Ovo je velika pobeda i za Obamu i za Putina, zato što su na moje veliko iznenađenje mnogi slobodoljubivi i misleći ljudi našli za neophodno da izaberu stranu. Umesto da razmišljamo na nivou principa, previše inteligentnih ljudi je zagrizlo mamac i napadajući jednu stranu se korak po korak svrstalo uz drugu. Sad su za jedne NATO i američka spoljna politika garant mira i svetionik slobode, za druge je Putin konstitucionalni demokrata. Ne zna se ko je gore prolupao.
Svakome ko nije unapred odabrao stranu trebalo bi da bude očigledna hipokrizija obe države. Kritike SAD upućene Rusiji su gotovo komične jer sve za šta ga optužuju rade već odavno i oni sami. Ambasada SAD u Kijevu danas objavljuje saopštenje koje počinje sa "Prilikom svake vojne intervencije, prvo strada istina." -- kao da nije SAD ta koja prva interveniše u svakom ćošku sveta. Keri je pre neki dan rekao "Ne možete okupirati državu na osnovu isfabrikovanih optužbi, jer ovo nije 19. nego 21. vek." -- ali upravo je SAD to uradila Iraku, na osnovu isfabrikovanih optužbi, u 21. veku. Rusija sa svoje strane nevešto upošljava istu ljudskopravašku retoriku kada govori o intervenciji na Krimu, dok u isto vreme redovno krši osnovne slobode sopstvenih građana. U Moskvi je dan posle početka okupacije par stotina ljudi pokušalo da održi mirni antiratni skup -- i policija ih je skoro sve uhapsila. Mirni protest protiv rata! Zbog ovakvih stvari su Rusi na Krimu pod bilo kakvom zamislivom ukrajinskom vlašću slobodniji od Rusa u Rusiji. To ne znači da neće ujedinjenje sa Rusijom -- sloboda nije svakome prioritet -- ali znači da ruska retorika zaštite Krimljana nikoga sa zrnom soli u glavi ne bi smela da zavara.
Problem sa američkom spoljnom politikom u poslednjih dvadesetak godina je što nije zasnovana na interesima već je podržana mesijanstvom. SAD je sebe stavila u ulogu svetskog policajca, obični ljudi su na to navikli i sada iskreno osećaju odgovornost da reaguju na sve i svašta u svetu. Vide da se negde nešto dešava i traže da država "uradi nešto". Međutim, kao i u stvarima ekonomske regulacije, država se ponaša nespretno, pojednostavljuje stvari, ne razume lokalne probleme i zato uglavnom ne zna šta radi, politike imaju nepredviđene posledice, nameravane kratkoročne intervencije se završe dugoročnim angažmanom i takve greške se ponavljaju iz pokušaja u pokušaj a da pri svakoj sledećoj intervenciji ni političari ni javno mnjenje ne razumeju da je država problem a ne rešenje. Nade za promenu ovakve politike ima jer mi se čini da mladi ljudi razmišljaju drugačije; možda jer su uvideli posledice, ali verovatnije zato što imaju manje mesijanskih kompleksa i ustvari su sebičniji i više samozainteresovani od starije generacije. Kao i u ekonomiji, gledanje sopstvenih interesa u spoljnoj politici bi bila dobra stvar. Ne može nikako biti u američkom interesu da se zadužuje od Kine da bi demokratizovala Irak i mešala se u egipatske izbore, ma šta vam oni rekli. U sebičnom ekonomskom interesu joj je bilo da sve vreme trguje sa Sadamom i Gadafijem i gleda svoja posla, umesto da spiskava bilione dolara na uklanjanje diktatora i onda saniranje nepredviđenih posledica. Ali prevoladali su interesi idealista koji hoće da o tuđem trošku popravljaju svet.
