Nemam utisak da vlada, novinari, pa i veliki deo stručne javnosti razumeju u čemu je problem sa inflacijom. O inflaciji se uglavnom govori u kontekstu opasnosti od njenog nekontrolisanog rasplamsavanja, kao da je to jedina loša strana inflacije. Recimo današnji naslov u Danasu glasi "Obuzdavanje probuđene inflacione aždaje".
Ustvari, nema opasnosti da inflacija nekako izmakne kontroli. Inflacija nije prirodna nepogoda, nego državna odluka. Verovatno je taj strah od nekontrolisanog rasplamsavanja kreiran tokom 1990-ih kada smo imali hiperinflaciju i mislili da je ona nekako neminovna, sve dok nije došao stručnjak-čudotvorac da to reši. O deda Avramu sve najlepše, ali nije potrebna velika ekspertiza da bi se zaustavila hiperinflacija. Potrebna je politička odluka, a ostatak je knjigovodstvo.
Inflacija je štetna iz drugih razloga, a ne zato što može da se otrgne kontroli. Prvo je loša zbog neizvesnosti. Građani, banke i privreda delom smanjuju tu neizvesnost računanjem u evrima ili korišćenjem deviznih klauzula, ali to ne rešava problem potpuno. Kao što smo se mogli uveriti ove godine, devizne klauzule ne rešavaju problem kada domaće cene rastu, a evro pada. Drugi problem sa inflacijom je loša alokacija resursa. U praksi, to znači da ste uzeli neke kredite koje inače ne bi, ili proizveli ili uvezli nešto što inače ne bi, da ste znali da će biti inflacije. Cene igraju ulogu signala za alokaciju resursa na tržištu, a inflacija remeti te signale. Posledice ovih problema su nemogućnost dugoročnijeg planiranja i donošenje pogrešnih investicionih odluka. U oba slučaja, inflacija, makar i uvek bila ispod 10%, sprečava tržište da nesmetano radi.
To su pravi problemi. Narodna banka Srbije za 2008. opet projektuje baznu inflaciju od 3 do 6%, što znači da ukupna vrlo lako opet može ići do deset. Inflacija se neće otrgnuti kontroli, ali ni politika večite inflacije od 5-15% ne pomaže privredi.
28 December 2007
Prelazni period
Prva priča:
Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.
Druga priča:
Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".
Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.
Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!
Neko vam ukrade kola. Posle 15 dana nadju lopova, a on kaže "Pa nemojte odmah da mi ih uzmete, ja sam se na njih baš navikao, treba da postoji prelazni period od barem 5 dana - evo sutra ću da ga vozim malo manje, pa prekosutra još manje, pa ću za 5 dana da vratim auto u potpunosti." Policajci i sudije ga gledaju kao ludaka, primoraju ga da odmah vrati kola, osude na zatvor (ili čak ludnicu), a mora da plati i kaznu. Prijatelji mu kažu da je srećan što nije dobio batine.
Druga priča:
Neka firma je zaštićena carinom od 50%, što znači da plaćate 50% višu cenu za taj proizvod nego što bi plaćali da je trgovina slobodna. Pregovara se ulazak u WTO, a vlasnik te firme (podržan od strane sindikata, Privredne komore i resornog ministarstva) kaže "Pa nemojte odmah da ukinete carinu, nije fer, ja sam se na carinu navikao, treba da postoji prelazni period." Političari i građani prihvate to kao razuman predlog. Još ponude da plate program prekvalifikacije radnika i dodatne subvencije, kako bi se firma "pripremila za konkurenciju".
Suština je da vam je neko uzeo nešto što mu ne pripada. U jednom slučaju je on lopov, mora da vrati to što je uzeo i još da plati kaznu. U drugom slučaju, ne samo da nije kažnjen i da ne mora da vrati to što je uzimao sve ove godine, već mu se dozvoljava da nastavi da uzima, ali po malo manje dok ne dođe do nule. Koja je tačno razlika? Moralno je nema, ali postoji razlika u zakonitosti. U prvom slučaju je čovek ukrao nešto što nije smeo i tako je prekršio zakon. U drugom slučaju je ukrao nešto što je smeo i što je bilo u skladu sa zakonom.
