Pages

28 September 2014

Obezbeđenje Prajda

Postoje dva načina regulacije. Jedan je preventivni -- na primer, državno telo može propisati detaljna pravila i ispitati kvalitet svakog proizvoda koji se pusti na tržište, kao što radi sa lekovima. Drugi način je pravni -- država ne mora ništa da propisuje i ispituje, ali ako se dogodi da proizvod nije bezbedan onda odgovorna strana snosi velike pravne posledice. Kriminalne ako je neko povređen, plus građansku nadoknadu štete ako je neko materijalno oštećen.

Analogno, postoje dva načina da se osigura bezbednost događaja kao što je Prajd. Jedan je da se deluje preventivno i da se osigura da niko ništa loše ne uradi. Za to vam treba mnogo policajaca, skupo je, ružno je i smeta najvećem broju ljudi koji nemaju nikakve agresivne namere. Nekako kvari i poentu parade. Drugi način je pravni. Ako je pravni poredak kredibilan, ako potencijalni nasilnik zna da će u slučaju napada na nekoga biti uhapšen, osuđen i primoran da nadoknadi štetu, onda će se jako mali broj ljudi odlučivati na nasilje čak i kad policije nema na ulicama.

Razlog zašto je Londonu dovoljno nekoliko bobija dok su Beogradu za paradu potrebne hiljade policajaca, žandarma i oklopnih vozila nije to što u Srbiji ima toliko puta više nasilnika nego u Engleskoj. Nije pitanje svesti. Razlog je što pravni sistem u Srbiji ne predstavlja kredibilnu pretnju nasilnicima. Previše puta su nasilje i lomljava tolerisani da smo došli u situaciju da se sve mora regulisati preventivno. Potencijalnih nasilnika će uvek biti; razliku u njihovom ponašanju pravi samo to kakve pravne posledice očekuju. Za manje policije u narednim manifestacijama potreban je bolji pravosudni sistem danas. 

21 September 2014

Huemer i GSP


Očigledno na internetu ima predloga za "besplatni" gradski prevoz, pri čemu se samo misli na gradski prevoz plaćen poreskim prihodima umesto prilozima korisnika prevoza. Ima i protivljenja što se za naplatu koristi privatna firma, kao da je to samo po sebi zlo bez obzira na ishod i posledice.  Ali mene sve to ništa ne interesuje, već me interesuje jedno moralno pitanje: ako državna firma ima monopol na neku uslugu, imamo li obavezu da platimo za tu uslugu koliko državna/monopolska firma traži?

Očigledno je da na pijaci, ako od nekog kupite jabuke, imate moralnu obavezu da prodavcu jabuka platite cenu koju je odredio. Takođe je očigledno - za mene - da nemate moralnu obavezu da državi plaćate porez. Nikom niste dali saglasnost, niste od države tražili da gradi vrtiće, organizuje sudstvo, distribuira gas, sponzoriše glumce i radi sve što radi.

To su dve jasne krajnosti. Ali imate li obavezu da platite neku uslugu koju sa jedne strane dobrovoljno koristite ali sa druge strane nemate izbora jer država istu uslugu organizuje na monopolski način?

Ja nisam bio siguran, pa sam pitao nekog koga smatram trenutno najvećim autoritetom u oblasti političke filozofije i posebno moralno-političkih pitanja kao što su ova -- filozofa Michaela Huemera, pisca knjige The Problem of Political Authority koju smo ovde ranije pominjali.

Uz njegovu dozvolu kopiram prvo moje pitanje a zatim njegov odgovor.

Hello Michael, 

As a huge fan of your work I have a question. 
Here is an example and in fact the real world issue I am struggling with. In Belgrade (Serbia, where I am from), the city government provides public transportation (with some limited private sector participation). They have a problem with free riders (literal free riders – a lot of people ride without paying). 
Many classical liberal minded people argue that you are supposed to pay for the service you use and support new payment enforcement measures recently proposed.  And it’s true, you are not forced to use the public transportation, so if you use it you should pay. But I am not so sure about that, because on the other hand it is a government monopoly. Without that monopoly, perhaps the government firm would not even be in a situation to charge anything at all.
I would like to think through an analogy but I am struggling to fine one.  And I do not remember any discussion of a case like this from your book or elsewhere. 
So I thought I would ask you: does one have a moral obligation to pay for services voluntarily used but delivered only by a government monopoly? 
Thanks!


Dear Slavisa,

Good question. Here are some considerations.
First, consider the issue of consent. Typically when a person makes use of a product for which the provider is asking for money, the person taking the product is implicitly agreeing to pay the price. Thus, it seems, at least initially, that by riding the public transportation, you undertake the obligation to pay.

