Viceguverner Dijana Dragutinović:
Podaci koje dnevno dobija NBS govore da je pitanje trenutka kad će centralna banka biti prinuđena da na ekspanzivnu fiskalnu politiku odgovori restriktivnom monetarnom politikom.
Kombinacija ekspanzivne fiskalne i restriktivne monetarne politike ima dve nesumnjive posledice: rast kamatnih stopa i rast kursa dinara. Rast kamata je loša vest za sve koji uzimaju nekakav kredit, bilo privredu ili građane. Dalji rast kursa dinara je loš za izvoznike.
Da bi država mogla komotno da troši, privatnici se malo teže odlučuju da investiraju, krediti za stanove i automobile su malo skuplji, izvozom se malo manje zarađuje, plate u privatnom sektoru su malo manje. Da neko ne pomisli da je budžetski deficit besplatan.
13 July 2007
Dobar post
Juče sam na B92 blogu pročitao jedan od boljih postova na tom sajtu u poslednjih nekoliko meseci. Radi se postu novog blogera, Gorana Nikolića, pod zanimljivim nazivom "Nikada nam nije bilo bolje".
Iako su nekada ekonomiju nazivali "dismal science" (sumorna nauka), pre svega zbog apokaliptičnih predviđanja Tomasa Maltusa, meni se čini da su u savremenom svetu ekonomisti najoptimističniji od svih profesija. I sličan duh provejava i u Goranovom tekstu. Međutim, veliki broj navedenih podataka i povoljnih međunarodnih ocena nije bio dovoljan da ubedi komentatore da je danas bolje nego ranije. Neki su čak tvrdili da nam "nikad nije bilo gore"!
Nisam istoričar, ali sa sigurnošću mogu da kažem da prosečnom Srbinu nikada nije bilo lako. Mislim da nije postojao ni jedan jedini desetogodišnji period da je bilo sve ok, da nije bilo bede, ratova, revolucija ili diktature. U političkom smislu, iako je postpetooktobarski period bio težak, uz mnogo sukoba i uz ubistvo premijera, ipak ne verujem da je nivo političkih sloboda ikada u Srbiji bio viši. Slično važi i za ekonomske slobode. Ja ću prvi kritikovati poslednje tri vlade zato što i dalje nije dobro. Ali, to ne znači da nije bolje nego ikada. Zato što dobro nikada nije ni bilo.
Jednostavno, čini mi se da ljudi ne shvataju šta je Goran rekao, a to je često problem nas ekonomista. On je prilično jasno formulisao hipotezu - vremenski posmatrano, prosečan Srbin nikada nije živeo bolje nego danas. Tačka. Kritički orijentisani komentatori su iznosili jedan od sledećih argumenata:
- meni je bilo bolje
- u zemljama u regionu je bolje
- nekada je moglo da se putuje, a sada ne
Nijedan od ovih argumenata ne pogađa Goranovu tvrdnju, čak i da su tačni. On nije ni tvrdio da je danas svima bolje, već da je u proseku bolje. Nije ni tvrdio da je Srbija najbolja zemlja na svetu, ili u regionu, niti je tvrdio da je ostvareni napredak dovoljno veliki. Poslednja kritika jeste tačna, ali prilično irelevantna. Prosečan Srbin ne bi ni sada putovao, čak i ako mu viza ne bi trebala. Ja znam da meni i čitaocima B92 bloga smetaju vize, ali koliko one realno smetaju prosečnom Srbinu? Što se "starih, dobrih vremena" tiče, mislim da je objašnjenje za očiglednu pristrasnost jednostavno. Tada smo svi bili mlađi, lepši i opušteniji.
Meni je dovoljan dokaz da je danas bolje to što deca u školi ne moraju da pevaju "Druže Borise (ili Vojo, whatever), ljubičice bela" i da glume budale na stadionu JNA sa mašnicama od tila i čašama od jogurta punjenih pasuljem, samo da bi proslavili rođendan i malo zabavili matorog diktatora (ili, u još apsurdnijem slučaju tokom 80-ih, da bi proslavili rođendan preminulog diktatora).
Iako su nekada ekonomiju nazivali "dismal science" (sumorna nauka), pre svega zbog apokaliptičnih predviđanja Tomasa Maltusa, meni se čini da su u savremenom svetu ekonomisti najoptimističniji od svih profesija. I sličan duh provejava i u Goranovom tekstu. Međutim, veliki broj navedenih podataka i povoljnih međunarodnih ocena nije bio dovoljan da ubedi komentatore da je danas bolje nego ranije. Neki su čak tvrdili da nam "nikad nije bilo gore"!
Nisam istoričar, ali sa sigurnošću mogu da kažem da prosečnom Srbinu nikada nije bilo lako. Mislim da nije postojao ni jedan jedini desetogodišnji period da je bilo sve ok, da nije bilo bede, ratova, revolucija ili diktature. U političkom smislu, iako je postpetooktobarski period bio težak, uz mnogo sukoba i uz ubistvo premijera, ipak ne verujem da je nivo političkih sloboda ikada u Srbiji bio viši. Slično važi i za ekonomske slobode. Ja ću prvi kritikovati poslednje tri vlade zato što i dalje nije dobro. Ali, to ne znači da nije bolje nego ikada. Zato što dobro nikada nije ni bilo.
Jednostavno, čini mi se da ljudi ne shvataju šta je Goran rekao, a to je često problem nas ekonomista. On je prilično jasno formulisao hipotezu - vremenski posmatrano, prosečan Srbin nikada nije živeo bolje nego danas. Tačka. Kritički orijentisani komentatori su iznosili jedan od sledećih argumenata:
- meni je bilo bolje
- u zemljama u regionu je bolje
- nekada je moglo da se putuje, a sada ne
Nijedan od ovih argumenata ne pogađa Goranovu tvrdnju, čak i da su tačni. On nije ni tvrdio da je danas svima bolje, već da je u proseku bolje. Nije ni tvrdio da je Srbija najbolja zemlja na svetu, ili u regionu, niti je tvrdio da je ostvareni napredak dovoljno veliki. Poslednja kritika jeste tačna, ali prilično irelevantna. Prosečan Srbin ne bi ni sada putovao, čak i ako mu viza ne bi trebala. Ja znam da meni i čitaocima B92 bloga smetaju vize, ali koliko one realno smetaju prosečnom Srbinu? Što se "starih, dobrih vremena" tiče, mislim da je objašnjenje za očiglednu pristrasnost jednostavno. Tada smo svi bili mlađi, lepši i opušteniji.
Meni je dovoljan dokaz da je danas bolje to što deca u školi ne moraju da pevaju "Druže Borise (ili Vojo, whatever), ljubičice bela" i da glume budale na stadionu JNA sa mašnicama od tila i čašama od jogurta punjenih pasuljem, samo da bi proslavili rođendan i malo zabavili matorog diktatora (ili, u još apsurdnijem slučaju tokom 80-ih, da bi proslavili rođendan preminulog diktatora).
Subscribe to:
Posts (Atom)