Otvoreno pismo prijateljima na levici

Stevea Horwitza, ekonomiste austrijske orijentacije, o finansijskoj krizi. Nikako ne propustite ceo tekst u prevodu NSPM, a evo kako izgleda početak:

Jedna od najvećih zabluda je da je sve ovo rezultat pohlepe. Problem sa tim objašnjenjem je što je pohlepa nezaobilazni element ljudskih odnosa. A ako je pohlepa uz nas oduvek, zasto je baš sad prouzrokovala štetu? I zašto je ta šteta najveća baš u jednoj ekonomskoj grani? Ili mislite da je pohlepa ograničena na oblast nekretnina?

Onaj koji tvrdi da je hipotekarna i finansijska kriza rezultat slobodnog tržišta jednostavno nije svestan velikoj broja zakona i političkih proglasa koji su suzili tržišne slobode i usmerili ljudsku sebičnost u pravcu koji je doveo do katastrofalnih posledica, od kojih su neke planirane a neke nisu. Dozvolite mi da skiricam obrise ove naše drame, u kojoj je država igrala glavnu ulogu.

Da li treba brinuti?

Nekoliko ljudi me je prethodnih dana pitalo da li treba da povlači štednju iz banaka, odnosno da li ima šanse da im štednja propadne. Naravno, veoma je nezahvalno savetovati ljude šta da rade sa svojom ušteđevinom, ali mi se čini da je verovatnoća da štednja u nekoj banci u Srbiji propadne veoma niska, iz više razloga.

Prvo, velika većina banaka u Srbiji su nove banke, čiji bilansi nisu opterećeni lošim zajmovima: preduzeća kojima su krediti odobreni su uglavnom dobra, fizička lica koja otplaćuju potrošačke i stambene kredite takođe. Jednostavno, kreditna politika koju NBS vodi (recimo, rata za kredit za stan ne može da bude viša od pola plata) praktično isključuje mogućnost da se desi ono što se desilo u Americi, tako da, ako su plasmani banaka sigurni (a nemamo razloga da u to sumnjamo), sigurna je i štednja. Naravno, rizici postoje. Recimo, može da naglo padne tražnja na izvoznim tržištima što može da ugrozi solventnost naših preduzeća. Takođe, mogu da počnu da padaju cene nekretnina i u Srbiji, što može da ohrabri neke ljude da prestanu da otplaćuju stambene kredite, ali mislim da je taj rizik mali.

Drugo, sve banke u Srbiji su posebna pravna lica, odnosno iako se zovu Reiffesien, Societe Generale, ili UniCredit, ona nisu direktno povezana sa "majkama" u inostranstvu. To znači da ako bilo koja od ovih banaka dođe u problem u Evropi, to ne mora da se direktno prelije na Srbiju.

Treće i ključno, devizne rezerve su više od ukupne štednje. To znači da, ako bi sutra nastala panika i ako bi svi krenuli da povlače deviznu štednju iz banaka, država bi mogla da garantuje sve depozite sa 100%. Siguran sam da bi to i uradila. Odnosno, već sama najava tako nečega bi sprečila paniku.

Bilo je u poslednje vreme nekoliko zahteva u javnosti da "država nešto uradi po pitanju svetske finansijske krize". Ja mislim da je bolje da ne radi ništa, ako već nema potrebe. Svaka nagla promena, bilo u poslovnoj politici banaka, bilo u državnoj politici, bi mogla da ima negativne posledice, upravo zbog psihologije.

Efekti fleksibilnosti

Razgovor između predstavnika države ("A") i predstavnika jedne velike privatne banke ("B") kojem sam nedavno prisustvovao:

A: Smatramo da je došlo vreme da NBS počne da vodi nešto fleksibilniju politiku deviznog kursa, to bi sigurno pomoglo našem platnom bilansu.

B: Mi mislimo da bi fleksibilniji devizni kurs značio apresijaciju i da bi odmogao vašem izvozu i dodatno povećao uvoz.

Da pojasnim. "Država", kao i velika većina ekonomista i privrednika, smatra da NBS ne dozvoljava da dinar depresira, odnosno da održava dinar na nerealno visokom nivou. Ovaj bankar smatra da NBS ne dozvoljava da dinar apresira, odnosno da je dinar i dalje nerealno slab.