Pages

31 July 2006

Rebranding

Da li je to najveća investicija Vlade Srbije već donela plodove? Akcija pod nazivom Rebranding Srbije tek se zahuktala, ali postavlja se pitanje da li se tu ima šta rebrendirati. Samo što su srpski poreski obveznici platili konsultantima za SnimakStanja (o akcionom planu još je rano govoriti!) stvar je, reklo bi se, samohodno krenula nabolje. Ili, pak, evrounijsko javno mnjenje baš i nije toliko nenaklonjeno etiketi Serb, kao što nam prodavci (a još više kupci) magle za samoposvetljenje imidža govore.

Prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja Eurobarometer, procenat građana EU koji su za priključenje Srbije Evropskoj uniji iznosi 47. To je 2 procenta manje nego što je dobila Makedonija (49). Hrvatsku želi 56% ispitanika, što je neznatna razlika u odnosu na Srbiju. A tek kad se rebrendujemo! Prešišaćemo ih samo tako...

Strana pomoć

Miroslav Prokopijević je za ICER (International Center for Economic Research) iz Torina objavio članak o stranoj pomoći: Why Foreign Aid Fails. Glavna teza je da po načinu funkcionisanja i strukturi podsticaja strana razvojna pomoć liči na centralno planiranje. Ne samo da slabo ili nikako ne doprinosi razvoju (kao što su Peter Bauer, Deepak Lal i drugi pokazali), nego je čak i štetna – zbog moralnog hazarda, korupcije i negativne selekcije u procesu.

30 July 2006

Neka razmišljanja o Radikalima

1) Radikali mogu da pobede na izborima. Ako ankete pokazuju da Radikali imaju X% podrške, verovatno je da će izborima imati nekoliko procenata više od toga. Zbog negativnog imidža koji Radikali imaju u medijima, postoji efekat skrivanja – u anketama mnogi oklevaju da priznaju da bi glasali za njih. Slično je recimo sa Berluskonijem u Italiji – iako je u istraživanjima neposredno pre poslednjih izbora njegova koalicija imala 40-45% glasova, na kraju je osvojio skoro 50%.

2) Radikali mogu lakše od ostalih da reše problem Kosova, zato što imaju reputaciju nacionalista. Pod rešavanjem problema Kosova mislim njegovo otcepljenje, izuzev severnog dela. Oni imaju manje potrebe od ostalih da dokazuju patriotizam, i čak suprotno, imaju više potrebe da se pred Evropskom unijom prikažu liberalnim. To se u politici redovno dešava. Prvi američki predsednik koji je otišao u Kinu i otoplio odnose sa SSSR je Nixon. Samo je on to mogao, jer je imao reputaciju oštrog borca protiv komunizma. Bilo ko drugi ko bi u to vreme posetio Kinu bio bi optužen za flertovanje sa komunizmom. Suprotno tome, jedan od razloga za izraelsku agresiju na Liban je što sadašnji premijer Olmert, za razliku od većine ostalih izraelskih lidera, nema ratnu reputaciju. Jedan od njegovih motiva za napad na Liban je da pokaže da nije mekušac. Tako bi i radikali u slučaju dolaska na vlast lako mogli da imaju praktičniji stav prema Kosovu nego, recimo, Demokratska stranka.

3) Radikali imaju malo veće šanse da izvedu duboke liberalne reforme od ostalih aktuelnih stranaka. U Srbiji su sve stanke ekonomski levičarske i teško ih je ubediti u slobodno tržište. Radikali su ideološki prazni jer osim nacionalizma nemaju nikakve druge ideje. Zbog njihovog kvazi-totalitarnog, firerovskog unutrašnjeg poretka (broj 1, broj 2, broj 3, ...) dovoljno je ubediti broja 1, Šešelja, u slobodno tržište, i ostali bi bez pogovora sledili ideju. Radikali verovatno neće nikada postati klasični liberali – ali za ostale stranke u Srbiji ima još manje nade.

4) Sve ovo ne znači da treba glasati za njih.

