Opet te banke

Danas je objavljena jedna pogrešna izjava Đorđa Đukića. Naime, on se zalaže da se bankama preventivno zabrani da sredstva koja su prikupljena od domaće štednje odliju i plasiraju van Srbije. Jednostavno njegova briga je neosnovana, a mera loša. Ali da vidimo zašto ne treba da brine brige:

a. Domaća štednja nije dominantni izbor finansiranja naših banaka.
b. Ako bi koristili domaću štednju za finansiranje kreditnih aktivnosti izvan Srbije morali bi da plasiraju bezrizično na kratko po minimum 8%. To jednostavno nije isplatljivo za zajmoprimce u zemljama koje su uređenije od Srbije (pretpostavljam da neće ići u slične zemlje). Osim ako se sklopi neki baš džentlmenski sporazum. Dugoročno ne bi mogli da investiraaju mnogo zbog kratke ročnosti naše štednje i ograničenja na ročne transformacije jer banke ne vode barabe kako se kod nas uporno stvara slika.
c. Država Srbija vrlo lepo zadovoljava apetite za nisko rizičnim i lepim prinosima. Kako su šanse da se krediti koje je uzela Srbija vrate bez refinansiranja slabi, što bi neko bežao iz zemlje koja nije visoko zadužena.
d. Odliva će biti jer se banke zaista pune likvidnošću, a trenutno nemaju previše dobrih zajmoprimaca. Ali odliće se valjda prvo ono što je stiglo od majki-banaka i to je sasvim normalno. Ako je nekome uteha pašće nam malo ukupni privatni dug zemlje.

Dakle, bolje bi bilo da se brige vode oko nekih drugih stvari, a ne tamo gde brigama mesta nema.

Stiglitz i Mankiw

Kao što Željka kaže juče u Politici, na beogradskim fakultetima poput Filozofskog ima mnogo više ideološke raznolikosti nego na prestižnim američkim univerzitetima.

Greg Mankiw se mesta na Harvardu dokopao dok još nisu znali šta će od njega postati, pa je kao Republikanac danas tamo vrlo usamljen. Ali Mankiw nije nikakav tržišni fundamentalista. Naprotiv, on se čak izjašnjava kao (novo)kejnzijanac, samo što je za razliku od mnogih kolega sačuvao minimum intelektualnog poštenja i neko zrno zdravog razuma.

Ali to nije dovoljno, pa je na Harvardu nekoliko studenata demonstrativno napustilo njegov čas osnova ekonomije, jer im se ne sviđa šta Mankiw predaje. Zakoni ponude i tražnje su po ovim đacima ideološki obojeni -- treba ih ignorisati i uvesti neke druge ekonomske zakonitosti.

O svemu tome piše Politika i kao alternativu predstavlja Stiglitza, ekonomistu koji je na strani Wall Street okupatora. A o Mankiwu kaže:

"Menkju, koga smatraju jednim od ključnih arkitekata ekonomskog kraha..."

Gregory Mankiw je kao glavni ekonomski savetnik G. W. Busha nekoliko puta eksplicitno upozoravao na opasnost koju nose Freddie Mac i Fannie Mae kao kvazi-državne firme za finansiranje hipoteka. Sve se to i danas može lepo naći na internetu. Mislim čak da je upravo nereagovanje političara na ta upozorenja bilo glavni razlog njegovog odlaska sa te pozicije.

Stiglitz je sa druge strane bio plaćen od strane te iste Fannie Mae da izanalizira rizik ovog državnog biznisa sa hipotekama. Evo šta je, zajedno sa budućim visokim funkcionerom Obamine administracije Peterom Orszagom, Stiglitz zaključio u studiji koju su posle dolaska krize pokušali da uklone sa interneta:

"Ova analiza pokazuje, da je verovatnoća šoka značajno manja od 1 u 500.000 i možda čak manja od 1 u 3 miliona. Imajući u vidu ovu nisku verovatnoću šoka i pretpostavljajući da Fannie Mae i Freddie Mac drže dovoljan kapital da podnesu šok, izlaganje države riziku da ove firmu postanu nesolventne je veoma malo."

I sada je Mankiw kriv za krizu, a Stiglitz će nas iz nje izvući?

Od ovoga je gori jedino onaj što je za Grčki dug i krizu evra optužio neoliberalizam.

Porez na luksuz

Morate biti jako ograničen demagog ako u maloj i siromašnoj zemlji kao što je Srbija zagovarate veći porez na luksuz. Hoće to da malo dopuni budžet, mada hoće i da dobar deo pogura u sive kanale, a raja je srećna što može da seiri nad onima koji bi da se luksuziraju. Ali kratka je to pamet. Ako nešto treba minimalno oporezovati to je luksuz. Zamislite tu tražnju koju bi generisali bogataši koji bi došli da žive u Srbiju ili barem da pomalo obitavaju. Radna mesta takođe. Turiste koji bi dolazili i low costom i redovnijim putevima da se luksuziraju u Srbiji. Kvalitet koji bi bio dostupniji i smrtnicima koji o luksuznim doživljajima ne bi pričali kao o vrhunskim epizodama svog života. I ne treba se samo tu zaustaviti, gde su prihodi od brodova pod srpskom zastavom? Eto i posla za našu građevinu, koja je doduše navikla da prodaje škart po ceni luksuza, ali da ne cepidlačim, dalo bi se tu ponešto učiniti. Pa na to dodate poreski tretman koji bogatima ne uzima mnogo, uz naš bankarski sistem koji je valjda najsigurnija stvar u ovoj zemlji. Pa 100 osrednjih bogataša teže kao nedosanjane dvogodišnje SDI u Srbiju. I još i Nole ne bi morao da objašnjava vezu patriotizma i prebivališta u Monaku. Ima tu još mnogo toga što bi lepo išlo, kockarnice, legalizacije svega što je zabranjeno iz ciničnih razloga...

S druge strane veliko je zadovoljstvo da kada neko koristi šmirgl WC papir oseća kompenzaciju kada zna da je onaj koji se luksuzira sa petoslojnim od čiste celuloze dobrano oporezovan. I kada onaj koji pije zozovaču, zna kroz kakve muke prolaze oni koji piju od XO do VS.