Sigurnost zaposlenja

Novine ovih dana pišu o tome da je Medium Gallup radio istraživanje na temu sigurnosti zaposlenja i da je došao do podatka da se svaki drugi zaposleni u Srbiji plaši za svoj posao. Meni je zaista teško da poverujem u taj nalaz, ali hajde da pretpostavimo da je to upravo tako, odnosno da je na pitanje "Da li se plašite da ćete izgubiti posao?" više od 50% ljudi odgovorilo sa "Da".

Moje prvo pitanje vezano za taj nalaz je - a koliki bi procenat bio optimalan, odnosno u odnosu na šta novinari kažu da je 50% previše? Da li bi i 20% bilo previše? A 5%? Da li želimo sistem u kojem je taj broj nula, odnosno sistem u kojem je svako siguran za svoj posao? To bi barem bilo lako postići, donese se Zakon o radu u kojem se kaže "Otpuštanje je zabranjeno". Koliko ja znam, niko nikada nije predložio takav sistem, jer je svima jasno da ljudi treba da se u izvesnoj meri plaše za svoj posao, pa je jasno da nula nije optimalan broj. Budući da ne postoji čak ni teorijski utvrđena "optimalna stopa straha za posao", po meni je cela ova priča prilično besmislena, odnosno ne postoji nijedan kriterijum na osnovu koga ćemo da tvrdimo da je stopa previsoka ili preniska. Ako ne znamo šta ćemo sa tim brojem, onda šta će nam broj?

Drugo, mislim da je jasno da se bukvalno svako u izvesnoj meri plaši za svoj posao i to tako treba i da ostane. Svako zna da će, ako se na poslu ne pojavi deset dana, a onda na posao dođe pijan, najverovatnije biti otpušten. Zato mislim da je ovako postavljeno pitanje u anketi jednostavno loše. Pitanje treba da bude "Koliko se plašite da ćete izgubiti posao?" ili "Kako procenjujete verovatnoću da ćete za godinu dana i dalje raditi u istoj firmi?". Jednostavno, strah nije diskretna (da/ne, 0/1), već kontinuelna varijabla i ponuđeni odgovor na pitanje treba da to ima u vidu. Suštinski, na pitanje "Da li se plašiš za svoj posao?" i ja bih rekao "Da". Iako procenjujem da je rizik da izgubim posao veoma nizak, on svakako nije nula i svakako nisam prema tome ravnodušan.

Sa druge strane, iako shvatam da je pitanje percepcije bitno iz političkih razloga, mislim da je loše raditi analize subjektivnih stavova u situacijama kada postoje objektivni pokazatelji. Zavod za statistiku ima podatke o tome koji je procenat zaposlenih izgubio posao u prošloj godini. Zašto pitati ljude o tome kako percipiraju rizik, kada postoji objektivno merilo rizika? Zašto pitati ljude "Šta vi mislite, kolika je inflacija?", kada postoji tačan pokazatelj? To se prosto ne radi, zato što je objektivno stanje samo jedna od komponenti formiranja percepcije.

Razlika u percepciji sigurnosti zaposlenja može jednostavno da bude rezultat dobre ili loše državne propagandne kampanje. Ako imate dve države sa istim objektivnim rizikom gubljenja posla, ali u jednoj imate sve medije u državnim rukama, koji iz dana u dan pričaju bajke, a u drugoj imate medije koji svakog dana pričaju horor priče, normalno je da će percepcija rizika biti veća u drugoj zemlji.

Vic

Ovo sam danas dobio e-mailom:

Mali Perica je strašno želeo 100 eura. Svaki je dan molio Boga da mu ih pošalje, ali nikako da dođu. Odluči on da pošalje pismo.

Na pošti nisu znali šta bi sa pismom upućenim Bogu, pa su ga poslali u Vladu. Koštunicu je dirnulo pismo i odluči da pošalje 5 eura, jer šta će malom Perici toliki novac.

I dobio Perica 5 eura, oduševio se odgovorom i odluči da pošalje pismo zahvalnosti:
Dragi Bože puno ti hvala što si poslao lovu, samo nemoj vise slati preko Vlade, jer su lopine maznule 95 eura.