Nova agrarna politika

Država je opet odlučila da promeni poljoprivrednu politiku, pa je sa plaćanja po hektaru (što je bilo jedno od DS-ovih obećanja pred prošle izbore) prešla na plaćanje po kilogramu. O svemu tome pročitajte u postu Gorana Živkova na (i inače odličnom) blogu Agrarije, a pročitajte i dijalog Gorana sa Milošem Milovanovićem iz Ministarstva poljoprivrede u Politici.


Iz Goranovog posta:


Ova mera plaćanja po proizvodu za soju, suncokret, šećernu repu, pšenicu i kukuruz je trenutno apsolutno jedinstvena u svetu. Ni jednom od 200 Ministara poljoprivrede nije palo na pamet da daje cenovnu podršku na 5 proizvoda koji beleže svoje istorijske najviše vrednosti. Pričajuči ovih dana sa prijateljima agrarnim ekonomistima u Evropi oni po desetak minuta ne mogu da prestanu da se smeju kada im kažem da na 400 eura cenu za soju država daje još 40. 


Kad smo već kod Agrarija, pročitajte i par starijih Goranovih postova:


1. O neprivatizaciji PKB-a
2. Reformski kapacitet
3. Pročitajte i tekst koji Blic nije hteo da objavi.

Promena marže

Izgleda da su sudovi uradili ono o čemu smo govorili da je uvek trebalo da rade -- banke nisu smele da jednostrano menjaju marže kod kredita sa fiksnim kamatama. (Mada prema informacijama iz komentara na naš linkovani post, ovo uopšte nije prvi put, kako kaže B92, da sudovi u Srbiji to odluče). I ova odluka je doneta ne na osnovu novog zakona o bankama, nego starog Zakona o obligacionim odnosima.

Sud je odlučio da banke nisu smele da menjaju marže čak i kad je u kreditnim ugovorima pisalo da smeju. Tumačenje je verovatno da je ovakva provizija arbitrarna, da je jednostrana jer banka može da je neograničeno primenjuje u svoju korist, i da uzimalac kredita u trenutku potpisivanja nije mogao imati u vidu arbitrarnu promenu marže za par procentnih poena nagore. Načelu razuma je data veća težina nego tekstu ugovora i to je dobra stvar. Tekst ugovora u pravu nije svetinja kao što se ponekad misli -- ugovor je saglasnost volja, a tekst je samo dokaz o toj saglasnosti. Ako jedna strana može da pokaže da nije mislila to što tekst ugovora kaže, onda je taj deo ugovora ništavan. Ovo posebno važi za anglosaksonsko pravo, ali evo primenjuje se i u civilnom.