Pouka je sledeća: Ako hoćete da prisvajate tuđe pare, postarajte se da vam političari prvo to omoguće. Tada ne samo da možete da kradete, već i ako vas uhvate u krađi, možete da tražite prelazni period u kojem ćete prestati da kradete!
Danas u Beogradu...
Kategorija:
Regulacija
Raskrsnica Sarajevske i Admirala Geprata, pola tri popodne. Dva starija gospodina se vraćaju sa novogodišnjeg koktela za penzionere u Železnici (bar da znamo za šta ide 100 miliona evra subvencija). Jednom je jako loše, jedva stoji. Da ne bude zabune, nije pijan, nego mu je prosto pozlilo. Drugi kaže jednoj gospođi koja prolazi "Čekamo na taksi već pola sata, umreće čovek na ulici. Prošlo ih je dvadeset, svi su puni!" Ona odgovara: "A posle kažu da ih ima previše, bitange jedne!"
Pola sata pre toga, sedeo sam na ručku sa dvoje prijatelja. Ona je zamolila konobara da pozove taksi. On kaže - "Probaću, ali da znate, poslednih nedelju dana nisam uspeo da nađem taksi."
Da mi je da znam ko je radio čuvenu studiju....
Pola sata pre toga, sedeo sam na ručku sa dvoje prijatelja. Ona je zamolila konobara da pozove taksi. On kaže - "Probaću, ali da znate, poslednih nedelju dana nisam uspeo da nađem taksi."
Da mi je da znam ko je radio čuvenu studiju....
Otapanje globalnog zagrevanja
U poslednjih deset godina globalno zagrevanje se zaustavilo: manje-više po svim temperaturnim podacima, zemaljskim kao i satelitskim i radiosondažnim, globalna temperatura u poslednjih deset godina stagnira. To je samo po sebi dosta neprijatna okolnost za teoriju antropogenog globalnog zagrevanja koje predviđa manje-više konstantnu stopu zagrevanja kroz vreme.
No, problem je izgleda još veći. Po podacima Climate Research Unit, istraživačkog tima Univerziteta East Anglia koji IPCC koristi kao zvanične podatke za globalnu temperaturu, u poslednjih 30-ak godina temperatura je rasla tempom od oko 0,19 stepeni po dekadi, ili ukupno oko 0,55 stepeni do sada, a iznad kopna čak 0,26 stepeni po dekadi. Istovremeno, satelitski i radiosondažni podaci pokazuju znatno manji stepen zagrevanja atmosfere, oko 0,12 ili 0,13 stepeni po dekadi. Ovo je značajna diskrepanca, jer klimatski modeli IPCC predviđaju bez razlike veće zagrevanje u atmosferi, nego na površini, što je posebno istaknuto u tropima gde je zagrevanje troposfere 2-3 puta manje od modelskih projekcija.
Ranije se uglavnom smatralo da su defekti u merenju temperature na zemlji odgovorni za ovu dikrepancu. Recimo, urbanizacija koja povećava površine pod asfaltom i betonom stvara ostrvo toplote u velikim gradovima koji su topliji od ruralnog okruženja. Svako ko živi u Beogradu zna o čemu govorim. Lokalna promena u korišćenju zemlje se onda pogrešno očitava kao temepraturni signal stakleničkog zagrevanja, koga zapravo nema ili je mnogo manji. Druga stvar je nehomogenost podataka, odnosno činjenica da mnoge meteo-stanice imaju serije podataka koji su dobijene upotrebom različitih instrumenata, na različitim mestima, različitim tehnikama. Da ne govorimo o tome da je kompozit temperatura koje koriste IPCC i CRU takođe vrlo nehomogen, jer je tokom 80-ih godina došlo do smanjenja broja stanica za dve trećine. Ipak, IPCC u svojim izveštajima tvrdi da se svim ovim socioekonomskim faktorima može pripisati najviše 10% očitanog globalnog zagrevanja na površini Zemlje.
