Tržista ljubavi

Kao što je Marko pomenuo u komentarima prostitucija treba da bude legalizovana iz očiglednih razloga. U zavisnosti od države nelegalna tržišta rade na različite načine. U Srbiji postoje eskort agencije, u Iranu i među Šija Muslimanima u Iraku moguće je sklopiti brak na jednu noć a u Indokini gde je prostitucija opšte prihvaćena, iako ne legalna, devojke rade u barovima koji naplaćuju određenu svotu ukoliko devojka napušta posao pre kraja radnog vremena. Koliko sam shvatio, više manje u svakoj državi postoje posrednici ili makroi.

Jedino tržište, bez posrednika, sam video u Dubaiju, gde postoji par klubova gde se skupljaju mušterije i devojke koje žele da rade (takođe ilegalno). Ulaz za muškarce je dosta skuplji od ulaza za devojke. Piće je daleko skuplje nego na drugim mestima, ali devojke rade isključivo za sebe. Klub zaradjuje samo od pića i ulaznica. Devojke u Dubaiju ne naplacuju odredjenu fiksnu cenu već nju na trzistu određuju ponuda i traznja. Tako na primer oko 10 uveče kada je potražnja velika i devojke koje ne izgledaju sjajno traže velike sume novca. Kako vreme odmiče i kako je u klubu sve manje muškaraca cena drastično pada.

Ako prostitucija već nije legalna onda mislim da je način na koji je organizovana u Dubaiju najbolji.

Treći put po četvrti put?

Pre nekoliko dana pojavila se knjiga laburističkog gurua E. Gidensa sa naslovom Over to You, Mr Brown: How Labour Can Win Again. U Spectator-u Gidens kaže da principe Trećeg puta treba zadržati i nakon deset godina, istina, uz malo osveženje.


But instead of the buzzwords he outlined a decade ago — child poverty, social justice and globalisation — he has a new range of priorities: transport, crime, devolution to the English regions and environmentalism.


Na stranu PR saveti oca Novog laburizma Gordonu Braunu, o tome kako da sredi Kamerona, time što će malo izaći u narod iz svog kabineta i nasmešiti se novinarima tu i tamo (zvuči poznato?). Elem, unutarpartijske strategije nisu bitne, šta je sa doktrinom? Gidens smatra da tu nema šta da se menja.

Ja bih rekla, to će biti otprilike Treći-i-po put. Ključne reči ostaju izbor, lična odgovornost, preuzimanje rizika i života u svoje ruke, rad na sebi...Druga stvar je što se od „diskurzivne matrice“ ovih čarobnih reči, svakom libertarijancu prevrće stomak. Kada se ovi zgodni polisemični pojmovi razgrnu, vidi se da tu leži najgori paternalizam, statizam i povremeno rasizam svake vrste. Tako Gidens lepo kaže da je glavni problem zdravstvenog sistema (inače savršenog, dakako) u tome što ljudi žderu, goje se, nisu disciplinovani. Zatim, kada se Gidensu pomene problem nesrećnog Severa, on kaže:

It’s because they’re always drinking up there, and so on. Bad diet...

Neka je i tako, ali možda ima neke veze sa tim što u Škotskoj pola ljudi radi za državu ili ne radi zahvaljući državi (socijala i slično). Dobro, treći-i-po put će prevaspitati nevaljale Škote, bar za to ima kvango-industriju.

Djavolji advokat u sluzbi monetarne politike

Dugo slusam price o privatnom novcu i bas sam se iznenadio kada sam saznao da u Hong Kongu privatne banke stampaju novac. Tri banke ustvari, HSBC (Kineska banka jos jedno iznenadjenje), Standard Chartered i Bank of China. Hong Kong nema centralnu banku, ima neku vrstu monetarnog fonda, ali se ne bave stampanjem novca vec kontrolom procesa.

U praksi to znaci da postoje tri razlicite novcanice od 20 ili 50 dolara. Sve to ne bi bilo posebno interesantno da je ponuda novcanica ista. Tako na primer Standard Chartered ima najmanju ponudu novcanica od $20. Trziste kaze manja ponuda veca cena, tako ove novcanice nekada vrede i celih 50 dolara. Poznati Hong Kongski bar, The Devil’s Advocate, svake srede prodaje sva pica za 20 dolara ukoliko su placena Standard Charter-ovom novcanicom. Posto pice obicno kosta oko 50 dolara ne cudi zasto ih mladi ljudi cuvaju a nekada i preprodaju po 30 dolara.

Bezicno

Farid Zakarija kaze da ce se svet u narednih deset godina promeniti vise nego u prethodnih sto. Bezicno punjenje baterija je mozda jedan od proizvoda koji menjaju svet.