Socio-ekonomski savet je dao predlog koji je kao slika, govori mnogo stvari, a bez potrebe da se ide dalje od osnovne ideje - Poslodavci koji namerno ne isplaćuju plate ili doprinose zaposlenima ima da idu u bajbok.
U pitanju je klasičan spin-off priča o tajkunskim mostovima (bez poziva da se naprave teniserski), nepristojno bogatim ljudima, onima koji plaćaju 200-300 EUR radnike, a kupuju jahte ili ne daj bože letuju van Grčke ili Crne Gore. Elem, kada se sve ovo sabere dolazimo do nekih zaključaka iz ovog impresionističkog zakonodavstva & politikanstva:
1. Jedini prihvatljiv poslodavac je onaj koji ne koristi legalno raspoložive mogućnosti da optimizuje troškove koje mu nameće troškadžijski fiskus, koji plaća radnike više od njihove granične produktivnosti i živi u dvosobnom ili trosobnom stanu u radničkom naselju, a letuje u Grčkoj, po mogućnosti u Paraliji, ili ako se baš ima i za više, na Halkdikiju. Dakle, umesto da se menja sistem, treba da se promene ljudi i ljudski podsticaji.
2. Znajući kako izgleda državna procena diskrecionog karaktera, pa makar diskrecija bila upakovana i u pravilnik od 1.000 stranica, čini mi se da će biti problema da se proceni ko se seiri, a ko ne može da plati. Odnosno da problema neće biti uopše, bolje rečeno.
3. U Srbiji već postoji sudstvo i zakon o obligacionim odnosima i radnici mogu da pokrenu parnicu. Šanse da dobiju ono što traže su danas jako velike i sistem je prema njima više nego velikodušan. Doduše, onda se obično pitaju kako to da im je propala firma koju su tužili i gde slučajno rade, odnosno gde više neće imati mogućnosti da rade jer iste neće biti.
4. Većina radnika koji ne primaju plate i koji su kandidati za povezivanje staža svakih nekoliko godina će to i dalje da budu. Najveći deo njih obitava u srpskom privrednom zombilendu koji ne ide u stečaj i likvidaciju samo zato što bi se još više razgolitilo koliko nam je sistem ružan, a budućnost loša.
5. Ako pogledmo tačku 2, baš me zanima kako će izgledati to tanano razlikovanje nemogućnosti da se ispuni ugovorna obaveza (zbog koje se nikada ne ide u zatvor) i namernog izbegavanja plaćanja radnicima. Baš me zanima gde naći armiju ljudi koji su dovoljno stručni da vagaju odnose tokova gotovine i troškova i prihoda na kratak i dugi rok, rizike poslovanja, ostale ugovorne obaveze, obaveze prema državi i da na jasan način dođu do zaključka da neko nedvosmisleno neće da plati nešto što može platiti, a da istvoremeno ne uništava svoju mogućnost da ugovorne obaveze prema tim istim radnicima plaća i u budućnosti.
6. Kako mali Perica misli da izbegne retroaktivnost u primeni, budući da je stanje u tački A na današnji dan posledica činjenja u vremenu pre stupanja na snagu novog revolucionarnog zakona. Dakle, ako se neko seirio i rešio da se popravi, a od tačke A mu baš ne ide, kako razdvojiti ta dva efekta - efekt čistog seirenja u prošlosti i efekat čiste nemogućnosti od stupanja na snagu zakona.
7. Koji će im to đavo kada svakako imaju mogućnost da nekoga jure za zloupotrebu službenog položaja u svojoj firmi i da lako dokažu da je neko počinio "nepočinstvo".
8. Da li je potrebno išta više od elementarnog logičkog zaključivanja da se shvati da bi ozkonjenje ovakvog predloga još više uvećalo sivu ekonomiju, smanjilo broj radnih mesta, odvratilo od investiranja i proizvelo najgore efekte upravo radnicima.
Sve u svemu, užasan, ali na svu sreću veoma sterilan predlog. Umesto da se menja sistem on se gura u dalju metastazu.
Ima i dobrih strana.
1. Građevinska industrija će biti spašena izgradnjom novih zatvora, a ako pobedi uvoznički lobi cvetaće uvoz narukvica & nanogvica.
2. Otvoriće se mogućnost da se za sučesništvo u krivičnom delu tuže oni koji postavljaju menadžere u srpskom državnom/društvenom korporativnom zombilendu.
