100% libertarijanac

Ovde je u više navrata vođena rasprava u razlikama izmedju konzervativaca i libertarijanaca. Moj stav je da se radi o dve teorijski sasvim različite, ali ne nužno protivrečne stvari (prilično je jasno da Adam Smit, na primer, objedinjuje obe tradicije).

Kako god, pošto uskoro na konferenciji političkih psihologa treba da predstavim neka svoja zapažanja na slične teme, mislim da je red da i na Tržišnom rešenju priložim par empirijskih rezultata. Ovi ovde su, uopšteno govoreći, vezani za spoljnu politiku.

Šta bi bilo drugačije?

Zamislite potpuno drugačiji sistem javnih finansija, sistem u kojem postoje porezi, ali poreski obveznici mogu sasvim slobodno da odlučuju za koje ministarstvo/program će njihove pare biti potrošene. Recimo, kada poslodavac uplaćuje porez na zaradu, pita vas "Kome ćeš da uplatiš porez ovog meseca?". Ili, dođete na kasu u prodavnici i kasirka vas pita, "Kome da prosledim PDV?"

Mislim da bi stvari bile veoma, veoma drugačije.

Na primer, verujem da bi mnogo više para išlo siromašnima. Sada su programi koji su direktno usmereni na siromašne jedva 2% BDP-a. I pored sve priče o tome kako se znatna sredstva u Srbiji usmeravaju ka siromašnima, to prosto nije tačno - u Srbiji postoji samo nekoliko programa koji su eksplicitno usmereni ka siromašnima - MOP, dečiji dodatak i možda još nešto. Svi ostali programi preraspodele nisu means tested. Tako dolazimo u situaciju da jedna osoba, koja ima malu domaću penziju, ali zato ima veliku kanadsku penziju, dobija od grada Beograda "pomoć od 4000 dinara za penzionere sa niskim primanjima", kojom plaća kafu na skijalištu u Švajcarskoj (istinita priča). Slutim da bi "dobrovoljna alokacija plaćenih poreza" znatno veća sredstva usmerila direktno ka siromašnima. Pored siromašnih, čini mi se da bi "profitirali" kultura, nauka i obrazovanje, pošto narod veruje da tim oblastima treba pomoći (makar relativno, u odnosu na druge stvari).

Šta bi se još promenilo? Mislim da bi ovakav sistem doveo do dramatičnog smanjenja subvencija privredi i poljoprivredi. Iako većina građana misli da treba podsticati domaću privredu, izvoz, investicije i poljoprivredu, nisam siguran da bi pre dali pare njima nego "siromašnima" ili "učiteljima". Nisam siguran kako bi policija prošla.

Ali, ono što znam je da bi u takvom sistemu političari koji vode državne organe morali da budu daleko pažljiviji u onome što rade i na šta troše pare, jer bi jedan skandal mogao veoma skupo da ih košta. Upravo zato, ovo nigde i nikada neće biti sprovedeno.

Autonomija

Vojvođansko Izvršno veće je preuzelo (ili će preuzeti ovih dana) većinsko učešće u Metals banci i time je, koliko shvatam, postavljena osnova za formiranje Razvojne banke Vojvodine. To zadovoljstvo će Vojvođane inicijano koštati oko 3,5 milijardi dinara, a troškovi će na dugi rok svakako biti veći (prošle godine je banka, pre uvođenja prinudne uprave, napravila 4 milijarde dinara gubitka).

Nemam ja ništa protiv da Vojvodina, za svoje pare, kupuje banke. Ali, evo da skrenem pažnju na činjenicu da Vojvodina na dugi rok ima ozbiljne probleme, koje ne može da im reši čak ni državna Razvojna banka.

Naime, pre jedno godinu - dve dana, sprovedeno je "Nacionalno testiranje učenika IV razreda osnovne škole". Jedan od nalaza, sa strane 18 glasi:

"...налазимо да су ученици у Београду у просеку остварили из Српског језика 540 поена, а из Математике 520 поена. Ученици у Војводини су у просеку остварили 490 поена из Српског језика и 485 поена из Математике. У централној Србији просечно постигнуће износи 499 поена из Српског језика и 501 из Математике. Разлике у постигнућима по подручјима су статистички значајне и указују да ученици у Београду у просеку бележе већа постигнућа, а ученици у Војводини у просеку бележе нижа постигнућа из оба предмета у односу на национални просек."

Da ne bude da je to zato što nevaljalo Ministarstvo prosvete ulaže malo para u školovanje malih Vojvođana, pre dve godine je urađeno istraživanje (koga izgleda nema na netu, ali ga imam ja na disku, radio ga je Tony Levitas) pod nazivom "The Finance and Management of Primary Education in Serbia: Findings and Recommendations". Jedan od zanimljivijih nalaza je da se u Vojvodini po učeniku trošilo 2006. godine 50.500 dinara, u Centralnoj Srbiji 43.200, a u Beogradu 44.200. To je za mene bilo iznenađenje, jer sam očekivao da se u Centralnoj Srbiji, gde ima preko hiljadu veoma malih škola, prosečan trošak po učeniku bude najveći.

Dakle, po učeniku u Vojvodini se izdvaja skoro 20% više nego u Centralnoj Srbiji, ali je rezultat znatno lošiji. Ja ne znam zašto je to tako, ali mislim da bi Izvršno veće trebalo da pogleda o čemu se radi, umesto što troši vreme i pare na kupovinu banaka.