Srednji birač

Dušan Pavlović u današnjoj Politici daje dosta dobru analizu trenutne političke situacije u zemlji, zasnovano na teoriji o srednjem glasaču. Međutim, meni se čini da teorija srednjeg birača nije primenljiva na Srbiju. Ne zato što je Srbija nešto posebna, već prosto zato što je srednji birač bitan u većinskom sistemu, a Srbija ima proporcionalni izborni sistem. U proporcionalnom sistemu, dinamika je potpuno drugačija.

Suština teorije srednjeg birača je da postoje dve partije. Pošto je "winner takes all" situacija, obema strankama je dovoljno da uzmu srednjeg birača (i naravno sve glasove sa svoje strane političkog sprektra) i da pobede za jedan glas i uzmu svu vlast. Osnovni trejdof koji političari prave u ovakvom sistemu je - koliko će mojih hard-core članova apstinirati zato što se približavam centru? Izbori se tu gube ili kao rezultat pogrešne procene šta srednji birač želi da čuje, ili kao rezultat nepoverenja srednjeg birača u ono što čuje.

Kakva je razlika ako postoji višepartijski sistem vlasti (čitaj - proporcionalni izborni sistem)?

Prva velika razlika je da sada ne možeš da se slobodno približavaš centru. Umesto dvopartijskog sistema, u kojem najgore što može da ti se desi je da neko apstinira, u proporcionalnom sistemu postoje druge stranke koje čekaju tvoje "ublažavanje stavova" kako bi ti preoteli hard-core članove.

Dakle, da govorimo o Americi, ne bi bilo nikakve sumnje da bi Nikolić i Tadić vodili istu politiku po pitanju Kosova i EU, jer prosto srednji birač to želi. Ali u Srbiji Toma približavanjem Tadiću po pitanju EU otvara desno krilo za napade radikala i DSS-a, što može da mu bude problem, posebno ako radikali zadrže svoj "nikada sa Tomom" stav.

Drugi problem sa primenom teorije srednjeg birača na situaciju u Srbiji smo videli nakon prošlih izbora, gde je Dačić bez većih problema "preskočio" na drugu stranu. Dakle, iako su nacionalisti osvojili srednjeg birača (apsolutnu većinu), to im nije mnogo značilo, jer se Dačić naknadno setio da je DS u stvari levičarska stranka i, kao takva, mnogo bliža SPS-u.

Sve u svemu, mislim da obe ove stvari (nemogućnost lakog odricanja od ekstremnih članova i mogućnost "preskakanja" nakon izbora) čine teoriju srednjeg birača u velikoj meri neprimenjivom na Srbiju.

Kada Pajtić spinuje

U tekstu koji je Marko linkovao u postu Autonomija stoji i krunski dokaz sposobnosti i altruizma državnih predstavnika:

Izvori „Politike”u pokrajinskoj administraciji tvrde da je cilj kupovine akcija (Metals) banke isključivo profitnog karaktera, odnosno da je u pitanju značajna investicija u kojoj se računa na dobit od dividendi.

Ne samo što su u stanju da zarade novac tamo gde privatni investitori ne uspevaju, već žele dodatno da rasterete poreske obveznike jer će dobit od dividendi ići u budžet. Ovaj loš spin Pajtić i kompanija koriste ne bi li skrenuli pažnju sa činjenice da 2009. godine sprovode nacionalizaciju, koju po potvrđenom receptu uvek rade za "naše" dobro.

Izaberi život

Zahtevi za deregulacijom su obično manje ubedljivi od zahteva za dodatnom regulacijom. Dodatnom regulacijom uvek želimo da postignemo neki konkretan "pravedan" cilj dok su pozitivni efekti deregulacije daleko manje (PR)ivlačni. Na primer regulacija industrije lekova navodno sprečava potencijalna masovna trovanja, dok bi deregulacija spasila više života jer lekovi neretko i godinama čekaju na odobravanje. Čak i kada koristite ovakve činjenice u raspravi strah od masovnih trovanja pobeđuje.

Pre neki dan sam na CNN-u gledao rodbinu nastradalih putnika sa leta za Komorska ostrva kako otprilike kažu: "Deset godina smo upozoravali vladu da će ovako nešto da se desi, da je kompanija koja radi prevoz jako loša i nesigurna, ali oni su odbili da regulacijom reše taj problem." Teško da će lokalni političari ovo moći da ignorišu, iako ljudi nisu leteli tom kompanijom pod pretnjom oružjem već dobrovoljno. Kako sa druge strane dodatna regulacija može da znači poskupljenje avio prevoza sumnjam da će ijedan političar na moguće pitanje intervencionista: "Život ili jeftine karte" izabrati ovo drugo.