However, this might be defeated if the other party more or less forces you to get the product from them. Let’s say that I have forced all the other farmers out of business, and then, having done that, I demand exorbitant prices for my food. In this case, your “agreement” to buy my food isn’t truly voluntary, so you aren’t bound to pay for it, if you can avoid it.

You might claim that the public transit situation is comparable to this. However, this is questionable, since you probably have other quite reasonable transportation options, so it would be harder to claim that your use of the government’s transportation isn’t really voluntary.

Second, consider the effect on others. If failure to pay simply resulted in the government having less money, this would be okay, or maybe even good. But actually, it just means that the cost will be borne by other citizens.

Now, you might argue that this isn’t really your responsibility. Example: say that I scare off a mugger by showing him my gun. Then suppose someone argues, “That was wrong; now the mugger is going to go mug someone else!” I could still reasonably defend my action. Even if the mugger mugs someone else as a result of my scaring him off, it would be the mugger, not I, who was responsible for that.

This analogy might be used for tax evasion, since taxes are taken from people by force. But it doesn’t seem to work for payment of fees for services voluntarily taken. If you and the other citizens have implicitly undertaken the obligation to pay for the service (per the first point above), your failing to pay seems like unfairly shifting your portion of the cost onto them. 

Now, you say that the public transportation system is a government monopoly. The monopoly aspect is unjustly imposed by the state. This is true. And if you were a competing transportation provider, you would definitely have a complaint to make about that. Also, as a consumer, you might have a complaint, if you find the transportation system less efficient than the transportation that would exist in an environment of free competition. Still, the mere fact that you (or others) have a valid complaint against someone’s conduct doesn’t necessarily get you out of an obligation to pay them for a service they provided that you voluntarily took. If you think the price is higher than it would be on the free market, you might be able to argue that you are only obligated to pay the estimated free market price. But you surely can’t argue that you don’t have to pay *anything*.
In the U.S., what usually happens is that the government sets up some public transportation program, subsidized by the state, but with individual riders paying fees; however, the government does not actually prohibit private provision of competing services. (It’s just that it’s either unfeasible or unprofitable for any private company to provide a competing service.) So in that case, you really can’t argue that your use of the service isn’t voluntary.

I don’t know what the situation is in Belgrade. Maybe the government has literally prohibited competition with the public transportation system. In that case, you can say that the government has illegitimately used force to *limit* the transportation alternatives available to you, and therefore that your use of their system is *not fully voluntary*. However, it’s certainly not completely coerced either. It seems to be more voluntary than not (it’s *closer* to a paradigm voluntary act than to a paradigm coerced act). So it’s probably close enough to a normal voluntary action that we can say you undertook the obligation to pay for the service.
All things considered, I would say that you should probably pay for using the public transportation. However, because the issue is not completely clear, I would not take action to attempt to punish non-payers – e.g., if you see someone else evade payment, you probably should not turn them in to the police.
I hope that helps.

20 September 2014

Gordi Albion na putu kanadizacije

Istorija je čudna stvar. Kad sam juče popodne po pacifičkom vremenu počeo da gledam večernji (po evropskom vremenu) program BBC-ja posvećen škotskom referendumu, nisam pretpostavljao da bi iste večeri mogla da se odigra jedna drama koju su novinari i komentatori odmah proglasili  (mislim s pravom) radikalnom promenom celokupnog britanskog ustavnog sistema. I to ne u smislu u kome se to s obzirom na referendum očekivalo: izlaskom Škotske iz Ujedinjenog Kraljevstva. Ironično, verovatno bi ukupna promena ustavnog aranžmana bila manja u slučaju da su se Škoti otcepili. Velika Britanija se sada, posle odluke Škota da ostanu, skoro nezadrživo kreće ka najvećoj ustavnoj i institucionalnoj revoluciji posle 1707 ili čak 1688.

Evo zašto. U početku kampanje, škotski referendum je izgledao kao propala stvar. Po svim sondažama nije bilo više od trećine za otcepljenje. Međutim, tokom avgusta stvar se počela menjati i pojavilo se nekoliko sondaža koje su opciji "za" davale blagu prednost. Ovo je izazvalo pravu paniku u Westminsteru i političari iz Londona su, da bi ubedili Škote da ipak ostanu, počeli da se utrkuju ko će da im obeća veći stepen autonomije, tj delegira ("devolvira") više zakonodavnih nadležnosti koje su ranije bile prerogativ centralnog Parlamenta. Škotska je i inače poslednjih godina dobila mnogo veću autonomiju nego pre, ali David Cameron je u kampanji obećao potpuno preuzimanje poreza na dohodak, i najveći deo nadležnosti u oblasti internog zakonodavstva. Lideri laburista i lib-dema, iako oprezniji, takođe su obećali podršku drastičnoj daljoj "devoluciji" u Škotskoj. Gordon Braun, i sam Škot, implicitno je ovlašćen od strane Camerona da objavi ne samo sadržaj nego i vremenski raspored budućih ustavnih promena. Sve ovo je bilo sračunato da se zaustavi trend podrške nezavisnosti i običan Škot ubedi da treba da ostane jer će imati mnogo veća prava u UK nego do sada, i da nezavinost i benefiti koje ona nosi ne vrede rizika.

