Ekonomisti protiv Tačer

Tadašnji kejnzijanski akademski establišment, a ni sada ne bi bilo mnogo drugačije, bio je odlučno protiv politika Margaret Tačer. U nastavku kopiram iz knjige "Svetska ekonomska kriza":

U Velikoj Britaniji, nakon usvajanja budžeta 1981. godine, 364 vodeća britanska ekonomista su u otvorenom pismu premijerki Margaret Thatcher izrazila protest i sa kejnzijanske tačke gledišta objasnila zašto je njena ekonomska politika pogrešna. U pismu je stajalo da britanski akademski establišment smatra da „nema osnova u ekonomskoj teoriji ili empirijskih potvrda za verovanje Vlade da će smanjenje tražnje usmeti da stavi inflaciju pod kontrolu...“, kao i da će „ovakva politika produbiti ekonomsku depresiju, uništiti industrijsku osnovu zemlje i dovesti u opasnost društvenu i političku stabilnost." 

U stvarnosti, ispostavilo se da je inflacija uspešno stavljena pod kontrolu i da je ubrzo potom britanska ekonomija, ohrabrena makroekonomskom stabilnošću i drugim protržišnim reformama, ušla u jedan od svojih najprosperitetnijih perioda.

Tužan dan

Danas je liberalni svet, a posebno onaj koji bi sebe nazvao liberalno-konzervativnim, ostao bez jedne od svojih ikona. Margaret Tačer je bila jedna od dve zvezde konzervativne revolucije i odradila posao koji je bio neverovatno težak, vrativši Ujedinjeno Kraljevstvo sa puta raspale socijalističke države u pravcu ozbiljne tržišne demokratije sa visokim nivoom ekonomske slobode. Meni je lično Gvozdena Ledi uvek inspirisala, a ono čega se napre setim su sledeće stvari koje će jednog lepog dana možda biti i deo agende u Srbiji.
- Razlikovanje šta je ispravno, a šta je popularno.
- Nazivanje stvari pravim rečima, a meni je bilo uvek slatko kako je dala pravu dijagnozu tadašnjeg argentinskog režima.
- U jednoj privredi treba da postoje  profitabilna preduzeća, a  ova druga ne treba da postoje, barem ne na grbači poreskih obveznika.
- Štrajk glađu nije argument.
- Progresivno oporezivanje je krađa.
- Levičari mnogo više mrze bogate i sposobne, nego što vole i poboljšavaju položaj siromašnima.
Margaret Tačer je, što je najbitnije, intuitivno razumela logiku i etiku kapitalizma. Iznad svega, imala je jednu bitnu karakteristiku koja je na kraju umesto nje dovela mediokriteta na čelo UK - nepopustljivost u borbi za ispravne, ali nepopularne stvari.

Počivaj u miru.

Moje čarobno rešenje srpskog nacionalnog pitanja, Kosova, EU itd

Možda je već pomalo dockan, pošto izgleda da rok za donošenje odluke "Kosovo ili EU" nije utorak nego ponedeljak popodne, ali svejedno, ne bi bilo fer da ne saopštim da ja imam jednostavno i čarobno rešenje celog ovog problema. Jeste da je verovatno već kasno i da sumnjam da Vučić i Dačić čitaju Tržišno Rešenje, ali što da ne pokušam. I za razliku od nekih skorašnjih predloga ove vrste, meni nije cilj da pod firmom EU skepticizma branim Koštuničinu propalu preambulu, nego da načelno branim ekonomski liberalizam za koji verujem da je u nacionalnom interesu zemlje.

Dakle, kako je svakom normalnom već godinama jasno, borba za Kosovo u Srbiji je oduvek bila čista budalaština u koju ni oni koji su ga "branili" nisu verovali (čast već pomenutom Koštunici i nekolicini sličnih frikova), i sada je došlo vreme da se i formalno prizna kosovska nezavisnost. To će po svoj prilici, o ironije, učiniti ljudi po imenu Toma Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Problem je što izgleda da oni nisu dobili skoro ništa od autonomije za Srbe na severu Kosova da bi opravdali ovaj svoj potez (ko se još seća priča o podeli, sad je slamka spasa autonomija u okviru Kosova, no čak ni to se više ne nudi). Problem sa kojim se vlasti u Srbiji suočavaju je da u cilju dobijanja datuma za pregovore sa EU, oni moraju da pristanu na ozvaničenje potpunog i neograničenog suvereniteta Hašima Tačija nad celim Kosovom. Zato se danonoćno ponavlja kako je izbor vrlo težak, da biramo između nacionalnog dostojanstva i ekonomske budućnosti, i priprema se javnost za neizbežno puštanje Srba na Kosovu niz vodu zarad priključenja Evropskoj Uniji.

Nelogičnost celog ovog rezonovanja je što ono izvrće stvarnost i prioritete: priključenje EU nije nikakav benefit, nego predstavlja veće zlo od priznavanja Kosova. Razlog zašto Vučić i Dačić toliko kukaju je ne zato što brinu za "budućnost zemlje" ako ne uđe u EU i slične gluposti, nego zato što brinu da u slučaju  prekida EU integracija neće biti donacija i para spolja da se izgura sledeća izborna kampanja, da se asfaltira i deli penzije do sledećih izbora, a posle videćemo.

Umesto razbijanja glave ovom lažnom i veštačkom dilemom, Vučić i Dačić mogu zaista da pokažu državnički kalibar; oni mogu mnogo pametnije da trguju "vrućim vazduhom", tj ovom svojom tobožnjom "kapitulacijom" oko Kosova, tj priznavanjem postojećeg stanja. Mogu da kažu: evo, mi smo se pokazali kao državnici, uradili najtežu stvar koju smo mogli, rizikovali da nas proglase za izdajnike, potpisujemo sve što treba, a sad vi lepo potpišite da mi imamo sve privilegije pristupa evropskom tržištu uključujući kretanje kapitala, robe i ljudi, samo bez ikakve ekonomske i političke harmonizacije sa vama, i bez članstva u EU. Dakle, ne trebaju nam nikakvi vaši "predpristupni fondovi", dotacije, donacije i kontribucije, nikakva presipanja iz šupljeg u prazno, samo jednostavno otvaranje tržišta bez ikakvih uslova harmonizacije i ugovor kojim se to garantuje.

Da li bi oni u EU pristali? Ne znam, ali mi se čini da ovo ima mnogo više smisla od trošenja vremena, resursa i političkog kapitala na proces pridruživanja organizaciji za koju je nejasno da li će opstati do trenutka priključenja (koji može da bude za 20 godina) a članstvo u kojoj će, čak i ako opstane, doneti mnogo više štete nego koristi.