Najgluplji argumenti su tipa: "A šta bi oni na našem mestu uradili?" Gledam ih ovih dana u slučaju sprskog košarkaša koji je u Americi gotovo ubio duplo manjeg (bukvalno, po težini) kolegu sa koledža. I neverovatno je koliko komentara brani nasilnika jednim jedinim argumentom, u različitim verzijama: "a šta bi oni uradili... i oni bi pomogli svome da pobegne... ni oni ne bi izručili svoje."
Nije mi jasno zašto ih interesuje da li bi oni (Amerikanci) izručili ili uhapsili svoje? Zašto im je to važno? Zar prva pitanja ne treba da bude šta je taj momak uradio, da li ga treba štititi i da li zaslužuje kaznu? Da stvar bude jasna, ti oni svoje itekako hapse i redovno osuđuju, ratne zločince baš kao i obične kriminalce. Ali sve i kad ne bi, zašto bi mi birali ponašanje nekog drugog ko je po pretpostavci gori od nas, za moralni putokaz?
Koji je uopšte moralni kriterijum iza ovog argumenta? Uradi im sve što i oni rade drugima? Izgleda da je tako, nije bitno šta ti radiš, ako neko drugi radi to isto ili gore. Ali da se recimo zloglasni NATO rukovodio tim kriterijumom koji se ovde promoviše, mogao je mirne duše sve da nas smesti u logor. Jer i mi smo to radili drugima. Ili i mi bismo to na njihovom mestu uradili. Na sreću to nije kriterijum u civilizovanom svetu, jer da jeste svet do sada ne bi ni opstao. Od Konfučija, preko Hrista, do Kanta, jedinstveni moralni imperativ civilizovanog sveta je upravo obratan.
02 July 2008
Prokleto zrno
Za divno čudo do sada nismo mnogo pisali o kockanju. Slaviša je objavio jedan tekst pre par godina o tada novom Zakonu o igrama na sreću gde je kritikovao mere koje ograničavaju razvoj slobodnog tržišta kao što je ograničavanje broja kladionica i kazina. Ne direktno već kroz zahtevanje izuzetno visokih depozita koje su samo najveće kladionice i kazina mogli da priušte.
B92 danas ima vest o nekoj organizaciji koja se zalaže da država odvoji 1 procenat prihoda ostvarenih od primene Zakona o igrama na sreću za programe odvikavanja ljudi od kockanja. Smatraju da je tragično da država zarađuje od kocke a da ništa ne radi na rešavanju ovog "dramatičnog" problema. Ja sam protiv njihovog predloga. Prvo, ne bi bilo moralno. Država direktno promoviše kockanje čuvanjem monopola na lutrije. Nije u redu da nam jednom rukom nude loto listič a drugom nas grde što ga uzimamo, iako upravo to rade sa duvanom. Drugo, kockanje je pre svega lični problem. Niko kockare ne gura puškom u kladionicu. To je stvar njihovog izbora. Nije posao države da nam govori da li je nešto dobro za nas same ili nije. Odrasli ljudi trebaju da snose odgovornost za svoje postpuke.
Treće, pitanje je koliko su programi za odvikavanje od kocke zaista efikasni. Ne bi bilo loše da nam pokažu neke podatke kada već traže novac. Jedini sigurni efekat ovog programa bile pristojne plate zaposlenih u fondaciji koja sprovodi program. Konačno, ne znam zašto bi poreski obveznici plaćali ovu vrstu edukacije. Čak i da je uspešna, a verovatno nije. Najbolje bi bilo da se taj jedan procenat od prihoda od igara na sreću vrati poreskim obveznicima kroz smanjenje visine poreske stope.
Gospoda iz ove fondacije, ako su već toliko zabrinuti, bi mogli da otvore žiro račun i da lobiraju kladionice i kazina da uplaćuju deo njihovih prihoda. Ako se true da budu društveno odgovorni imalo bi smisla da ulažu u tu vrstu obrazovanja. Mogu da traže i donacije od podjednako zabrinutih građana. Ja recimo ne bih bio donator. Smatram da je kockanje glupo ali takođe verujem i da odrasli ljudi imaju prava da budu glupi. Ni ja nisam izuzetak.
B92 danas ima vest o nekoj organizaciji koja se zalaže da država odvoji 1 procenat prihoda ostvarenih od primene Zakona o igrama na sreću za programe odvikavanja ljudi od kockanja. Smatraju da je tragično da država zarađuje od kocke a da ništa ne radi na rešavanju ovog "dramatičnog" problema. Ja sam protiv njihovog predloga. Prvo, ne bi bilo moralno. Država direktno promoviše kockanje čuvanjem monopola na lutrije. Nije u redu da nam jednom rukom nude loto listič a drugom nas grde što ga uzimamo, iako upravo to rade sa duvanom. Drugo, kockanje je pre svega lični problem. Niko kockare ne gura puškom u kladionicu. To je stvar njihovog izbora. Nije posao države da nam govori da li je nešto dobro za nas same ili nije. Odrasli ljudi trebaju da snose odgovornost za svoje postpuke.
Treće, pitanje je koliko su programi za odvikavanje od kocke zaista efikasni. Ne bi bilo loše da nam pokažu neke podatke kada već traže novac. Jedini sigurni efekat ovog programa bile pristojne plate zaposlenih u fondaciji koja sprovodi program. Konačno, ne znam zašto bi poreski obveznici plaćali ovu vrstu edukacije. Čak i da je uspešna, a verovatno nije. Najbolje bi bilo da se taj jedan procenat od prihoda od igara na sreću vrati poreskim obveznicima kroz smanjenje visine poreske stope.
Gospoda iz ove fondacije, ako su već toliko zabrinuti, bi mogli da otvore žiro račun i da lobiraju kladionice i kazina da uplaćuju deo njihovih prihoda. Ako se true da budu društveno odgovorni imalo bi smisla da ulažu u tu vrstu obrazovanja. Mogu da traže i donacije od podjednako zabrinutih građana. Ja recimo ne bih bio donator. Smatram da je kockanje glupo ali takođe verujem i da odrasli ljudi imaju prava da budu glupi. Ni ja nisam izuzetak.
Subscribe to:
Posts (Atom)