I operacija je uspela. Juče su Škoti komotnom većinom od 55:45 odbacili nezavisnost. Problem koji sada nastaje jeste da obećanja data u kampanji, ukoliko se shvate ozbiljno, a moraju se shvatiti ozbiljno jer bi u protivnom došlo do potpunog kolapsa podrške svim centrlanim strankama u Škotskoj, otvaraju Pandorinu kutiju položaja ostalih zemalja unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Ako Škotska bude praktično polu-nezavisna država (što Cameron-Brownov model devolucije manje-više predviđa) onda će se postaviti, i već se postavlja, pitanje Engleske: ako Škoti samostalno odlučuju o svojim unutrašnjim pitanjima bez učešća Engleske onda i Englezi moraju imati prava da odlučuju o svojim unutrašnjim pitanjima bez učešća Škota. Što dalje znači da škotski poslanici u Westminsteru ne bi mogli da imaju pravo da glasaju o ogromnom procentu zakona koje taj parlament inače donosi. Morao bi ili da se stvori poseban engleski parlament po ugledu na škotski, ili da se postojeći centralni parlament reformiše tako da samo engleski poslanici glasaju o engleskim zakonima-što je izgleda Cameronova ideja.

Kada je Cameron predložio žestoku devoluciju Škotskoj u kampanji nastao je pravi haos među konzervativnim back-bencherima (običnim poslanicima koji nisu članovi kabineta) jer on ništa nije rekao o sudbini Engleske. Danima su mediji izveštavali o otvorenoj pobuni u konzervatinvoj stranci koja zahteva devoluciju prava odlučivanja Englezima, a ne samo Škotima. Cameron nije mogao da se javno izjasni o ovome jer bi u Škotskoj to bilo doživljeno kao razvodnjavanje i uslovljavanje podrške njima. Međutim, rano jutros, pošto su povoljni rezultati referenduma saopšteni, Cameron je skinuo rukavice i javno saopštio: da, Škotska će dobiti nove nadležnosti koje idu vrlo daleko, ali će sve te nadležnosti, do poslednjeg detalja i u isto vreme, morati da budu date i Engleskoj, a takođe i Velsu i Severnoj Irskoj.

Promene koje će ovo povući potpuno su revolucionarne. Velika Britanija je vrlo centralizovana država, u kojoj se smatra da je Parlament suveren. Ja koji predajem kanadsku politiku uvek pričam kako je kanadski sistem kopija britanskog vestminsterskog modela suverenog parlamenta, kombinavana sa federalizmom. Međutim, u narednih nekoliko meseci to bi moglo zauvek da se promeni: Velika Britanija bi mogla da se pretvori u vrlo decentralizovanu federaciju ili konfederaciju američkog tipa iz perioda pre 1861, ili još bolje, da postane kopija Kanade, kao kombinacije vestminsterskog parlamentarnog sistema i federalizma. Situacija u kojoj se danas nalazi Britanija podseća na situaciju u kojoj se Kanada našla početkom 90ih. I Britanija sada ima šansu da uspešno uradi stvar koju Kanada nije uspela sa propalim Meech Lake sporazumom 1987-1990. Ovaj sporazum, predložen od strane tadašnjeg premijera Malrunija i prihvaćen od strane provincijskih vlada, na kraju je bio odbačen pod pritiskom anglo-etatista predvođenih Pjer Eliot Trudoom, medijima, intelektualcima i NGO-ovima koji su se svi plašili slabljenja moći centralne valde i erozije socijalističkih politika do koje bi to dovelo.

Razlog za sam sporazum je bio da je pozicija Kvebeka tokom 1980ih bila slična poziciji Škotske danas, i zapravo mnogo gora: posle ustavnih promena 1982 koje su donele značajnu centralizaciju, i po prvi pu u istoriji donesene bez saglasnosti Kvebeka, ova frankofona provincija se našla de fakto van kanadskog konstitucionalnog sistema. Kvebečani su bili ogorčeni Trudoovim ustavnim promenama čije donošenje su nazivali (i danas nazivaju) "noć dugih noževa". Malruni, i sam Kvebečanin, predložio je da se Kvebeku da značajan ustupak decentralizacijom vlasti a da zauzvrat Kevebek prizna legitimnost ustanvog poretka ( decentralizacija je trebalo da uključi veto Kvebeka u pogledu ustavnih promena, "poseban status" u okviru Kanade, značajnu ulogu u imenovanju sudija Vrhovnog suda, veća ovlašćenja u socijali, mogućnost da istupi iz federalnih programa uz punu kompenzaciju itd). Da bi se izbegla asimetričnost rešenja, Malruni je je prosto ponudio svim ostalim provincijama isti stepen autonomije kao i Kvebeku. I to je prihvaćeno.Ali je bilo previše za centraliste iz Otave i Toronta, za koje je ovo značilo političku apokalipsu, i čija kampanja je na kraju dovela do odbacivanja sporazuma od strane dve provincije i time njegove propasti.