Irska i Srbija

Ministar finansija Mlađan Dinkić je bio u Irskoj. Dopala mu se priča o njihovom prosperitetu i odlučio je da promoviše irski model u Srbiji. Samo ni njemu ni mnogobrojnim komentatorima ove nove Dinkićeve ideje u Srbiji nikako nije jasno u čemu se to sastoji tačno "irsko čudo". Jedna ideja je da je to posledica "ulaganja u obrazovanje" (naravno, sinonim za državno ulaganje u obrazovanje). Druga ideja je da je reč o uticaju subvencija EU. Niko ne objašnjava međutim zašto nisu prosperirale Nemačka ili Francuska koje per capita "ulažu" mnogo više u obrazovanje, ili zašto nisu prosperirale Portugal i Grčka koje su dobijale i još veće subvencije od EU nego Irska. Sve se spominje osim pravih razloga irskog propseriteta - ekonomske liberalizacije. Ovde je tekst koji dosta detaljno opisuje irske ekonomske reforme i razloge za "irsko čudo".

29 July 2006

Koliko košta krv?

Francuski sociolog Remon Budon kaže da je glavna zamerka liberalno orijentisanim intelektualcima to da su Genussmensch ohne Herz, tj. bonvivani bez srca (i duše). Ovo je naročito primetno u raspravama oko nekih osetljivih pitanja.

Uzmimo problem transfuzije krvi. Diskusija o tome vodi se na blogu B92.

Zastupnici tržišnog rešenja pokušavaju hladne glave (pošto srce nemaju) da ponude racionalne i izvodive opcije. Kritičari se pak, pozivaju na solidarnost, kolektivizam i nehumanost marketizacije u sferi ljudskih organa i sl. Mada je možda ova druga varijanta zaista dokazala da njeni zastupnici imaju srce (i dušu), ispostavilo se da taj model jednostavno - ne radi. Ljude do sada nije dovoljno motivisalo moraliziranje da treba da daju (krvnu) žrtvu. Da probamo sa nečim interesnim, novčanim i merljivim?

28 July 2006

Milton Friedman i kineska revolucija

Novi intervju Miltona Friedmana je ovde. Isečak:
"The final outcome in
China will not be decided until there is a showdown between the political tyranny on the one hand and economic freedom on the other—they cannot coexist."

Friedmanova stara teorija da ekonomske slobode posle nekog vremena moraju doneti i političke se do sada pokazala kao tačna. Kina će biti sledeći veliki test.

Komisija

Iz Politike:
“Ima jedna bolest koju nismo
izlečili, a može da utiče na rast cena. To je monopolizacija proizvođača robe i usluga u zemlji. Na primer, u trgovini jestivim uljem postoje karteli. Sladoled je daleko jeftiniji u inostranstvu nego u zemlji, pa i derivati nafte koji su za oko četiri dinara skuplji nego kada bi se uvozili, ističe Miladin Kovačević.

Ti monopoli čine dodatni pritisak na inflaciju, a ne mogu se lečiti ni merama monetarne niti fiskalne politike. A kako stvari stoje, ni važećim antimonopolskim zakonom niti radom Antimonopolske komisije. Taj zakon mora, naglašava naš sagovornik, da pretrpi reviziju i da se ograniči tržišni udeo. Antimonopolska komisija mora da ima jače sankcije u svojoj kompetenciji.»

Argumenti za antimonopolsku politiku su klimavi, jer se svode na ideju da nekakve državne komisije, a ne tržište, treba da određuju cene. Takva komisija bi morala da bude a) sveznajuća – tako da odredi cenu jednaku marginalnim troškovima proizvođača jer je to efikasno rešenje koje bi postojalo u uslovima tzv. savršene konkurencije; i b) nepotkupljiva – imuna na lobiranje biznisa. Miladin Kovačević misli da je moguće da (srpski) političari naprave jednu takvu Komisiju, pa se zalaže za njeno ojjačanje.

Ne pada mu na pamet da bi recimo slobodan uvoz naftnih derivata doveo njihovu cenu na nivo jednak ceni u inostranstvu. Isto je i sa bilo kojom drugom robom. Najbolja antimonopolska politika je slobodna trgovina.

27 July 2006

Povratak Talibana

Jedno objašnjenje za kontraofanzivu Talibana poslednjih meseci: Talibani plaćaju 12$, a državna vojska Avganistana 4$ na dan.

