Videli smo da Slaviša misli da se može ponešto korisno naučiti od Krugmana; uz njegove eseje o slobodnoj trgovini, to bi ponajpre bilo o velikoj pošasti savremenog sveta - deflaciji. Ali, dvojica ekonomista imaju mimo toga i još jednu zajedničku crtu koja nije spomenuta u Slavišinom komentaru - a to je vrlo često kritikovanje Austrijanaca i Austrijske škole. Doduše, razlika je u tome što Krugman izgleda nije ovladao ovom suptilnom tehnikom razdvajanja mizesovskog žita od rotbardijanskog kukolja, već on sve one optužbe koje Slaviša, kao i neki politički korektni "Austrijanci", upućuju isključivo prokletom Rothbardu otpadniku, vezuje za Mizesa, Hajeka i Šumpetera! Rothbarda nikad i ne spominje, valjda ga smatrajući nedovoljno vrednim pomena. U svakom slučaju, sve uobičajene inkvektive: zagovaranje deflacije, srednjovekovni anti-bankarski ekstremizam, likvidacionizam, želja za povratkom zlatnom standardu i ostale reakcionarne užase na koje Slaviša ovde neumorno upozorava kao na opasni rotbardijanski virus u zdravom fridmanovskom tkivu Austirjske škole, Krugman smatra mizesovskim i hajekovskim (i šumpeterovskim) virusom, i vrlo često i oštro kaštiguje na svom blogu!Recimo ovde, ovde, ovde ili ovde.
Štaviše, njegova najveća trenutna opsesija je navodni fakat da su desničari i konzervativci, uključujući čak i mainstream ekonomiste, potpuno napustili Friedmana i okrenuli se Mizesu. To je najveća katastrofa koja se mogla desiti. A najbolji znak da je Mizes zavladao je protivljenje konzervativaca Bernankeovim vragolijama, od QE 1 do QE n. On, kao i Brad Delong, drugi ogorčeni opsesivac austrijskom invazijom, vrlo često i u pozitivnom kontekstu citira i poziva se na Friedmana kao na opravdanje za Bernankeovu politiku, i kaštiguje mainstream desničarske ekonomiste za nedoslednost, jer ih politički imperativ tera da budu protiv Bernankea, a ekonomska logika koju crpu od Friedmana da ga (Bernankea) podržavaju. Mislim da to ima efekta jer ih zapravo postavlja u nezgodnu poziciju i razgolićuje njihovo poziranje slobodno-tržišnom filozofijom, pokazujući da su razlike između desnih i levih kejnzijanaca, u "makroekonomskim" stvarima, grubo rečeno razlike između štampanja para i zaduživanja da se plati kopanje i zatrpavanje rupa. On onda napada frontalno republikance i režimske akademske ekonomiste bliske njima da su se prodali Mizesu i njegovim ludačkim učenjima, jer odstupaju od Friedmana koji bi bio za labaviju monetarnu politiku (čak je i nesrećnog Mankiwa nedavno napao da je postao mizesovac), na šta ovi verovatno dobijaju laku drhtavicu. Jedini odgovor koji oni imaju je jedno neuverljivo i bledo "Friedman nije tako mislio" opravdanje, koje čak ni Tyler Cowen ne može da proguta.
Ali, koliko god Krugman bio agresivan na blogovima prema Austerijancima, nije toliko voljan da polemiše javno. Recimo, jedan od ovih rotbardovskih "kultista", što reko Slaviša, Robert Murphy, izazvao ga je na javnu debatu, i čak prikupio obećanja u vrednosti od skoro 100 000 dolara do danas, koji bi išli u dobrotvorne svrhe ako se debata održi. Krugman ignoriše ponudu i pravi se lud. U međuvremenu je pristao na duel sa Ron Paulom koji mu se možda učinio kao manje tvrd orah od Murphyja, ali ni to nije išlo baš sjajno.
Štaviše, njegova najveća trenutna opsesija je navodni fakat da su desničari i konzervativci, uključujući čak i mainstream ekonomiste, potpuno napustili Friedmana i okrenuli se Mizesu. To je najveća katastrofa koja se mogla desiti. A najbolji znak da je Mizes zavladao je protivljenje konzervativaca Bernankeovim vragolijama, od QE 1 do QE n. On, kao i Brad Delong, drugi ogorčeni opsesivac austrijskom invazijom, vrlo često i u pozitivnom kontekstu citira i poziva se na Friedmana kao na opravdanje za Bernankeovu politiku, i kaštiguje mainstream desničarske ekonomiste za nedoslednost, jer ih politički imperativ tera da budu protiv Bernankea, a ekonomska logika koju crpu od Friedmana da ga (Bernankea) podržavaju. Mislim da to ima efekta jer ih zapravo postavlja u nezgodnu poziciju i razgolićuje njihovo poziranje slobodno-tržišnom filozofijom, pokazujući da su razlike između desnih i levih kejnzijanaca, u "makroekonomskim" stvarima, grubo rečeno razlike između štampanja para i zaduživanja da se plati kopanje i zatrpavanje rupa. On onda napada frontalno republikance i režimske akademske ekonomiste bliske njima da su se prodali Mizesu i njegovim ludačkim učenjima, jer odstupaju od Friedmana koji bi bio za labaviju monetarnu politiku (čak je i nesrećnog Mankiwa nedavno napao da je postao mizesovac), na šta ovi verovatno dobijaju laku drhtavicu. Jedini odgovor koji oni imaju je jedno neuverljivo i bledo "Friedman nije tako mislio" opravdanje, koje čak ni Tyler Cowen ne može da proguta.
Ali, koliko god Krugman bio agresivan na blogovima prema Austerijancima, nije toliko voljan da polemiše javno. Recimo, jedan od ovih rotbardovskih "kultista", što reko Slaviša, Robert Murphy, izazvao ga je na javnu debatu, i čak prikupio obećanja u vrednosti od skoro 100 000 dolara do danas, koji bi išli u dobrotvorne svrhe ako se debata održi. Krugman ignoriše ponudu i pravi se lud. U međuvremenu je pristao na duel sa Ron Paulom koji mu se možda učinio kao manje tvrd orah od Murphyja, ali ni to nije išlo baš sjajno.