Kao posledica propasti Meech Lake Kvebek se okreće nezavisnosti. Dramatični referendum 1995 u kome je ne strana pobedila za nekoliko hiljada glasova bio je direktna posledica stanja u Kanadi posle Meech Lakea i potpune izdaje Kvebeka od strane Otave. Ministar finansija i bliski prijatelj Brajana Malrunija, Lisjen Bušar je dao ostavku i predvodio independiste u kampanji, što je lično pogodilo Malrunija koji nikad više nije razgovarao sa Bušarom.  Polarizacija je bila strahovita i osećaj poniženja u Kvebeku enorman. Da bi se ovo amortizovalo, postupne političke promene posle referenduma zapravo su veći deo rešenja koja je Meech Lake predviđao etablirale ne kao ustavna, nego zakonska rešenja. To je bio politički genij premijera Jean Chretiena. Ali, i kao takva, teško je zamisliti da bi neko ova rešenja u budućnosti mogao promeniti.

Britanci imaju sada šansu da sve ovo, i još više, obave mnogo brže i efikasnije. I imaju šansu da za razliku od Kanade svoj federalni sistem postave na mnogo zdraviju osnovu. Jedan od ključnih problema kanadskog federalizma je što se ne zna "ko pije ko plaća": tj ustavne ingerencije u pogledu državne potrošnje se ne poklapaju sa ustavnim pravima oporezivanja. Federalna vlada ima pravo da razrezuje poreze i da ih troši kroz direktne dotacije čak i na programe iz provincijskog zakonodavnog domena, poput zdravstvenog osiguranja, obrazovanja i socijale, a provincijske vlade nemaju ni blizu dovoljno izvornih poreskih prihoda da finansiraju potrošnju za koju su odgovorne. To stvara neviđeni moralni hazard u kome jedna garnitura oporezuje i preliva sredstva kroz vrlo komplikovan mehanizam redistribucije, a druga garnitura troši, delimično sredstva koja sama prikupi, delimično dotacije federalne vlade. To vodi sistemu u kome je praktično nemoguće identifikovati odgovornog za performanse programa: "nema para, krivac je federalna vlada koja ne da ni pare, a ni moć oporezivanja", kažu provincije. "Krive su provincije, mi smo dali dovoljno para, oni su nesposobni da administriraju program". U ovom tekstu, ja se recimo bavim time kako cela ova nevesela koruptivna dinamika kanadskog federalizma funkcioniše u domenu zdravstvenog osiguranja koji je verovatno najgori u civilizovanom svetu (ja ga zovem "severnokorejski" jer je zabranjeno privatno osiguranje bilo koje vrste za ogromnu većinu medicinskih usluga, jedinstven slučaj u jednoj demokratskoj državi).

Britanci imaju šansu da izbegnu tu malignu formu tobožnje decentralizacije koja to nije, i Cameron je već najavio da će probati da je izbegnu: da odgovornost za potrošnju bude propraćena punim pravom razrezivanja poreza i odsustvom dotacija bilo Škotskoj bilo Engleskoj od strane vlade u Vestminsteru. To bi bio čist, i jedino efikasan federalizam. Onaj kanadskog tipa, perverzno, zapravo vodi metastaziranju države, jer se potrošnja može politički nekažnjeno povećavati, budući da odgovornost za finansiranje te potrošnje nije fiksirana.

Kakve će posledica federalizacije Britanije biti, ukoliko ceo proces bude uspešan? Prvo, politički uticaj konzervativaca, i posebno UKIPa će dramatično porasti, a uticaj laburista dramatično oslabiti. I to je razlog zašto treba očekivati njihove otpore primenu devolucije na Englesku. Engleska je mnogo manje naklonjena laburistima nego Škotska i Vels, i ako se velški i škotski poslanici isključe iz odlučivanja o engleskim zakonima, kako Cameron i Farage sada najavljuju i traže, to će značiti da će za svrhe upravljanja Engleskom za laburiste biti ekstremno teško da namaknu većinu. To bi bilo kao da očekujete od republikanaca da pobede na predsedničkim izborima u Americi, a da isključite Teksas, Alabamu, Misisipi i Južnu Karolinu iz elektoralnog koledža. To nije nemoguće, ali je vrlo teško u praksi. I štaviše, čak i kad bi uspeli, cena toga bi verovatno bila da se dramatično pomere u desno da bi targetirali novog srednjeg birača u Engleskoj, koji je značajno udesno u odnosu na srednjeg birača u Velikoj Britaniji.

