Ovo spada u onu neslavnu rubriku "čak i ... priznaje", pa onda navedeš ime nekog libertarijanca koji zagovara ovu ili onu državnu itnervenciju. Najčešće su u ovom kontekstu korisni Hayek i Friedman. Međutim, ni Adam Smith nije za bacanje. Najčeće upotrebljavan u ovom kontekstu je njegova radna teorija vrednosti kao i zagovaranje državne potrošnje u nekim oblastima. Najnovija upotreba Adama Smitha od strane socijalista je Obamino pozivanje na njega da bi opravdao povećanje mimimalnih nadnica:
Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.
U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.
Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.
Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.
U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.
Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.
Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.
It’s well past the time to raise a minimum wage that in real terms right now is below where it was when Harry Truman was in office. (Applause) This shouldn’t be an ideological question. It was Adam Smith, the father of free-market economics, who once said, “They who feed, clothe, and lodge the whole body of the people should have such a share of the produce of their own labor as to be themselves tolerably well fed, clothed, and lodged.” And for those of you who don’t speak old-English – (laughter) – let me translate. It means if you work hard, you should make a decent living.
Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.
U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.
Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.
Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.
U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.
Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.
Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.
