Nije samo srpska javnost sklona ovome. U slučaju Francuske konačno je deo mita razotkriven kada je obelodanjeno da se danas skoro dvostruko više para ulaže u "učenika" a efekti su poražavajući. Srpska elita još uvek nije naišla na ozbiljnog mythbuster-a, pa neki i dalje samouvereno a logički neutemeljeno iznose teze o irskom čudu, sve oslanjajući se na pogrešnu jednačinu:
neograničeno sipanje budžetskih para u obrazovni sistem =
neograničeni rast kvaliteta obrazovne usluge.
Šta ne valja u ovoj jednačini? U Srbiji se povećava "ulaganje u obrazovanje", ali to je povećanje procenta u budžetu (prethodnih godina je između 12 i 14 posto budžeta). Onda se to izdvajanje konvertuje u udeo u BDP, pa dobijemo lažnu sliku kako, eto, u Srbiji obrazovanje postade čitava industrija koja se skinula sa budžetskih jasala. Grozničavo se najavljuje Memorandumu o budžetu da će obrazovanje kao "faktor rasta" dostići 4 posto 2010! Međutim, taj novac ide za plate nastavnika, za obrazovnu birokratiju, za zavode koji "kontrolišu kvalitet obrazovanja" i "unapređuju" ga. Nije jasno šta kontrolišu i šta unapređuju, kada danas još uvek mi nemamo pojma koliko košta godišnje učenik državne škole. Još uvek postoji sistem finansiranja u obrazovanju koji ne dozvoljava transparentost, još uvek "novac ne prati učenika".
Reformatori i konzervatori svih boja (podjednako gašisti i čolisti) nisu imali herca da uvedu sistem finansiranja koji će izneti na videlo koliko koja škola privlači učenika i koji treba da omogući da neuspešne škole jednostavno odumru. To bi, kažu, uvelo okrutnu konkurenciju među DRŽAVNE škole. Umesto toga, uvedene su samoevaluacije. Zamišljeno na najboljem tragu kardeljevštine. Svi akteri (a u srednjim školama "socijalni partneri") sednu, samoupravno i samokritički analiziraju šta ne valja u školi, pa lepo samorazvojno i samoinicijativno to poprave...
Dok se tako neki socijalni inženjeri zamajavaju oko ovakvih utopija - kako samoevaluiranjem generisati samoevoluiranje obrazovanja - mudri ljudi znaju šta im je činiti realpolitički. Naravno, to su SINDIKATI prosvete. Niko tu ekipu nije smeo ozbiljno da dirne. Tačnije, postoje tri ekipe, ali kad "traže rentu", obično dišu kao jedan. Niko nije stao na crtu sindikatima, pa oni već godina uspevaju da izdejstvuju ono što izgleda da se graniči sa čudom. Tako prosečan "izvršilac" u marketingu zarađuje isto ili manje od prosečnog nastavnika u srednjoj školi. U nekoj Hrvatskoj ili Mađarskoj, na pomen te mogućnosti (a je l' vaši prosvetari zarađuju isto kao ljudi u marketingu?) svako će vas gledati sa nevericom.
Naši prosvetni sindikati su to postigli uz pomoć socijalnog monologa koji se vodi na liniji Državna Administracija - Nastavnički Sindikati. Iz te igre su potpuno isključeni "korisnici"odnosno kupci obrazovnih usluga - roditelji i učenici - oni koje nijedan reformator/konzervator obrazovanja nije ozbiljno uzeo u obzir nakon 2000. godine.
2 comments:
U engleskom jeziku postoji izraz "throwing money at the problem". To u obrazovanju ocigledno ne funkcionise.
Sve je ovo samo deo opstije teme, koja koliko vidim jos nije obradjena u ovom blog-u. Rec je o tome koliko imamo biroktatije i koliko toga treba imati, u svim oblastima drustva i privrede, ne samo u prosveti.
Post a Comment