Druga i još zanačajnija posledica bi bilo to što bi federalizacija zapravo značila dovršenje Tačer revolucije, kako se još pre nekoliko godina izrazio komentator Simon Jenkins. Prva faza revolucije bila je privatizacija i deregulacija. Druga faza mora da bude slabljenje osnova same države decentralizacijom vlasti. Iako smo je ovde uvek hvalili zbog njenih dostignuća u slamanju socijalizma u zapadnom svetu, cena koju je Tačerka za to platila (iz njene vizure to verovatno i nije bila neka "cena", već poželjna stvar) bilo je jačanje moći centralne vlade zarad rušenja neefikasnosnog galimatijasa lokalnih agencija i komisija koje su laburisti podigli tokom poratnog perioda kao infrastrukturu intervencionističkog sistema i države blagostanja. Da bi porazila rudare, nacionalizovane industrije, sindikate, birokratiju i sve ostalo, ona je zapravo dodatno centralizovala vlast i dala strašnu moć ključnim ekonomskim ministarstvima u Vestminsteru na koje se ona oslanjaala kao na svoj "mač revolucije". Blair i Brown su tu novostečenu moć koristili da sačuvaju državu blagostanja i čak da povećaju državnu potrošnju.

Prava liberalna revolucija koja bi vodila stvarnoj i korenitoj demontaži etatizma u Britaniji morala bi da uključi dramatičnu devoluciju vlasti sa Vestminstera na "nacionalne" parlamente i lokalne vlade. I to se sada, gotovo slučajno i neželjeno, dešava pred našim očima. Kao i toliko puta u istoriji, najvažniji procesi i epohalne promene počinju kao male čarke i slučajni, nekad i iznuđeni, potezi koje u prvom trenutku nisu motivisani nikakvom revolucionarnom namerom. Ali, sled događaja ih kasnije pretvara u "veliku" istoriju. Tako je jedno izolovano istraživanje javnog mnenja krajem avgusta 2014, koje je davalo prednost independistima u Škotskoj, i dovelo do panike britanskih vlasti koja ih je naterala da daju radikalan obećanja Škotima o decentralizaciji, pokrenulo lanac događaja koji bi vrlo lako mogli da rezultiraju najvećom ustavnom promenom u britanskoj modernoj istoriji posle 1688. I ti promenom u pravom smeru.

Ako tome usledi povlačenje iz EU i jačanje ekonomske i kulturne "anglosfere" kroz saradnju sa Kanadom, Australijom, USA i Novim Zelandom, moći ćemo da kažemo da posle 150 godina Velika Britanija ponovo predvodi svetsku istoriju u pravom smeru. Nigel Farage je obećao nešto slično prošle godine u Otavi.  Ako se u međuvremenu nije previše zaljubio u Putina i rešio da uvede Britaniju u evroazijsku umesto evropske unije, mogao bi da izvrši pritisak na Camerona u tom smeru. A što se tiče Putina, i sličnih diktatora, "anglosfera" o kojoj mašta Farage je, slava Bogu, mnogo solidnija i "zadrtija" od Evrostana, videti reicmo pod Stephen Harper i Tonny Abbott. Ali, pretpostavljam da je Putin ipak mala žrtva za stvar obnove anglosfere...

19 September 2014

Libek

Verujem da većina čitalaca za ovo već nekako zna, ali za svaki slučaj evo dve vesti iz Libeka:

1. Sutra je tradicionalni godišnji Marš poreskih obveznika.

2. Još nekoliko dana traje prijavljivanje za Akademiju liberalne politike

Penzije i tražnja

Treba li podsticati agregatnu tražnju u Srbiji? Na Tviteru se vodi neka rasprava o tome i jedan argument je da bi smanjenje penzija dovelo do smanjenja tražnje i tako negativno pogodilo ekonomiju.

U maloj zemlji makroekonomska tražnja je slabo relevantna. Kejnzijanci gledaju na tražnju kao na uzrok ponude, kao generator ekonomskog rasta. Ali kako god da podstaknete tražnju, jedan deo domaće tražnje se odliva u uvoz. To je problem čak i u ogromnoj ekonomiji kao što je SAD. Nakon što je tražnja podstaknuta fiskalnim stimulusom i velikim budžetskim deficitima 2009. i 2010., Paul Krugman, veliki proponent politike stimulusa, nije prestajao da žali što dobar deo tražnje odlazi na rastući uvoz i ustvari podstiče kinesku a ne domaću ekonomiju.  Kejnzijanizam ima više smisla u zatvorenoj ekonomiji i to je poteškoća sa kojom su morali da se suoče kejnzijanci počev od samog Kejnsa. Kao i Krugman, Kejns je bio zagovornik slobodne međunarodne trgovine. Ali kao i Krugman, shvatao je da slobodna trgovina, iako sama po sebi jako dobra stvar, kejnzijancima kvari planove.