25 July 2006

Privatno zdravstvo na francuski nacin

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, kvalitet zdravstvenih usluga u Francuskoj rangiran je veoma visoko. Francuska je takođe pobednik ovogodišnjeg merenja Health Consumer Index. No nije prošlo ni mesec dana od objavljivanja poslednjih rezultata, pukotine ovog sjajnog sistema opet su vidljive. Statistička slika savršenog modela nije ukazivala na to da će se francusko privatno zdravstvo naći u velikim nevoljama ovog leta. Moćni francuski Racio smislio je precizan naziv za period od kraja jula do kraja avgusta (canicule – pasja vrućina) ali reklo bi se da još nije pronašao pravu formulu za balansiranje odnosa između države, sindikata i korisnika usluga. Francuski lekari su u štrajku, i to privatni! Dnevni list Le Figaro navodi da su hirurzi i akušeri privatnih bolnica u štrajku, budući da su nezadovoljni, između ostalog, utvrđenim nivima cena koje mogu da naplaćuju od pacijenata.

Bilo da je većina privatnih bolnica u štrajku ili, pak, samo trećina, kako tvrdi ministar, postavlja se pitanje održivosti sistema, ali i smisla statističkih pokazatelja. Da li to što pacijenti mogu neograničeno da posećuju svoje lekare (i time poskupljuju sistem do neodrživosti), a što Francusku rangira kao prvu po responzivnosti sistema ukazuje na dobru uslugu? Da li regulisanje cena privatnih usluga zdravstvene nege, planiranje broja studenata medicine i broja lekara na državnom nivou, opiranje decentralizaciji sistema (tek mali deo sistema se reguliše na nivou regiona) govori o fleksibilnosti ili okoštalosti sistema? Kako god bilo, kao što reče novinar Figaroa, pacijenti se moraju okrenuti preopterećenim državnim bolnicama za nevolje koje im donose pasje vrućine. A trudnice? Pa odlaganje radosnog događaja, dok se pregovori ne završe, spada u sferu nadrealizma...

24 July 2006

Stara i nova Evropa
















Nova raste malo brže. Letonija neverovatnih 14%.

22 July 2006

Austrijska teorija firme

Za one koje zanimaju ezoteričnije ekonomske teme, evo mog teksta o Austrijskoj teoriji firme, objavljenog u broju 169 "Ekonomskih anala"

Ravnopravnost crnaca u Americi

Predsednik Buš se konačno pojavio na tribini jednog od militantnih crnačkih udruženja za "gradjanska prava". Svečano je izdeklamovao refrene o pomoći siromašnim Afroamaerikancima, obećao da će 'no child left behind' projekat zaživeti itd. Ipak, talibani nisu bili zadovoljni, više "aktivista" je skandiralo "peace" za vreme predsednikovog govora, a i oni "umereniji" su izrazili zaljenje što predsednik nije u svom govoru pomenuo Irak (i zatražio oproštaj od njih, pretpostavljam).

Ma koliko koketiranje sa crnačkim udruženjima moglo biti politički razumljiva borba za glasove (oko 90% crnaca tradicioanlno glasa za demokrate) to je vrlo pogrešna taktika. Afirmativna akcija i druge politike viktimizovanja crnaca više od 100 godina po njihovom sticanju statusa slobodnih ljudi ništa ne pomažu crnačkoj populaciji, već je samo još više drže prikovanu u bedi. Te redistributivne i diskriminatorske politike "identiteta" idu u korist samo birokratiji u Vašingtonu i crnačkim liderima kojima politički odgovara da crnci budu pasivni, na državnim jaslama, bez samopouzdanja, da uvek krive belce za svoje neuspehe, i time budu do kraja infantilizovani i zavisni od svoje elite. U sledećem sjajnom tekstu, (intervjuu) Shelby Steele, američki crnački intelektualac, osuđuje ovakvu politiku i zalaže se za to da crnci sami preuzmu odgovornost za sebe, da se ravnopravno integrišu u američko društvo, a ponajpre tržište rada, na principima jednakosti ljudi bez obzira na rasu, otelovljenim u americkom Ustavu.