Problem sa američkom spoljnom politikom u poslednjih dvadesetak godina je što nije zasnovana na interesima već je podržana mesijanstvom. SAD je sebe stavila u ulogu svetskog policajca, obični ljudi su na to navikli i sada iskreno osećaju odgovornost da reaguju na sve i svašta u svetu. Vide da se negde nešto dešava i traže da država "uradi nešto". Međutim, kao i u stvarima ekonomske regulacije, država se ponaša nespretno, pojednostavljuje stvari, ne razume lokalne probleme i zato uglavnom ne zna šta radi, politike imaju nepredviđene posledice, nameravane kratkoročne intervencije se završe dugoročnim angažmanom i takve greške se ponavljaju iz pokušaja u pokušaj a da pri svakoj sledećoj intervenciji ni političari ni javno mnjenje ne razumeju da je država problem a ne rešenje. Nade za promenu ovakve politike ima jer mi se čini da mladi ljudi razmišljaju drugačije; možda jer su uvideli posledice, ali verovatnije zato što imaju manje mesijanskih kompleksa i ustvari su sebičniji i više samozainteresovani od starije generacije. Kao i u ekonomiji, gledanje sopstvenih interesa u spoljnoj politici bi bila dobra stvar. Ne može nikako biti u američkom interesu da se zadužuje od Kine da bi demokratizovala Irak i mešala se u egipatske izbore, ma šta vam oni rekli. U sebičnom ekonomskom interesu joj je bilo da sve vreme trguje sa Sadamom i Gadafijem i gleda svoja posla, umesto da spiskava bilione dolara na uklanjanje diktatora i onda saniranje nepredviđenih posledica. Ali prevoladali su interesi idealista koji hoće da o tuđem trošku popravljaju svet.
Kod Putina sam se takođe nadao sebičnosti i racionalnosti u sebične svrhe; u njegovom sasvim ličnom interesu je da drži ruke dalje od Ukrajine i ostavi je prirodno podeljenom da oscilira između istoka i zapada. Ali izgleda da je i on počeo da se bavi idealima, ljudskim pravima ili Velikom Rusijom svejedno. Možda ulogu igra i javno mnjenje koje većinski podržava njegove skorašnje poteze, mada je sa državno kontrolisanim medijima teško reći šta bi inače bila prava slika.
Šire gledano, nezavisno od ruskih i američkih reakcija, u krimskoj krizi nema lakih odgovora jer su problemi dublji i stariji od Putina i kijevskih revolucionara, pa i od Hruščova i njegovog sada čuvenog pripajanja Krima Ukrajini. Srž problema je u samom konceptu nacionalne države. Istorijski sasvim nov, koncept nacionalne države je danas toliko dominantan da smo nesposobni da razmišljamo u drugim okvirima. I zato u ovakvim situacijama nemamo jednostavnih odgovora. U modernim okvirima nacionalne države u pravu je i Ukrajina, jer to su njene granice, tu ima suverenitet, ali i Rusija ima legitimnih interesa jer većina građana Krima smatra Rusiju bližom. Ali na celom prostoru današnje Ukrajine ljudi do pre stotinak i nešto godina nisu sebe zvali ni Ukrajincima ni Rusima nego hrišćanima ili seljacima. U ruskom jeziku je "hrišćanin" evoluiralo u "krestjanin" sa značenjem seljak. Ni nacionalni oslobodioci koji su širom Evrope ovo sprovodili, od Goce Delčeva do maršala Pilsudskog, u svoje vreme nisu za sebe znali šta su, Makedonac ili Bugarin, Poljak ili Litvanac. Ali onda smo iscrtali jasne granice, izmislili pasoše, uveli "zvanične" jezike i nacionalno se opredelili. Onda je, da stvar bude gora, ceo koncept prenet u ostatak sveta pa su od Afrike do bliskog Istoka Evropljani izmišljali nacionalne države i lenjirom crtali granice uvereni da to mora tako. To je u pozadini serijskih građanskih ratova i okrutnih diktatura u ovim delovima sveta.
Dugoročnije rešenje je u pravcu postepenog raspada sadašnjih nacionalnih država, a usitnjavanje država je korak prema tome. Zato ja u principu podržavam svako otcepljenje -- nezavisnost Krima (od Ukrajine i Rusije), nezavisnst Kosova, Republike Srpske, Katalonije, Škotske, a uskoro nadam se, negde, i gradova i okruga. Ne moramo biti simetrični i imati samo jedan model. Mogu da postoje Srbija ili Hrvatska ili Francuska ako hoće; ali stvarno bih voleo da pored toga vidim i možda autonomni Pijemont, ili slobodan grad Dubrovnik ili Hamburg ili Alepo ili Novgorod ili Odesu. (Svi oni su jednom postojali kao takvi i bili mnogo prosperitetniji nego sada, naročito poslednja dva u Rusiji i Ukrajini.) I naravno poneki 'seastead'. Ovo nije tako nemoguće kao što možda izgleda jer, zapamtite, suverene nacionalne države su istorijska novina, stara svega par vekova. Nisu kraj istorije. Znam da ovim nisam rešio krimsku krizu, ali ono što ja vidim je da se u biti isti tip krize ponavlja širom sveta i uvek se vraćamo na stare rasprave tipa ko je prvi počeo i ko gde ima većinu. Takve rasprave ne vode rešenju; trajno rešenje mora da bude institucionalno -- razbijanje nacionalnih država na paramparčad.