Što je ekonomija manja to je njen udeo u međunarodnoj razmeni veći i to je kejnzijanska politika manje efektivna, čak i po mišljenju samih kejnzijanaca. Ako vam, kao u Srbiji, više od polovine domaće tražnje odlazi na uvoznu robu, onda budžetskom potrošnjom vi podstičete ekonomije okolnih zemalja. Lepo od nas, ali ne i mnogo pametno.

Ovo ne znači da nema drugih razloga protiv smanjenja penzija -- skoro sam pisao da liberali ne bi trebalo da žure sa napadima na penzionere. Nije jasno da bi u ovom slučaju smanjenje penzija, posebno onih najnižih, oni uopšte trebalo da podrže. Subvencije javnim i drugim preduzećima nejasnih svojinskih struktura bi trebalo da budu prvi na listi za kresanje javnih rashoda, zajedno sa izdacima za jake interesne grupe poput "kulture" i sporta. Ipak, agregatna tražnja ne izgleda mi kao dobar argument protiv smanjenja penzija. Socijalni i razlozi pravičnosti su, ako mene pitate, bolji argument za istu stvar.

17 September 2014

Poreski klin na tržištu rada

Dve stvari me inspirišu za pisanje ovog posta. Prethodni post koji je napisao Slaviša o tome da su plate u jednoj zemlji pre svega funkcija produktivnosti radnika. Druga inspiracija je Global Competitiveness Index.

U potpunosti se slažem da je osnovni razlog niskih plata nizak nivo produktivnosti radnika. Tačnije rečeno, ljudski kapital (znanja, veštine i kvaliteti u radu koje donosi sam radnik) u kombinaciji sa kapitalnom opremljenošću rada (kakva i kolika oruđa koristi u radu) daju loš proizvod - malo kaputa po šnajderu, tona kukurzua po čovek-satu ili mala dodata vrednost u automobilskoj industriji po radniku.

Ulica je dvosmera. Kada su ljudi neproduktivni, onda su oni jeftiniji za zapošljavanje pa je i miks relativnog odnosa kapitala i rada drugačiji. U prevodu, ako je radnik jeftin jer je neproduktivan (ne ume da koristi sofisticirane robote) onda ih zaposliš više i rade više manualnog posla.

Dakle relativna cena rada zaista zavisi dominantno od produktivnosti, međutim na tu relativnu cenu veoma značajno utiču i porezi. Porezi i doprinosi na platu radnika u Srbiji su veoma veliki (odokativno na 100 RSD koje radnik primi, država inkasira 65 RSD). E upravo taj odnos, koji se kreće između 65% i 70% je poreski klin, odnosno razlika između neto primanja i bruto troška. Rad u Srbiji možda jeste jeftin zbog niske produktivnosti, ali je relativno skup zbog visokih poreza. Ista priča je i u Crnoj Gori koja je nasledila poreski sistem.

Država može da utiče na visino plata u privredi. Sprovođenjem tržišnih reformi o kojima se toliko pisalo, može da poveća predvidljivost poslovanja, otvori perspektive za nove biznise, smanji finansijski i ekonomski rizik zemlje, sudstvo i administracija da budu efikasniji itd. Možemo da sutra. A drugi način je da se smanje porezi na platu, bez substitucije drugim porezima. Prosto da se smanji poresko optrećenje dohotka. Takođe ovo bi oborilo i nezaposlenost. Eto, to je prava tema za novinare - kako da se pokrenu protržišne reforme i smanje porezi, ako ih zanima kada će ljudima biti bolje?

50% + tvoj glas

Referendumi su u Srbiji po pravilu bili zaklanjanje političkih elita iza naroda koji treba da aminuje odluke koje su vrlo problematične. Ako se setimo kako je Srbija uz guslanje ušla u rat sa manje-više celim svetom 1999. godine, a za to dobila zaklon u referendumu 1998. godine ili kako je važeći ustav de fakto oktroisan jer nikada nije ni dobio podršku naroda, iskustva Srbije su gorka. Da ne pričamo o referendumima koje je organizovao Milošević u prvim godinama svoje vladavine. U uslovima kada smo uspeli da demokratiju pretvorimo u sprdnju, baš kao i vladavinu prava, referendum bilo koje vrste u Srbiji bio bi bespredmetan, štagod da je tema izjašnjavanja svekolikog glasačkog tela. S druge strane to funkcioniše lepo u Švajcarkoj, u nekim drugim demokratskim i slobodnim zemljama gotovo da ne postoji Dakle, iskustva su različita.