21 July 2006

Evakuacija

Bilo kako bilo državljani SAD plaćaju evakuaciju. Pre evakuacije potpišu da će nadoknaditi troškove ambasade. Da li će sada čuveni student iz Bora Marko Ristanović koji se poslednjih dana izreklamirao više i od dr. Stojkovića morati da plati za prevoz?

20 July 2006

Izrael i teroristi

Evo malo drugačijeg ugla gledanja na Bliski istok. Tačno je, s jedne strane, da neokonzervativci imaju neke svoje, uglavnom verski inspirisane razloge, za podršku Izraelu. Ali, oni nisu ni blizu jedini u Americi koji podržavaju Izrael. Podrška Izraelu je konstanta američke spoljne politike pod svim administracijama. I mislim da za to postoje dobri razlozi: bez obzira na sve legitimne prigovore, reč je o jedinoj demokratskoj i konstitucionalnoj drzavi na Bliskom istoku. Ta država je pod neprekidnim napadima terorista koji bukvalno žele da je unište. Teroristi to i ne kriju, tj osporavaju Izraelu oravo na postojanje. Izrael je više puta bio predmet agresije svojih arapskih suseda čiji otvoreni cilj je bio da se izraelska država uništi a jevrejski narod istrebi. Izrael, po mom sudu, nije izvršio agresiju na Liban već možda pre obratno, budući da Liban dozvoljava da teroristi upadaju sa njegove teritorije u Izrael i kidnapuju ljude, kao i da zasipaju izraelske gradove i sela raketama. Država koja dozvoljava da se teoristički akti protiv druge države vrše sa njene teritorije zapravo vrši agresiju na tu državu i podržava terorizam. Tako da se Izrael zapravo brani napadajući Hezbolah i njegovu infrastrukturu u Libanu (Liban kao država ne podupire teroriste već je samo nemoćan da ih zauzda. Ali, po Izrael su posledice iste).

S druge strane, prave gazde teorista i njihovi glavni pomagači su države Sirija i Iran koje naoružavaju i na svojoj teritoriji obučavaju teroriste. Napadi na Haifu se vrše sveže dobijenim raketama od Irana. Pravo sedište Hezbolaha (kao i Hamasa) je u Damasku. Egipatski predsednik Hosni Mubarak je pre izvesnog vremena bio u posredničkoj misiji čiji je cilj bio da se oslobode jevrejski vojnici, a da zauzvrat bude pušten jedan broj palestinskih zatvorenika. Bio je blizu cilja, i čak su iz Hamasa pristali, ali je po njegovim rečima, centrala Hamasa iz Damaska stopirala celu stvar, i pregovori su propali.

Arapski susedi Izraela su krvave diktature koje propadaju u bedi, a Izrael je napredna, demokratska i prosvećena zemlja koja je prinuđena da primenjuje silu u odbrani od terorizma. Mislim da je najbolji opis situacije u kojoj se nalazi bilo ko u Americi ko treba da zauzme stav o Bliskom istoku dao republikanski senator iz Teksasa Tom Dilejni: "Da li želimo da Bliski istok liči na Izrael ili da Izrael liči na Bliski istok". Tj. da li ćemo podržavati i verovati teroristima i državama koje ih sponzorišu i naoružavaju, ili jedinoj demokratskoj i naprednoj zemlji u regionu koju diktatorske zemlje u susedstvu žele da bace u more? Mislim da bi bilo kom Amerikancu bilo dosta teško objasniti na osnovu kog principa se ukida ili ograničava pravo Izraelu da se brani od istih onih ljudi koji su srušili Bliznakinje u Njujorku. Mislim da ideološka uloga neokonzervativaca u ovoj jednostavnoj logici nije preterano velika.

Naravno, niko ne isključuje ni ulogu jevrejskog lobija, ali mislim da on opet deluje nezavisno od neocon i bilo koje druge ideologije u Americi i da je podjednako jak sada kao i pre 20 godina. I nije neophodan da bi većina Amerikanaca i većina američkih političara iz obe stranke podržavali i simpatisali Izrael. Eto, malo polemike "iznutra".

