Ne, ne bavim se doktrinarnom raspravom između kejnzijanaca i monetarista o rešenju problema recesije. :)
Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.
Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku).
Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.
Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".
Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?
Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.
Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.
Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe. Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.
Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.
Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije, preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje.
Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"
Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.
Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.
Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku).
Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.
Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".
Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?
Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.
Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.
Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe. Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.
Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.
Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije, preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje.
Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"
Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.