U svakom slučaju, referendum se organizuje kada treba doneti neku izuzetno bitnu odluku (osim ako niste Švajcarac) koja menja društveni ugovor. Pitanje koje je tema ovog posta je šta da se radi kada je društvo raspolućeno, to jest kada bi jedna polovina, baš ono što druga neće. Da li ima smisla da (a Škotska me je inspirisala) hiljadu glasova više za nezavisnost pogazi želju onih koji žele da Škotska bude deo UK. Ili obrnuto, potpuno je nebitno. Da li je 56% Crnogoraca pogazilo želju onih 44% 2006. godine (na stranu da je odvajanje od Srbije očigledno proveren recept za uspeh, ali to je teza koja je postala trivijalno očigledna). Ili kada je reč o složenim državama, da li je volja 65% birača u BiH 1992. godine i gaženje volje 35% birača donelo rešenje. I tako dalje, imate primer Kvebeka koji će sigurno za par decenija na izjašnjavanje, a red onih koji čekaju je dugačak.

Kada referendum menja društveni ugovor, a to je vrlo često slučaj, 50%+1 je najbolji način da do novog ugovora ne dođe. Referendumska izjašnjavanja o društvenom ugovoru imaju smisla jedino ako kvalifikovana većina da svoju saglasnost. Ako nje nema referendum treba da vodi isključivo izmeni postojećeg ugovora na način da se više uvaže interesi strane koja inicira novi ugovor. Da Škotska nije u demokratskoj i slobodnoj državi  i da sama nije demokratska i civilizovana, odvajanje ili ostanak za nekoliko hiljada glasova bi bili loš put. Uz marginu koja postoji, jedini normalan put je da dobije još veća ovlašćenja, a kada se recimo 2/3 izjasni za nezavisnost da ide svojim putem. Isto važi za sve teritorije/savezne države koje bi da se odvoje bez kvalifikovane većine. Jednostavno, život najčešće nije binaran. Za već pomenuti referendum u CG je dobro što je uzeta kakva-takva malo kvalifikovanija većina, uz već pomenuti provereni dobitni tiket. Čak je i za vladu poželjno da ima većinu koja nije par poslanika, a kamoli za pitanje društvenog ugovora.

Zašto su plate male

Danas postavlja ključno pitanje: kako rešiti problem niskih zarada?

Za početak rešavanja tog problema treba shvatiti samo jednu prostu stvar: plate u jednoj zemlji su funkcija prosečne produktivnosti. Nema snažnije korelacije u ekonomiji od one između produktivnosti i plata. I nikakvim političkim merama, nikakvim dekretima i zakonima o minimalnoj ceni rada se plate ne mogu povećati. Mogu se povećati jedino povećanjem produktivnosti.

Na produktivnost sa svoje strane utiče mnogo stvari. Produktivnost je proizvod po radniku ili radnom satu, to je merilo koliko efikasno radite stvari, koliku vrednost firme u zemlji proizvode. Produktivnost raste usled konkurencije, a konkurencija je veća tamo gde je okruženje povoljnije za ulaganje, gde se pravda deli brzo i nepristrasno, gde poreznici ne otimaju preveliki deo kolača. To su recepti za veće plate.

Bavljenje platama samim po sebi, kao što to sindikati rade, je tretiranje simptoma. Plate su posledica, produktivnost je uzrok. Ako hoćete veće plate, razmišljajte kako povećati prosečnu produktivnost u zemlji.

16 September 2014

Aferim

Vesna Pešić zablistala.  Red bi bio da se pređe i sa reči na dela.

10 September 2014

Dve žene koje su spasile zapadnu civilizaciju

Ekstremne formualcije poput ove iz naslova se najčešće uzimaju u figurativnom smislu: kao metafore za izvanredan doprinos određenih ličnosti nekom istorijskom rezultatu ili procesu, retko kad kao doslovna istina. Ja nisam siguran da li i u ovom slučaju govorimo o metrafori ili o doslovnoj istini, ali znam malo drugih slučajeva u kojima uobičajena retorička figura prilazi toliko blizu doslovnoj istini.

Govorimo o dve žene koje su dominantno uticale na slom svetskog komunizma i diskreditaciju socijalizma, te moralnu obnovu vere u kapitalizam. Mislim da nije veliko preterivanje reći da su njih dve u najvećoj meri odgovorne za taj istorijski rezultat. Jedna je umrla tokom 1950ih, uradila šta je uradila u periodu 1945-1948, druga je umrla prošle godine a glavni uticaj na svetsku politku je ostvarila tokom 1980ih. Jedna je (zasluženo) velika svetska zvezda, uzor i model mnogih ljudi koji veuju u liberalizam i kapitalizam, kao i praktičnim političarima koji reformišu socijalističke privrede. Druga je nezasluženo potpuno zaboravljena i nepoznata. U kojoj meri ćete formulaciju da su ove dve žene zaista spasile zapadnu civlilizaciju prihvatiti zavisi od toga u kojoj meri slom komunizma i diskreditovanje socijalizma smatrate najvažnijim sastavnim delom spasavanja zapadne civilizacije u 20 veku. Za mene su te dve stvari gotovo identične te i nemam velikih dilema u karakterizaciji ove dve osobe.

