Pages

08 April 2014

Jel je toliko teško pročitati Ustav?

Danas je objavio članak pod naslovom "Policajci mogu da budu stranački opredeljeni?" Između ostalog, u članku piše da je "zakonodavni okvir neprecizan u određivanju ko od zaposlenih u državnim organima sme da bude član političke partije". 

Međutim, evo šta kaže Ustav Srbije, član 55, stav 5:

Sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu buti članovi političkih stranaka.

Mislim da ustavna odredba ne može biti jasnija od ovoga, policajci prosto ne mogu biti članovi političkih stranaka, bez ikakvog izuzetka.

Dva pogleda na sport

U toku je finale američke koledž košarkaške lige, ali meni se to ne da gledati. Koledž liga je u Americi po gledanosti u rangu sa profesionalnom NBA i ljudi će vam često reći da koledž košarku vole više od profesionalne. Na koledžu igrači igraju srcem, za slavu, bore se za tim, verni su svojim timovima-koledžima, dok su u NBA hladni profesionalci pod milionskim ugovorima sa timom koji ih najviše plati.

Ovakav stav je u Evropi malo kome jasan. Razlog je što Evropa - ali možda je bolje da to lokalizujem na Južnu Evropu, Mediteran zajedno sa arapskim svetom i južnoevropske izdanke (Južna Amerika) - ima jedno shvatanje sporta; Severna Amerika, Engleska i anglosaksonski svet uopšte imaju drugo. 

U anglosaksonskom viđenju suština sporta je u borbi, u nadmetanju. Najveće vrline su borbenost, istrajnost, težak rad i pobednički mentalitet. Vrhunski sportisti su idoli ne zbog stvari koje umeju da urade, već zbog toga kako se ponašaju na terenu i van njega. U suprotom, meditaranskom viđenju, suština sporta je u lepoti igre. Sport je u tom smislu samo podvrsta umetnosti. Borbenost i pobednički duh su u redu, ali ono što se stvarno ceni je majstorstvo: znanje, tehnika, inventivnost, ingenioznost.

Kada gledate koledž košarku vi vidite da se oni ubiju od trčanja, borbenosti, bacanja po podu, da imaju veliko srce i žarko žele pobedu. Za sve to imam simpatija ali me nekako ne interesuje. Interesantnije mi je posmatrati majstorstvo, tehničko savršenstvo pokreta makar to bilo i bez bilo kakvog nadmetanja. Lepše mi je gledati običan šuterski trening Reja Alena ili Peđe Stojakovića nego studente u žaru borbe na finalnoj utakmici starih rivalskih univerziteta.

Pogledajte englesku reč za sportistu: to je "athlete". Posebno Amerikanci kada hoće da kažu sportista oni kažu atleta. Sada razmislite, da li biste jednog Ronaldinja ili Bodirogu nazvali "atletama". Bodiroga je u igri više bio nalik šahisti, a Ronaldinjo slikaru, vajaru ili pesniku. Zvati ih "atletama" je promašeno. Još možda zvuči i blago nipodaštavajuće.  Ali reč atleta je u anglosaksonskoj konotaciji sasvim smislena jer u anglosaksonskom viđenju na kraju krajeva nema velike razlike između bacača koplja i fudbalera: i jedni i drugi se takmiče da pobede.

Za kreativne igrače sredine terena u fudbalu Italijani imaju posebne izraze: režiser (regista) kad se radi o malo povučenijem igraču (Pirlo, Xavi); i fantasista -- prevod nepotreban -- ako je reč o isturenijem veznjaku (Baggio, Totti, Savićević). Sve što u engleskom jeziku postoji za bilo šta slično je playmaker. Poneki nadareni atleta je, dakle, i plejmejker -- ali šta je plejmejker prema jednom fantazisti? Rečnik govori mnogo.

Podela koju pravim na anglosaksonsko i mediteransko shvatanje jeste geografska, ali su elementi svega prisutni svuda i čini mi se da se na Mediteranu stvari polako menjaju u korist anglosaksonskog shvatanja. Poslednjih godina često čujem ljude kojima je igra Barselone dosadna: mnogo se dodaju, nema puno golova i tako dalje. Govorim o Srbiji, ali isto to će vam i američki ljubitelj fudbala reći o Barseloni jer to je upravo izraz anglosaksonskog pogleda na sport i fudbal kao srčanog nadmetanja u svrhu pobeđivanja. Pošto je cilj pobediti, poenta igre su golovi, broj golova je kriterijum kvaliteta utakmice, a sve ostalo je buka i šum. Nicanje fudbalskih kladionica na svakom ćošku govori u prilog ovome. Klađenje na fudbalsku utakmicu -- Gorčin Stojanović je ovo odavno napisao u Blicu -- je nešto najgore što možete da uradite fudbalu. Kladi se na konjske trke, ne kladi se na fudbal. Uplatom tiketa izmiče vam suština i pretvarate se u računovođu pobeda i golova.