Lobi

U međunarodnom pravu Izrael je jednakiji od ostalih zemalja. Jedan razlog za to je holokaust - Izrael je delimično zbog toga uživao blagonaklonost još od svog formiranja odmah nakon II svetskog rata kada je antisemitizam bio doživeo vrhunac. Drugi razlog je konkretniji, dobro poznat, ali izuzetno političko nekorektan za spominjanje: snažan izraelski lobi u SAD. Pozivanje na to nosi opasnost da budete optuženi za antisemitizam, ali jak izraelski lobi je realnost, baš kao i ostali lobiji koji legalno vrše uticaj na administraciju SAD.

To je dobro vidljivo poslednjih godina sa jakim uplivom neokonzervativaca u Bušovoj Administraciji, posebno u spoljnoj politici. Predsednik Cato instituta Ed Crane je govorio da ako idete širom SAD teško da ćete upoznati ijednog neokonzervativca - ali ako prošetate zgradama Administracije oni su svuda i oni su ti koji kroje politiku. Zato američka spoljna politika nije stvarno američka. Pošto glasači po pravilu nisu zainteresovani za spoljnu politiku, to nije politika koju hoće glasači nego politika svih lobija, među kojima je najjači izraelski. Ovde je možda prva ozbiljna studija koja otvoreno govori o tome. Pošto su pisci dvojica profesora sa Harvarda i Čikaga, nije je lako otpisati kao još jednu teoriju zavere ili izliv antisemitizma. Pisana je pre nekoliko meseci, ali dobro objašnjava kako je moguće da očigledna izraleska agresija na Liban dobije podršku SAD i bude proglašena samoodbranom.

16 July 2006

Podsticanje izvoza

Srpska Agencija za podsticanje izvoza (SIEPA) daje poklone u kešu preduzećima koja su potencijalni izvoznici. Kažu da to rade zato što svi u Evropi to rade. Novac koji daju je iz budžeta.

Prvo, to je centralno-planska alokacija sredstava. Novac se prikuplja od poreskih obveznika, daje centralnoj agenciji, i onda alocira na osnovu procene birokrata. Umesto da se taj novac uopšte ne uzima od preduzeća i građana, i ostavi tamo gde je i bio da ga privrednici sami ulože gde misle da treba. Ekonomisti su odavno pokazali da je tržišna alokacija efikasna, a birokratska nije. Ko nije čitao ekonomiste mogao je da iz iskustava komunizma primeti da je tržišna alokacija efikasna, a birokratska nije.

Drugo, to je moralno neopravdana preraspodela zarađenog novca. Porez se plaća prinudno. Ko ne plati porez ide u zatvor. Onda se tako prikupljen novac daje perspektivnim izvoznicima koji predstave dobar (PowerPoint?) plan Agenciji.

Treće, ja uopšte ne znam zašto treba podsticati izvoz.

Izrael je naivan

Izgleda da Izrael koncipira svoju odbranu na teoriji igara. Pošto je na otimanje vojnika od strane Palestinaca odgovorio upadom u Palestinu, na otimanje svojih vojnika od strane libanskog Hezbolaha je odgovorio istom merom, napadom na Liban. Glavna funkcija ovih napada je signalna – Izrael pokazje da se kidnapovanje neće tolerisati.

To je dobra strategija kada nema moralnog relativizma, odnosno kada ste sigurni da je vaša strana u pravu. Na primer kada su čečenski teroristi upali u školu u Beslanu i držali decu kao taoce, Putin nije imao izbora nego da naredi upad specijalaca u školu i napad na teroriste, makar po cenu stradanja talaca. Mnogo dece-talaca je poginulo, ali je teroristima poslat jasan signal kako će Rusija na takve situacije reagovati. Oni koji su kritikovali Putina zbog tog postupka, sada bi trebalo da razmisle zašto od tada do danas čečenski teroristi nisu uradili ništa slično. Zato što znaju šta ih očekuje.

Sa Hezbolahom i Hamasom je drugačije jer nije izvesno da je Izrael u pravu, a naročito to ne misli arapski svet. Izrael u zatvoru drži stotine Palestinca bez podizanja optužnice jer im se ne bi mogla dokazati krivica. Zato Arapi vide otimanje izraelskih vojnika kao recipročnu meru, samo što se kad oni to rade to zove 'kidnapovanje', a kada radi Izrael onda se zove 'hapšenje'.

