"Krivo je društvo" ili šta sve možete saznati od skandinavskih sociologa

Oslo ima šest puta više silovanja srazmerno veličini nego New York. Većina počinioca su imigranti, naročito sa bliskog istoka. Evo šta norveški sociolog Unni Wikan misli o tome:

Norveške žene moraju snositi deo odgovornosti za ta silovanja, jer svojim načinom oblačenja ponekad isprovociraju muslimanske muškarce. Norvežanke moraju shvatiti da žive u multikulturnom društvu i prilagoditi se.

Johnny vrati se

Johnny Halliday se seli u Švajcarsku da ne više plaćao francuske poreze. Premijer Villepen kaže da to nije lepo jer je Johnny potreban domovini.

Šta se dogodilo u Iraku II

Nasilje u Iraku je komplikovano. Ima mnogo različitih grupa. Jedna od velikih su bivši Sadamovi lojalisti. Plemenske strukture tamo su još uvek važne i sunitska plemena srodna Sadamovom, čiji su članovi bili povlaščeni i dobijali javne funkcije za vreme njegove vlasti su prva organizovala otpor protiv okupacije. Druga grupa su sunitski verski fanatici, među kojjima je najveća iračka al-Kaida. Iračka al-Kaida je prema originalnoj al-Kaidi nešto slično franšizi, kao Mc Donalds. Organizovana je nezavisno, ali kada je već nastala njenim članovima je imponovalo da budu deo prave al-Kaide. Osami bin Ladenu je takođe odgovaralo da se zna da on ima svoj ogranak u Iraku, tako da su se brzo dogovorili i Bin Laden je proglasio Abu Musaba al-Zarkavija vođom al-Kaide u Iraku. Ova grupa je najekstremnija. To su oni koji na al-Džaziri prikazuju odsecanje glava strancima koje uhvate. Treća grupa su šiitske milicije kojima je prvenstveni cilj bio da se odbrane od napada sunitskih terorista. Veliki Ajatolah Ali al-Sistani, koji je vrhovni šiitski verski autoritet, je dugo vremena pozivao Šiite i ove milicije na mir i suzdržavanje od osvete prema Sunitima. Međutim, kako su se napadi sunitskih terorista na šiitske civile i verske objekte nastavljali, milicije su imale sve manje strpljenja. Sada već aktivno ubijaju Sunite ili ih u najboljem slučaju proteruju iz svojih susedstva. Četvrta grupa su obični kriminalci koji koriste taj haos. Njihov najveći biznis su komercijalne otmice, bilo stranaca bilo Iračana od kojih mogu dobiti nekakav otkup.

Šta se dogodilo u Iraku - I

Ovo je ispalo predugačko pa ću stavljati u delovima, barem pet. U međuvremenu će biti i drugih postova.

Tri puta sam menjao mišljenje o ratu u Iraku. Početkom 2003. kada se napad spremao bio sam protiv. Razlog za rat bilo je oružje za masovno uništenje, a čvrstih dokaza o njegovom postojanju nije bilo. Vi nikada ne možete dokazati da nečega nema, ali tadašnji ovlašćeni inspektor Ujedinjenih nacija Hans Bliks nije našao dokaze da oružja ima. Početkom 2005. sam počeo da pratim situaciju malo bliže i promenio mišljenje. Intervencija i dalje nije bila u američkom interesu jer oružje za masovno uništenje još uvek nije bilo pronađeno, ali je bila u interesu Iračana. Režim Sadama Huseina je bio mnogo gori nego što se to moglo videti iz povremenih novinskih vesti koje su obliazile svet. On nikada ne bi sišao sa vlasti, a zbog strahovite represije unutrašnji otpor režimu nije mogao da se organizuje. Sadama bi nasledili njegovi sinovi i tako ko zna dokle. Zato je jednom morao biti silom svrgnut i bolje je da se to dogodilo pre nego kasnije. A moglo je još i ranije, posle prvog zalivkog rata. U januaru 2005. je Irak imao prve slobodne izbore u svojoj istoriji i to su jedva dočekali. Al-Kaida i ostale terorističke grupe su slale užasne pretnje svakome ko izađe da glasa; veliki deo Suni populacije iz plemena bliskim Sadamovom režimu je bojkotovao; ali i pored svega toga je 60% ljudi izašlo na izbore. Tada je izgledalo da Irak ima budućnost. Posle izbora su i teroristi izgubili nadu i neko vreme utihnuli. Onda su poslanici nove izabrane skupštine sastavili ustav i prihvatili ga na referendumu krajem 2005. i izgledalo je proces ima neki smisao.

Međutim, teroristi su se brzo reaktivirali i tokom cele 2006., nasilje se suprotno predviđanjima samo pogoršavalo. Akcenat se sa napada na američke (koalicione) trupe i strance premestio na međusektaške napade. U Iraku je 60% Šiita, 20% Sunita i 20% Kurda. Kurdi su Suniti, ali to nije bitno – važnija im je etnička nego verska identifikacija. Suniti su oduvek bili na vlasti. Otomani su imali sunitske namesnike, onda su Britanci postavili sunitskog kralja, zatim je sunitski general pučem 1958. uveo republiku, i na kraju je Sadamova sunitska Baas partija još jednim pučem preuzela vlast. Kad su u januaru 2005. imali prve izbore, Šiiti su prirodno bili oduševljeni jer su izabrali prvu šitsku vladu. Suniti su se našli u istorijski neobičnoj situaciji i njihov već postojeći otpor prema okupacionim snagama pojačan je i nasiljem prema Šiitima.