Ross McKitrick, profesor ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi i Pat Michaels, profesor klimatologije sa Univerziteta Virdžinije i šef klimatoloških istraživanja na Cato institutu su pokušali da testiraju ovu tvrdnju IPCC, i da odrede koliko je zapravo od rečenih 0,19 ili 0,26 stepeni po dekadi posledica genuinog globalnog zagrevanja, a koliko posledica socijalnih faktora poput rasta stanovništva, urbanizacije, pomeranja lokacija stanica itd. Oni su u svom radu koji je objavljen u prestižnom naučnom časopisu Journal of Geophyisical Research napravili kompjuterski model u kome su kombinovali podatke IPCC o temperaturi sa oficijelnim podacima o socio-ekonomskim faktorima. I pogodite šta - pronašli su statistički visoko signifikantnu korelaciju između privrednog rasta i urbanizacije na jednoj strani i porasta temeprature na drugoj. U svom radu McKitrick i Michaels zaključuju da bi POLOVINA globalnog zagrevanja od kraja 1970-ih do danas mogla da bude posledica socio-ekonomskih faktora, dakle veštačkih uticaja čoveka ne na temperaturu, nego na proces njenog merenja, a samo polovina posledica globalnnog zagrevanja. IPCC je tako pet puta potcenio uticaj ne-klimatskih faktora na porast globalne temperature.
Kada se napravi ovakva revizija i iz temperaturnih podataka različitim složenim tehnikama odstrani ili barem minimizira uticaj socioekonomskih faktora, diskrepanca između satelitskih podataka o temperaturi i onih koji se dobijaju na zemlji iščezava. Ono što smo zdravorazumski znali ranije, sada je postalo mnogo bolje dokumentovano. Očigledno je da su podaci o temperaturi koji se dobijaju na stanicama na Zemlji kontaminirani neklimatskim uticajima, poput urbanizacije, ili lošeg održavanja stanica, te se ti podaci ne mogu uzimati kao relevantni ni za opisivanje sadašnje klime, a još manje za previđanje buduće.
Zamislite da se u prestižnom naučnom časopisu pojavi rad koji dokazuje da je globalno zagrevanje duplo veće nego što smo mislili do sada! Pa mediji bi o tome brujali nedeljama i mesecima: verovanto bi izbile i neke demonstracije gde bi se tražilo od Amerike da odmah primeni Kjoto (setite se samo letošnje histerije o arktičkom ledu koji je na rekordno niskom nivou, dok je nedeljama sistematski prećutkivano da je u isto vreme led na Antarktiku bio na rekordno visokom nivou). Ovaj rad, koji naprotiv dokazuje da je zagrevanje verovatno duplo manje nego što se tvrdi, nije dobio nikakvu medijsku pažnju. Jedini članak u novinama koji možete pročitati jeste u kanadskom malotiražnom Finincial Postu, kao i analize po blogovima, recimo ovde ili ovde.
New York Times, Washington Post, gde ste? Ili, Politika i Danas, gde ste?
No, problem je izgleda još veći. Po podacima Climate Research Unit, istraživačkog tima Univerziteta East Anglia koji IPCC koristi kao zvanične podatke za globalnu temperaturu, u poslednjih 30-ak godina temperatura je rasla tempom od oko 0,19 stepeni po dekadi, ili ukupno oko 0,55 stepeni do sada, a iznad kopna čak 0,26 stepeni po dekadi. Istovremeno, satelitski i radiosondažni podaci pokazuju znatno manji stepen zagrevanja atmosfere, oko 0,12 ili 0,13 stepeni po dekadi. Ovo je značajna diskrepanca, jer klimatski modeli IPCC predviđaju bez razlike veće zagrevanje u atmosferi, nego na površini, što je posebno istaknuto u tropima gde je zagrevanje troposfere 2-3 puta manje od modelskih projekcija.
