Stranac u Odesi

Mihail Sakašvili, bivši predsednik Gruzije, imenovan je za guvernera Odese. Imenovanje bivšeg funkcionera druge države, naročito bivšeg predsenika, nema presedana u modernoj političkoj istoriji; što samo po sebi ne znači da je potez dobar ili loš. Ali potez jeste odraz jednog opštijeg trenda.

Prvo, kao što već neko vreme ovde tvrdim, značenje pro-zapadne orijentacije se vremenom dosta promenilo, možda i izokrenulo. Istorijski, glavni zapadni izvozni proizvodi bili su: 1) pravna država, 2) kapitalizam i 3) demokratija -- tim redom hronološki, a ako mene pitate, tim redom i po važnosti i vrednosti ovih institucija.

Kako zapadne zemlje sve više idu prema tehnokratiji -- što se najjače ogleda u briselskoj birokratiji u EU i jačanju federalnih agencija u SAD (FDA, Fed, SEC, EPA...) -- tako i ostatak sveta od njih prepisuje tehnokratiju, a da prethodno nije dovršio tranformaciju u bilo pravnu državu, kapitalizam ili demokratiju.

Sada vlada Ukrajine van uobičajenih pravnih procedura arbitrarno dodeljuje državljanstvo nekome i imenuje ga na poziciju za koju bi trebalo imati demokratski legitimitet. Ironija je što dok to radi, vlada Ukrajine misli da za ponaša prozapadno -- to je i cilj imenovanja. Još gore, mnogi na zapadu misle da se vlada Ukrajine ovim ponaša pro-zapadno. Ustvari, pro-zapadnost je ovde samo površinska: to što se postavlja ličnost koja je pro-zapadni tehnokrata ne znači ništa ako ste u postupku pregazili načela pravne države i demokratije.

Druga interesantna stvar kod ovoga je što se radi o Odesi. Da ne bih sve ponavljao pogledajte stari post o ovom gradu -- pisan, nažalost, na dan prošlogodišnjeg masakra, pre nego što sam saznao za dimezije nesreće. Odesa je istorijski spadala u red slobodnih, trgovačkih lučkih gradova. U gradu su živele sve moguće etničke grupe, jednako su se govorili italijanski, grački, jidiš, ukrajinski, ruski i turski i u trgovačkoj atmosferi nije bilo razmirica među grupama. I dan danas se u Odesi jedna pored druge nalaze sinagoge, crkve i džamije, a ulice nose razna etnička imena. I konačno -- za gubernere su ruski vladari često unajmljivali strance; jedan Španac i jedan Francuz su najpoznatiji među njima. Ovo imenovanje zato ima specifičnu lokalnu istorijsku dimenziju; ali je i pored toga odraz ovog tehnokratskog trenda i sve veće konfuzije oko toga šta "zapad" ustvari treba da predstavlja.

Evropa danas

Skoro sam pominjao razliku između američkog i evropskog kapitalizma, pa evo jednog strogo nenaučnog opažanja i još nešto iščuđavanja na tu temu. Negde prošle godine sam presedao na holandskom aerodromu Schiphol. Odličan aerodrom, jedan od najboljih i najprometnijih u Evropi, ali najveći utisak na mene je ostavio red koji sam video ispred Starbucksa. Trebalo je da uzmem telefon i da to slikam.

Kako je moguće da američki lanac kafe napravi takav uspeh u Evropi? Tehnologija na stranu, ovo nije ni Microsoft ni Apple. U pitanju je kafa, ne samo običan proizvod, nego i napitak koji je u SAD mnogo manje popularan nego u Evropi. Nešto tako (naizgled) trivijalno, od lanaca brze hrane do kafe, danas po pravilu mora da se izmisli u Americi, da bi se onda proširilo na svet, uključujući i ceo razvijeni svet.  Izuzeci su retki.

Mnoge američke inovacije, kako istorijski tako i danas, više su proizvod preduzetničke kreativnosti nego pristupa visokoj tehnologiji. Za gotovo sve društvene mreže, većinu aplikacija, za Uber i AirBnB, znanje i tehnologija postoje u EU i širom razvijenog sveta. Ali opet dolaze ogromnom većinom iz Amerike. Atmosfera dinamičnog, inovativnog kapitalizma, američki mentalitet individualne odgovornosti, abmicije, rizika, pokušaja i grešaka; nasuprot evropskoj atmosferi ustaljenosti, birokratske nadmoćnosti i intelektualnog elitizma, dovela je do toga da se u Holandiji, u kolevci kapitalizma, Evropljani guraju ispred američkog lanca kafe.

Evropljani su opasno uljuljkani u svom relativnom komfortu i to uopšte ne vide. Svake nedelje iz EU stižu apsurdne vesti: Milano i Pariz zabranili Uber, pod pritiskom organizovanih taksista koji štite svoje pozicije. Evropska komisija za konkurenciju preispituje monopolističko ponašanje Googlea -- umesto da se pita zašto toliki obrazovani Evropljni nisu do sada smislili nešto, nalik makar Instagramu. Proporcionalno stanovništvu, BDP-u i obrazovanju, danas istočna Evropa izgleda preduzimljivije i dinamičnije od zapadne. Skype je došao iz Estonije, Rusija ima Kasperskog i svoje (makar i iskopirane) verzije Facebooka i Amazona.

Osnovni podaci su u skladu sa ovim što se anegdotski vidi. Zapadna Evropa je već neko vreme, od pre krize, ekonomski nasporije rastući region na svetu. Nezaposlenost među mladima (mlađim od 25 godina, definicija obuhvata samo one koji traže posao, ne studente) u nekim EU zemljama je 40-50%, ništa bolje nego u Srbiji. Infrastruktura je tu, pravna, ekonomska, finansijska, kulturološka, obrazovna, fizička, i zbog toga relativno visok standard i nekakav rast još uvek postoji, posebno na severu. Rast je najveći u istočnom delu EU.

Sa ovim u vidu je opsesija koju Srbija, Makedonija ili Crna Gora imaju sa pridruživanjem Evropskoj uniji -- zapanjujuće odsustvo bilo kakve substantivne rasprave, osim toga kako ispuniti zahteve i kriterijume -- još teže objašnjiva. Bukvalno smo uzeli ekonomski najsporiji i najletargičniji region na svetu i hoćemo da mu se pridružimo.