Srbija se redovno skandalizuje nad odbijanjem nadležnog ministarstva da finansira neko posebno talentovano dete. Poslednji put je to bio mladi matematičar koji osvaja medalje na takmičenjima, zbog čega je njegova porodica došla na ideju da od države traži dodatno finansiranje. Pošto nije ispunjavao starosni uslov odbijen je, a srpsko javno mnjenje, od Peščanika do Nove srpske političke misli, se ujedinilo u osudi ove škrtosti.
Šta je u pozadini ovako jedinstvenog apela za državno finansiranje mladih talenata? Jedna mogućnost je da je apel moralne prirode, ali jako je teško razumeti zašto bi bilo tako. Razumljivo bi bilo da postoji moralna saglasnost za, recimo, pomoć osobama sa posebnim potrebama. Ali pomoć posebno talentovanima je upravo suprotno od toga, jer su posebno nadareni ljudi, sama reč nam kaže, već rođenjem stavljeni u privilegovane pozicije u odnosu na ostale. Dodatno državno finansiranje privilegovanih je u suštini jedna antisocijalna mera, suprotna uobičajenim moralnim normama. Čak i za one koji obično podržavaju socijalnu preraspodelu dohotka, finansiranje posebno talentovanih je, sa moralnog aspekta, naopako. To je uzimanje od manje nadarenih i sa, u proseku, lošijim životnim perspektivama, da bi se davalo onima koji imaju najveće šanse da postanu slavni, cenjeni ili bogati.
Moralni argument, dakle ne stoji. Druga mogućnost je da se o tome razmišlja ekonomski. Ekonomski argument glasi da ako sada država finansira talente, u budućnosti ćemo svi imati koristi od toga. Problem sa ovim ekonomskim rezonom je što je bez ikakve teorijske ili empirijske podrške. To da svi ili veliki deo nas može nekako imati buduće koristi od današnjeg posebnog finansiranja talenata, moralo bi da se zasniva na pretpostavci da talentovani ljudi vanredno doprinose domaćem ekonomskom rastu. Ali to je veoma sumnjiva pretpostavka.
Postoje dva osnova ekonomskog rasta – ‘smitovski’ i ’prometejski’. Smitovski rast, nazvan tako po Adamu Smitu koji je to prvi potpunije objasnio, proizlazi iz podele rada i efikasne alokacije resursa. Svi koji u zemlji nešto trguju ili proizvode, time istovremeno doprinose poboljšanju položaja svih nas jer upošljavaju resurse i pronalaze im najefikasniju upotrebu. Što je tržište slobodnije, što su regulatorne smetnje i poreska opterećenja manji, to je veći potencijal za ekonomski rast koji u Srbiji na ovaj način stvara stotine hiljada malih preduzetnika. Drugi izvor rasta je prometejski. Prometej je doneo vatru ljudima, a prometejski rast je ekonomski napredak koji nastaje kao posledica razvoja novih tehnologija. Danas prometejski rast znači korišćenje fundamentalnih istraživanja sa vrhunskih svetskih univerziteta, ali još više inovacije privatnih firmi kao što su Microsoft ili Google.
Kad se pogleda iz čega ekonomski rast nastaje, šanse da se stipendiranje nekog mladog talenta profitabilno vrati zemlji se, sa dve decimale, mogu zaokružiti na nulu. Za glavnu polugu ekonomskog rasta, smitovski rast, koji nastaje kroz spontano funkcionisanje tržišta, nisu potrebni genijalni ljudi. Potrebna je sloboda privatne ekonomske inicijative i dobar rad sudova, a potencijalni preduzetnici se sami pobrninu za ostalo. Oni prate svoj lični interes, ali korist od toga imamo svi, čak i pasivni posmatrači.
Prometejski rast takođe više zavisi od poslovnog okruženja nego od broja genija sa domaćim pasošem. Svetsko tržišne radne snage je fluidno i veza između domaćeg genija i domaće ekonomije je vrlo slaba. To najizrazitije pokazuje slučaj SAD, koje vrlo malo finansiraju domaći talenat, ali čije firme i privatni univerziteti na svoju ruku masovno uvoze strani talenat. Za prometejski rast ustvari nije potrebno imati genije, nego imati okruženje koje stimuliše upotrebu genijalnih ideja. Jedan ekstremni primer ove distinckije je pronalazak parne mašine, za koju su utvari znali još stari Egipćani, ali su je koristili samo kao kuriozitet, za otvaranje vrata na biblioteci. Suština je da nisu nedostajale genijalne ideje, nego da robovlasničko društvo nije bilo okruženje koje je stimulisalo ekonomsku upotrebu ideja u praksi.
Svako insistiranje da je finansiranje posebno nadarenih ekonomski dobro za zemlju je, prema tome, nerazumevanje suštine ekonomskog rasta. Najveći deo rasta ne stvaraju geniji nego preduzetnici. Naravno, kad bi postojao moralni razlog za stipendiranje mladih i talentovanih ljudi, onda bi to, bez obzira na neprofitabilnost takvih inicijativa, bio dobar argument. Ali slučaj je obrnut jer se ovde, uz ekonomsku neopravdanost, govori o preraspodeli od siromašnih prema bogatima ili od netalentovanih prema talentovanima, što je po prirodi antisocijalno i nemoralno.