U mediteranskom shvatanju je obratno, poenta fudbala je igra. Golovi su tu samo kao podsticaj neophodan da bi se mogao proglasiti pobednik, da bi igra imala smer, da bi se izmislio motiv. Naredni podsticaj, posle golova i pobeda, su razni izmišljeni trofeji koji se dobijaju za seriju pobeda. Ali sve to pobeđivanje i osvajanje ovoga ili onoga postoji zbog igre. To su samo sredstva, igra je cilj. Ne igra se fudbal zbog trofeja, već trofeji postoje da bi se igrao fudbal. Nije valjda da je arbitrarno izmišljeni Kup nečega i nečega svrha po sebi, da se toliko znoja prosipa da bi se "osvojio" nekakav srebrni pehar? Obrnuto je.

Kulminacija izvrnutog shvatanja svrhe fudbala je deviza koja se posle važnih finalnih utakmica često čuje: ne pamti se igra, pamte se trofeji.  Navodno, ako igrate bezveze, ružno, čak i bezobrazno, sve je to u redu jer će se to zaboraviti a trofeji ostaju. Zamislite, klubu u vitrini ostao srebrni pehar vredan par hiljada evra. 

Naprotiv, igra je ono što se pamti jer ona i jeste svrha. Mađarska 1950-ih ili Brazil 1980-ih nisu osvojili ništa, pa se o njima i danas ispredaju priče i legende kakve niko ne ispreda o šampionskoj Engleskoj 1966. ili Italiji 1982. U krajnjoj konsekvenci, ne igra se fudbal čak ni zbog golova, mada golovi jesu deo, ponekad i najlepši deo igre. Ali nisu suština. Jedan od najlepših poteza svih vremena je ovaj promašaj.

Ovaj anglosaksonski nedostatak je jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Americi ne uspeva i zašto Engleska nikako ne uspeva da ispuni svoj navodni potencijal. Problem je u fundamentalnom shvatanju suštine igre. Setite se slučaja Maradona iz 1994. Maradona je izbačen sa Svetskog prvenstva u SAD, svog poslednjeg svetskog prvenstva, zbog uzimanja kokaina. To je prema pravilima FIFA bilo potpuno opravdano; ali zamislite da se Svetsko prvenstvo odigralo u Španiji ili Brazilu? U SAD je sportista koji uzima kokain loš primer za mlade i na kraju krajeva nije nikakav "atleta" -- naravno da ga treba izbaciti sa takmičenja. U mediteranskom fudbalskom svetu se na ovu Maradoninu epizodu gledalo blagonaklono. On nije uzumao doping da bi brže trčao; naprotiv, on je zbog kokaina igrao slabije nego što bi inače igrao. Njega evropski i južnoamerički fudbalski svet ne osuđuje kao što ne osuđuje ni alkoholičara Hemingveja, ni van Goga koji seče uvo -- umetnici su to, pa možda moraju. Ne razumemo mi to. I da je prvenstvo bilo negde drugde možda bi se stvar zataškala.

Uzmite i primer takozvanog flopinga i glume. U Americi i Engleskoj posebno preziru fudbalere koji posle kontakta olako padnu i glume da su faulirani ili povređeni. Engleski fubaleri zato to ređe rade, a mnogi Amerikanci baš zbog toga naročito ne vole fudbal. Dobro, niko baš ne voli takvu glumu, ali na tu stvar se mnogo blagonaklonije gleda u južnoj Evropi. Na Mediteranu nije vrlina sportiste da bude izdržljiv i stoički podnosi udarce; ali jeste najveći greh zaustavljati umetnika, majstora, znalca, udaranjem po nogama. Izdržljivošću neka se bave maratonci i bokseri.

Radna hipoteza je sledeća: ljubitelji engleske Premijer lige su verovartniji gledaoci američke koledž košarke; ljubitelji španske Primere više vole NBA. Shvatili ste do sad na kojoj sam ja strani. Taj aspekt borbenosti i rivalstva radi pobede i osvajanja trofeja me slabo interesuje. Umesto toga, čekam NBA plej-of, ove koji ne igraju srcem nego rukama, nogama i glavom.