To je naslov iz WSJ, a evo zašto:
Zemljotres na Haitiju je bio jačine 7.0 na Rihterovoj skali i ondeo je 230.000 života. Zemljotres u Čileu je bio jačine 8.8, što je ustvari 500 jače nego haićanskih 7.0 jer je Rihterova skala logaritamska. A broj žrtava u Čileu, 711.
Videli smo i ranije da ljude na Haitiju prošlog meseca nije usmrtio zemljotres nego siromaštvo. A za to što se isto nije dogodilo u Čileu, najzaslužniji je Milton Friedman, odnosno reforme koje je Čile od 1970-ih godina po njegovom receptu sproveo.
Poenta je odlična, osim što daleko prenaglašava ulogu Friedmana u tome. Čile je spasila snaga ideja. Friedmanova uloga se svela na seriju predavanja u Čileu i jedan 45-minutni sastanak sa Pinočeom. Ali Friedman je imao predavanja i sastanke sa liderima svuda u svetu pa nisu svi sprovodili reforme.
Presudna je bila druga stvar, otpočeta daleko pre Pinočea i Aljdendea. Katolički univerzitet u Čileu je krajem 1950-ih dogovorio saradnju sa Univerzitetom u Čikagu u programu koji je vodio Al Harberger. Čileanski studenti koji su odlazili u Čikago još od 1960-ih su se 1970-ih vraćali sa doktoratima. A Univerzitet u Čikagu je tada bio drugačiji nego bilo koje drugo mesto u svetu -- studentima su predavali Friedman, Harberger, George Stigler, Ronald Coase, Hayek je bio negde tamo mada ne na istoj katedri, nešto mlađi Gary Becker i Donald McCloskely -- skup ljudi koji je stvorio jedinstvenu intelektualna atmosferu (koja je u međuvremenu nestala jer se Čikago uklopio u mejsntrim i sada se ne može razlikovati od ostalih. Mesto koje se sada razlikuje je George Mason univerzitet, ali on nema jednaki prestiž.)
Studenti koji su se vraćali su istovremeno bili najkvalifikovaniji ekonomisti u Čileu i desilo se da ih Pinoče, koji sam nije ništa znao o ekonomiji, redom postavi na ključna mesta. Ovde stalno pominjemo Josea Pineru, koji je postao ministar za rad i sproveo prvu privatizaciju penzionog osiguranja, ali bilo je i važnijih čikaških dečaka od njega, na mestima od ministra finansija do guvernera centralne banke, sve vreme od sredine 1970-ih do 1989.
Tako ide prava priča. Friedmanovu ulogu u bilo čemu je teško preceniti, ali u ovom slučaju njegova lična uloga je bila minimalna, a ključna je bila ideja asocirana sa njim i sa Čikagom. Živote na Čileu 2010. spasao je ugovor o studentskoj razmeni između dva univerziteta koji je neko potpisao pola veka ranije.
