U jeku pisanja novog / starog predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu, zaboravljaju se druge važne stvari vezane za tržište rada u Srbiji. Najveći problem u povećanju zapolsenosti kroz otvaranje novih radnih mesta nije rigiran Zakon o radu, već izuzetno visoko opterećenje rada kroz poreze i doprinose. Drugi problem je strukturalne prirode - veliki deo stanovnika Srbije ima jako malo zanja i veština koje su tržištu rada potrebna, što se da videti po obrazovnoj strukturi gde gro nezaposlenih ima srednju školu ili osnovnu školu.
|
Bez škole
|
2567
|
|
Nepotpuna osnovna škola
|
10667
|
|
Osnovna škola
|
94034
|
|
Srednja škola
|
402037
|
|
Viša škola
|
29884
|
|
Fakultet
|
74598
|
|
Ukupno
|
613787
|
* podaci su iz online baze podataka RZS prema ARS
Tu je i relativno visoka minimalna nadnica u odnosu na prosečnu platu. U Srbiji ona iznosi skoro 50% (skoro 21 000 prema 43 400 RSD). Nema potrebe da naglašavam da minimalna nadnica uvek ima distorzivne efekte na tržištu rada i dovodi do povećanja nezaposlenosti. Prvi efekat je da će neki radnici, oni sa najnižom produktivnišću (najslabije obrazovani, početnici itd) biti pogođeni i moraće ili da rade na crno ili će izgubiti radno mesto jer se poslodavcu neće isplatiti da nastavi sa radom. Drugi efekat je smanjenje stope neaktivnosti jer minimalna nadnica po pravilu povećava ravnotežnu, pa se nekima (npr studenti, majke sa mladom decom, mlađi penzioneri itd) više isplati da rade nego da sede kod kuće, pa se uključuju na tržište rada.
Problem sa minimalnim nadnicama leži u ograničavanju cene - to ograničavanje može biti relevantno ili nerelevantno. Zamislite da se minimalna nadnica propiše na nivo od 1000 RSD mesečno - ovo sigurno nikoga neće pogoditi. A ako se podigne na 100 000? Tako, što je manji udeo minimalca u prosečnoj plati, to će distorzivni efekti na tržištu rada biti manji.
Srbija ima posebne karakteristike koje dovode do toga da se nepovoljne posledice minimalne nadnice posebno ispoljavaju. Prva je to što je uvedena opšta minimalna cena rada. Drugo postojeće rešenje je minimalna nadnica koja pogađa samo odreenu profesiju - npr za zidare ili krojače. Ovakvo rešenje je trenutno u Nemačkoj (iako od 2015. će preći na jedinstveni minimalac) ali i još nekim zemljama EU. Druga karakteristika je već pomenuto jako visoko učešće u prosečnoij zaradi (skoro 50% a međunarodne preporuke su da taj iznos bude 30 - 40% da bi smanjile distorzije na tržištu rada - ovo ne znači da ih neće biti, nego samo da se smatra da će biti na prihvatljivom nivou). Treća karakteristika je velika geografska diferencija zarada: prema mojim kalkulacijama na osnovu podataka za mart, u 79 / 146 jedinica lokalne samouprave u Srbiji (gradova i opština, bez onih na teritoriji Kosova*) minimalac iznosi 60% ili više od prosečne zarade isplaćene na teritoriji te jedinice, dok ima i opština gde je to više od 90% (apsolutni rekorder je bio Priboj). Samim tim, ove opštine i gradovi su osuđeni na visok udeo rada na crno i višu nezaposlenost. Pošto je politički nerealno očekivati ukidanje ili značajno smanjenje minimalne nadnice, moguće rešenje je stvaranje posebnih umesto opšte minimalne nadnice ili regionalno diferenciranje iznosa - na nivou statističkih regiona, okruga ili opština, ili spoj obe mere. Meni je od ovih rešenja najbliži minimalac na nivou opštine koji bi bio određen putem socijalnog dijaloga na lokalnom nivou a propisuje ga predsednik opštine. Samim tim bi svaka opština koja propiše visok minimalac sama snosila posledice takve odluke.
Tek posle ova tri problema (visokog oporezivanja, loše obrazovne strukture i visoke minimalne nadnice) na red dolazi Zakon o radu. Sa obzirom na to da su oni rešivi samo u srednjem ili dugom roku, dobro je napraviti iskorak u pravom smeru sa novim Zakonom o radu. Međutim, ne treba presenjivati njegove domete. Bez smanjenja oporezivanja rada, kao i smanjenje minimalne nadnice u odnosu na prosečnu platu, popravljanja opšteg privrednoj ambijenta itd, teško da se možemo nadati povećanju zaposlenosti.