Ranije se uglavnom smatralo da su defekti u merenju temperature na zemlji odgovorni za ovu dikrepancu. Recimo, urbanizacija koja povećava površine pod asfaltom i betonom stvara ostrvo toplote u velikim gradovima koji su topliji od ruralnog okruženja. Svako ko živi u Beogradu zna o čemu govorim. Lokalna promena u korišćenju zemlje se onda pogrešno očitava kao temepraturni signal stakleničkog zagrevanja, koga zapravo nema ili je mnogo manji. Druga stvar je nehomogenost podataka, odnosno činjenica da mnoge meteo-stanice imaju serije podataka koji su dobijene upotrebom različitih instrumenata, na različitim mestima, različitim tehnikama. Da ne govorimo o tome da je kompozit temperatura koje koriste IPCC i CRU takođe vrlo nehomogen, jer je tokom 80-ih godina došlo do smanjenja broja stanica za dve trećine. Ipak, IPCC u svojim izveštajima tvrdi da se svim ovim socioekonomskim faktorima može pripisati najviše 10% očitanog globalnog zagrevanja na površini Zemlje.
Ross McKitrick, profesor ekonomije sa Guelph Univerziteta u Kanadi i Pat Michaels, profesor klimatologije sa Univerziteta Virdžinije i šef klimatoloških istraživanja na Cato institutu su pokušali da testiraju ovu tvrdnju IPCC, i da odrede koliko je zapravo od rečenih 0,19 ili 0,26 stepeni po dekadi posledica genuinog globalnog zagrevanja, a koliko posledica socijalnih faktora poput rasta stanovništva, urbanizacije, pomeranja lokacija stanica itd. Oni su u svom radu koji je objavljen u prestižnom naučnom časopisu Journal of Geophyisical Research napravili kompjuterski model u kome su kombinovali podatke IPCC o temperaturi sa oficijelnim podacima o socio-ekonomskim faktorima. I pogodite šta - pronašli su statistički visoko signifikantnu korelaciju između privrednog rasta i urbanizacije na jednoj strani i porasta temeprature na drugoj. U svom radu McKitrick i Michaels zaključuju da bi POLOVINA globalnog zagrevanja od kraja 1970-ih do danas mogla da bude posledica socio-ekonomskih faktora, dakle veštačkih uticaja čoveka ne na temperaturu, nego na proces njenog merenja, a samo polovina posledica globalnnog zagrevanja. IPCC je tako pet puta potcenio uticaj ne-klimatskih faktora na porast globalne temperature.
Kada se napravi ovakva revizija i iz temperaturnih podataka različitim složenim tehnikama odstrani ili barem minimizira uticaj socioekonomskih faktora, diskrepanca između satelitskih podataka o temperaturi i onih koji se dobijaju na zemlji iščezava. Ono što smo zdravorazumski znali ranije, sada je postalo mnogo bolje dokumentovano. Očigledno je da su podaci o temperaturi koji se dobijaju na stanicama na Zemlji kontaminirani neklimatskim uticajima, poput urbanizacije, ili lošeg održavanja stanica, te se ti podaci ne mogu uzimati kao relevantni ni za opisivanje sadašnje klime, a još manje za previđanje buduće.
Zamislite da se u prestižnom naučnom časopisu pojavi rad koji dokazuje da je globalno zagrevanje duplo veće nego što smo mislili do sada! Pa mediji bi o tome brujali nedeljama i mesecima: verovanto bi izbile i neke demonstracije gde bi se tražilo od Amerike da odmah primeni Kjoto (setite se samo letošnje histerije o arktičkom ledu koji je na rekordno niskom nivou, dok je nedeljama sistematski prećutkivano da je u isto vreme led na Antarktiku bio na rekordno visokom nivou). Ovaj rad, koji naprotiv dokazuje da je zagrevanje verovatno duplo manje nego što se tvrdi, nije dobio nikakvu medijsku pažnju. Jedini članak u novinama koji možete pročitati jeste u kanadskom malotiražnom Finincial Postu, kao i analize po blogovima, recimo ovde ili ovde.
New York Times, Washington Post, gde ste? Ili, Politika i Danas, gde ste?
Subscribe to:
Posts (Atom)