Đile o umetnosti

Deo intervjua koji je Srđan Đile Marković dao Blicu:

Karikaturom se ipak ne bavite?
Ne, zato što se kod nas karikatura ne plaća, kao što se ne plaća ni novinski strip. Kad se već ne plaća, ne treba ni da ih bude. To bi bio fer-plej.
Na blogu ste napisali da vam je cilj novac?
Pa jeste, ako umetnost treba da postane vrednost. Jedini način da se ljudi ubede da je delo vredno jeste da ga neko kupi. Novac je jedino u šta ljudi danas veruju.
Vi takođe?
U društvu u kome smo sada, novac je komunikacija – vrednost svih vrednosti. Ma koliko bio bedan, bolje i takav nego nikakav.

Zdrava logika, podseća me na intervju Thomas Bernharda koga je Ivan ranije linkovao. Ovde je Điletov blog.

100 dana crkvenog sindikata

Mnoga ministarstva su nepotrebna ali Ministarstvo vera pogotovu. Do danas nisam mogao da zamislim koju to ulogu oni obavljaju, odnosno šta rade ti ljudi. Pretpostavljao sam da drže neke konferencije i da u nekoj meri budu servis (sindikat) sveštenika, kao što su i ostala ministarstva uglavnom servisi profesionalnim udruženjima. Kao sindikat su prebacili moja očekivanja jer su za prvih sto dana rada vlade praktično zaposlili jedan broj pravoslavnih sveštenika i monaha. Poreski obveznici tako isplaćaju plate ovim profesionalcima koji rade u nerazvijenim područjima i nisu u stanju da sami zarade od 15,000 do 24,000 dinara.

Ako ljudi u Vranjanskoj eparhiji ne finansiraju dovoljno svoje sveštenstvo onda je to znak da bi crkva mogla ili da potraži novo tržište ili da uradi transfer sredstava iz uspešnijih eparhija. Izgleda da je lakše, i bogu i vlasti, posmatrati sveštenike i monahe kao državna preduzeća koja posluju sa gubitkom a koje vlada iz nacionalnog interesa neće da otera u stečaj već ih neumorno subvencioniše. Jedan od ciljeva Ministarstva vera je i da sistemski reši problem penzionog i zdravstvenog osiguranja pravoslavnog sveštenstva pošto ga ne uplaćuju sami. Nema sumnje da to sistemski znači da se njihovi doprinosi stave na teret poreskih obveznika, kao što se i sada uplaćuje manjem broju ugroženih.

Da ne bude da Ministarstvo troši pare samo na sveštenstvo, uložili su dosta para i u obnovu pravoslavnih crkava a daju nešto novca i televiziji Logos u duhu podrške slobodi govora. Finansiraju i bogoslovije, medrese i katoličke škole. Ovo poslednje, iako loše, je još i najmanji problem pošto država ionako finansira sve ostale škole kroz ministarstvo obrazovanja. Vaučeri (izvini Andrej) bi omogućili roditeljima da pošalju decu i u religijske škole.

Kada se priča o razdvajanju crkve i države valjda se između ostalog misli i da sve gore navedene aktivnosti treba finansirati iz drugih izvora.