Zato je to što radi Izrael u Libanu kontraproduktivno. Izrael očigledno misli da će Hezbolah posle ovih napada na ceo Liban reagovati racinalno i prestati da uznemirava Izrael. Teško da će biti tako, jer Arapi u okolini sada još više nego ranije vide Izrael kao lokalnog siledžiju, a međunarodno pravo kao šalu. To će na dugi rok samo ojačati Hamas, Hezbolah, i konačno al-Kaidu. Princip nagrade i kazne nije tako jednostavan kao u teoriji igara, jer ljudi nisu tako jednostavno racionalni kao što teorija igara pretpostavlja. Da jesu, ne bi bilo bombaša samoubica.

13 July 2006

Terorizam

Hezbolah je islamo-fašistička organizacija u Libanu, koju libanska vlada ne može da kontroliše, jer je država krhka (posle opšteg građanskog rata vlada se sastavlja po ključu hrišćani - šiiti - suniti), i zato što Iran sponzoriše Hezbolah.

Pošto je Hezbolah na jugu gde je najjači oteo dva izraelska vojnika, Izrael je kao odgovor bombardovao civilni aerodrom u Bejrutu i ubio nekoliko desetina civila. Izrael pogrešno misli da će na taj način naterati Libance da učine nešto protiv Hezbolaha. Ne samo da je to prekomerna upotreba sile (slično npr. zločinu Miloševića na Kosovu), i to nad civilnim ciljevima, nego je i logika potpuno pogrešna: ovim se Libanci samo navode da podrže Hezbolah (uključujući i libanske hrišćane i muslimane koji su tamo liberalni), a da Izrael vide kao agresora.

Buš je izjavio da je Izrael ima pravo da se brani, a i ostale zapadne vlade izgleda da misle da je to što Izrael radi u redu. Izgleda da je terorizam postao ključna reč koja može da opravda sve. Isto tako su mnogi mediji sada na strani Zidana kome praštaju udaranje Matterazzija glavom u finalu SP, zato što mu je Matterazzi navodno rekao da je terorista.

Francuski

Ovaj oglas kaže da esej treba da ima 7,000 do 10,000 reči ako je na engleskom, a 10,000 do 15,000 reči ako je na francuskom. Koji je razlog? Francuzi govore sa mnogo beskorisnih fraza? Ili francuski ima mnogo priloga i predloga?

Napred pirati!

Libertarijanci su podeljeni po pitanju intelektualne svojine. Rekao bih da 80% njih podržava svu intelektualnu svojinu, 10% podržava autorska prava ali je protiv patenata, a 10% je protiv i jednog i drugog.

Razlog podeljenosti je što se pravo na intelektualu svojinu ne može jednostavno izvesti iz osnovnih liberalnih principa: privatne svojine i slobodnog tržišta. Privatno vlasništvo nad objektima je u skladu sa principom slobodnog tržišta i individualne slobode. Oni koji vole tržište vole i privatizaciju. Kod intelektualne svojine je slučaj drugačiji – ona postoji samo kada država nekome da monopol na ideju, i onda se to zove patent ili autorsko pravo. Zato libertarijanci moraju da biraju između 1) privatne svojine nad idejama uz pomoć državnog monopola, ili 2) odsustvo državnog monopola, ali bez svojine nad idejama. Kad država pronalazaču da pravo na eksluzivno korišćenje patenta, to ustvari znači kreiranje monopola i zabranu svima ostalima da proizvode stvar koja je patentirana. Ali kada nema ovakvog monopola, u proizvodnji ideja vlada komunizam – od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama.

Pošto nema jasnog moralnog argumenta za ili protiv intelektualne svojine, drugi najbolji argument je utilitaristički. Patenti i autorska prava se primenjuju zato što tako autori i pronalazači imaju podsticaj da stvaraju, što je onda dobro za sve. I protivnici intelektualne svojine koriste isti argument, ali kažu da patenti ustvari blokiraju širu primenu i dalja istraživanja (na primer da je industrijska revolucija odložena za 25 godina jer je James Watt toliko vremena sam držao patent na parnu mašinu, a da su Shakespeare, Dante i mnogi drugi stvarali i pre nego što su autorska prava postojala). Ne znamo ko je od njih u pravu jer mi znamo samo kako je u svetu sa intelektulnom svojinom; ali ne znamo kako bi bilo bez, da se pre oko 200 godina nije uopšte ni počinjalo sa patentima i autorskim pravima.

