Muškarci, žene i liberalizam

Jedan od komentatora je izneo tezu da su muškarci naklonjeniji idejama liberalizma nego žene i naveo nekoliko objašnjenja u vezi sa time (pogledajte ovde, najduži komentar). Iako mi se čini da je u pravu što se tiče samog nalaza, objašnjenja mi uglavnom ne deluju uverljivo.

Međutim, navodi i jedno objašnjenje koje je bitno, čini mi se, a to je želja za sigurnošću (nesklonost ka riziku). Jedan od nalaza evolucione psihologije (a verujem i obične psihologije) je da su muškarci znatno skloniji riziku nego žene.

Slobodno tržište je sistem u kome svako plaća za svoje greške. Neko ko je nesklon riziku je spreman da se osigura u takvim slučajevima. Ako državu posmatramo kao ekstremno veliko osiguravajuće društvo (štiti imovinu, život, ako ostanemo bez posla daće nam pare, dete nam neće umreti od gladi), onda onaj ko oseća veću averziju prema riziku će želeti više osiguranja. Ako su žene u proseku manje sklone riziku, zaključak je jasan - žene u proseku žele veću državnu intervenciju, posebno usmerenu na socijalna davanja.

Pročitajte i veoma zanimljiv post Brajana Kaplana o tome zašto on misli da su žene religioznije od muškaraca.

Šta je to socijalna pravda?

Pretpostavimo da profesor donese čokoladnu tortu na čas i kaže učenicima - "Hajde da je pravedno podelimo. Kako mislite da bi bilo najpravednije?" Evo koje predloge može da dobije:

1. Nas ovde ima 10-oro, znači po 1/10 svakome.
2. Medju nama ima njih četvoro koji su za odmor išli na ručak. Mislim da nas šestoro, koji nismo ručali, treba da dobijemo više od njih, jer smo gladniji.
3. Ne, baš obrnuto, mi smo ručali i baš zato bi nam mnogo više prijao dezert nego vama.
4. Ja mislim da nas petorica muškaraca treba da dobijemo više, jer mi ne znamo da pravimo tortu, a žene znaju. Jedini način da pojedemo tortu je ako nam neko da.
5. Nije uopšte fer da nas desetoro delimo. Pera nije danas došao u školu, ali treba da i za njega ostavimo parče.
6. Ja sam alergičan na čokoladu. Ali, nije fer da vi nešto dobijete, a ja ništa.
7. Ne treba unapred da se deli bilo šta - dajte svakome po kašicicu, pa koliko ko uspe da zagrabi.
8. Najbolje bi bilo da izvučemo iz šešira jedno ime. Koga izvučemo, dobija tortu.
9. Najbolje bi bilo da se glasa - ko dobije najviše glasova, dobije i tortu.

Svaki od ovih predloga je "pravedan". Prvi daje podjednako parče svima koji su prisutni. Drugi i treći pokušavaju da ujednače trenutnu raspodelu sa prethodnim raspodelama, kao i da ujednače graničnu korisnost od parčeta torte (prvi tvrde da su hrana i torta supstituti, a drugi tvrde da su komplementi). Četvrti kaže da treba pomoći onima koji su nesposobni. Peti kaže da nije fer da samo prisutni dele tortu. Šesti traži kompenzaciju jer nije u mogućnosti da učestvuje u raspodeli. Sedmi se zalaže za princip podjednakih startnih pozicija. Osmi se zalaže za statistički, a deveti za demokratski način raspodele.

I, po meni, svi su u pravu, svaki od ovih predloga je na svoj način pravedan. A, kada su ljudi suprotstavljeni, a svi su u pravu, onda nešto sa samim konceptom ne valja.

Inače, primer je parafraza nečega što sam čuo pre 5 godina na predavanjima. Čini mi se da je bilo još 2-3 mogućnosti, ali ne mogu da se setim.

Loša ideja

Ovo me je podsetilo na nešto što se često može čuti -- da je socijalizam dobra ideja koja je, eto, nekako upropašćena. Ili u blažoj varijanti da je socijalizam dobra ideja u teoriji, ali ne može da funkcioniše u praksi.

Ja bih rekao da je socijalizam užasan i u teoriji. Pre svega je jako nemoralan. Idealno zamišljeni socijalizam je sistem u kojem ja i Novak Đoković imamo istu platu. Gde je tu pravda? Ideja da i talentovani i netalentovani, i vredni i lenji, i oni koji rizikuju i oni koji vole udobnost i sigurnost imaju isto je vrhunac nepravde. Socijalizam je loša ideja koja, na svu sreću, ne funkcioniše ni u praksi.

O slobodi govora

Danica Popović odustaje od svoje mesečne kolumne u Politici. Razlog, urednik novine toleriše nepotpisane a uvredljive komentare. Autor svakako ima pravo da odluči da li će i za koga će da piše. U slučaju Danice Popović, koja sigurno ima dovoljno izbora za objavljivanje tekstova, insistiranje na određenim standardima je razumljivo.

Sa druge strane i Politika ima pravo da odluči da li će da dozvoli objavljivanje uvredljivih komentara ili neće. Vlasnik Politike (državni kapital malo komplikuje priču ali da to zanemarimo u ovom slučaju jer to i nije bila poenta u tekstu) će zbog svojih odluka snositi posledice. Da li su u pravu ili ne tržište će da odluči.

Danica Popović kaže: Da se poslužim analogijom, ima li bilo ko pravo da vas na ulici... obaspe uvredema i opali vam šamar... a da vam policajac... objasni da je to sloboda izražavanja... Sa ovim se ne slažem. Uvreda i šamar nisu isto. Kao ni očigledno sloboda izražavanja i sloboda govora. Sloboda izražavanja (šamar) je ograničena narušavanjem osnovnih sloboda (negativnih prava) drugih ljudi. Koje je negativno pravo ugroženo uvredom? Nijedno. Možda neka pozitivna prava kao pravo na pristojno ophođenje, ali to je cena koju sam spreman da platim za slobodu govora.