Ali sve to važi za zemlje u kojima svi ovi pronalasci ili dela nastaju. Za manje razvijene zemlje je najbolje da ne brinu o podsticajima Britney Spears na stvaralaštvo, nego da koriste intelektualnu svojinu besplatno dok mogu. Jedna dobra stvar koja se u Srbiji desila tokom 90-ih je ignorisanje intelektualne svojine. Koliko bi ljudi sada radilo na kompjuteru da je svako morao da kupuje legalni softver? Prosečni prodavac piratskih diskova kod Beograđanke je više uradio za kulturu nego svi ministri kulture zajedno. Srbija nije član Svetske trgovinske organizacije ni Evropske unije i za sada nema velikih pritisaka za poštovanje intelektualne svojine, a pošto nema ni moralnog argumenta u prilog intelektualne svojine, onda je najbolje da se ona za sada ignoriše. Kina i još neke zemlje su to shvatile.

10 July 2006

Implikacije metodološkog individualizma na karijeru Zlatana Ibrahimovića

Italija je prvak sveta u fudbalu, a u isto vreme je pred fudbalskim tribunalom tužilac zatražio kazne za najveće italijanske klubove - premeštanje Juventusa u Seriju C, a Milana, Intera i Fiorentine u Seriju B. Vode se rasprave da li ih treba u seriju B ili C, ili im oduzeti bodove, ali su svejedno svi na pogrešnom putu.

Klubovi su kao i firme. Ako je neko odgovoran za nameštanje utakmica kaznu treba da snosi lično. Pošto je klupski fudbal između ostalog biznis u koji su uključeni igrači, gledaoci, vlasnici, sponzori i sportske kladionice, nameštanje utakmica je isto što i prevara u nekom drugom biznisu. Međutim, za prevaru se ne terete cele firme tako što im se naredi da prodaju po nižim cenama ili im se lokacija izmesti iz centra grada, već samo odgovorni pojedinci. Direktor Juventusa Moggi je očigledno nameštao utakmice, a ako se to i dokaže onda njega i ostale umešane treba samo krivično goniti.

Ekonomski gledano, fudbalski klub nije jedna celina koja može nekako biti cela kažnjena - klub je, kao i firma, splet ugovora. Kažnjavanje celog kluba ima velike negativne eksternalije na sve koji nekako imaju interesa u klubu. Kazna za klub kao takav je istovremeno i kazna za sve igrače pod ugovorom, koji će biti primorani da igraju u drugoj ili trećoj ligi. Kao i za sponzore sa važećim ugovorima kojima se vrednost kao i igračima umanjuje, iako nikako nisu bili umešani u prevare.

07 July 2006

Dinar i evro

Ovih dana dok evro raste Narodna banka Srbije ponavlja da se kurs formira tržišno na osnovu ponude i tražnje. E nije tačno. Da je tako onda bi svaka banka ili menjačnica mogla da formira svoj kurs i nestašica evra ili dinara po definiciji ne bi moglo da bude.

Istina je ustvari da Narodna banka saopštava kurs svakog jutra, na osnovu sopstvene procene ponude i tražnje, a da je ona sama glavni igrač na međubankarskom tržištu koji se pojavljuje i kao kupac i kao prodavac dinara i deviza. To nije tržišno, to je veoma dirigovano.

06 July 2006

Domaće vaspitanje

U vreme kada zbog diplomatskog imuniteta nisu plaćali kazne, prosečan kuvajtski diplomata u Ujedinjenim nacijama u Njujorku je godišnje pravio 246 parking prekršaja, a prosečan švedski, norveški, japanski i britanski nula.

Srbija i Crna Gora su na 2o. mestu od 146 zemalja po broju diplomatskih parking prekršaja. Srbija i Crna Gora, Albanija i Bugarska su jedine evropske zemlje među prvih 30. Članak sa celom tabelom je ovde.

Tabela ima visoku korelaciju sa indeksom korupcije Transparency International. Poenta je da kada nema kazne ili se ona zanemari, korupcija zavisi od kulture.