Pođimo od slavne i poznate. Naravno, reč je o Margeret Tačer, ženi koja je sa jedne strane pokazala, po prvi put u 20 veku put iz socijalizma natrag u kapitalizam,  što je verovatno glavni izvor animoziteta koji prema njoj osećaju članovi klase inteligencije, čija je glavna opsesija kroz 20 veka bila da dokažu neminovnost procesa u suprotnom smeru, u raznim oblicima i pod raznim imenima. Među njenim dostignućima su liberalizacija finansijskih tržišta u Britaniji, privatizacija velikog broja državnih monopola, poput nafte, gasa, uglja, avio industrije, autobuske industrije, automobilske induistrije i mnogih drugih, te uništenje moći sindikata javnog sektora i subvencioniranih industrija. Za samo nekoliko godina ona je transformisala Britaniju od "bolesnika Evrope" u svetsku ekonomsku i finansijsku velesilu. Njena pobeda je zacementirana ne samo činjenicom da su liberalizacija i privatizacija postale zvanične politike ogromne većina post-komunističkih reformatora već i levičarskih stranaka na Zapadu, uključujući i britanske laburiste.

Drugi aspekt njenog delovanja gde se može govoriti o tome da je doprinela odlučujuće slomu socijalizma je spoljna politika. Njen nadimak "gvozdena lejdi" je široko poznat i korišćen: ipak, činjenica kako ga je dobila je mnogo manje poznat. Dobila ga je još kao lider opozicione Konzervativne stranke od sovjetskih političara zbog svog "zadrtog", "ideološkog" i "nepragmatičnog" odnosa prema komunizmu. Naime, ona je verovala da treba raditi na slomu komunizma koji je intelektualno i ekonomski bankrotiran sistem, a ne na koegzigstenciji i "konvergenciji" sa njim, što su veliki "mislioci" na Zapadu promovisali kao zvaničnu mudrost do samog kraja. Regan-Tačer alijansa je verovanto odigrala odlučujuću ulogu u demontaži komunizma svojim nepopustljivim stavom, vojnim build upom i podrškom disidentskim krugovima na Istoku. 

Ovde imate vrlo dobar dokumentarni film o Tačerovoj snimljen u Britaniji; iako previše hagiografski za moj ukus, ipak mislim da pogađa jednu od glavnih stvari: činjenicu da je ona bila liberalni revolucionar a ne nikakav "konzervativac", i da su je naprotiv jednako mrzeli levičari i britanska aristokratija i tradicionalni konzervativci. To najbolje možete da vidite ako čitate biografiju Margeret Tačer koju je napisao Charles Moore, tipičan kvazi-aristokratski naduvenko koji misli da ako je od "ića i kolenovića", ako je išao na Iton i ima zamak da je nešto bolji od ostalog puka, i da su on i njemu slični ljudi bogomdani da vladaju, a da su crvenokrvni kmetovi poput Margeret Roberts, ćerke sitnog dućandžije iz Granthama odrasloj u kući bez mokrog čvora, tu da se njima vlada i upravlja a ne da oni imaju neko mišljenje. Šta o ćerki dućandžije iz Granthama može da misli čovek koji sebe ovako opisuje:

I have never eaten a product of McDonald's, drunk Coca-Cola, seen The Sound of Music, watched EastEnders or Coronation Street, worn a T-shirt (as an adult), or been to Disneyanything. I have never bought myself any equipment for playing music, or any musical record, CD or tape, never set a video, or attended a professional football, rugby or cricket match, never had a gin and tonic, sewn on a button, lain on a sunbed, carved a joint or changed a wheel.
Evo šta misli. Opisujući intelektualni profil Margeret Tačer, najvažnijeg i svakako najrevolucionarnijeg britanskog premijera u 20 veku i žene ideja; (ako je išta neodvojiv deo njenog političkog karaktera to je), on kaže :

Strictly speaking, Mrs Thatcher was ill equipped for intellectual battle. Despite her brisk efficiency for which she was renowned, she did not have an intellectually orderly mind; nor did she have an original one. rather than developing the ideas of her own, she was a "stage-door-Johny" for the ideas of others - admiring, overexcited. But, this was not, in fact, a handicap. Alfred Sherman, who at this period, supplied so much of the material, developed his theory about Mrs Thatcher's  intellectual character: "She was not a woman of ideas", he said "she was a woman of beliefs, and beliefs are better than ideas".
Jasno kao dan: mislilac sa Itona se žali što političar nema "originalnih ideja", što u prevodu znači da nema originalnih muljatorskih "public policy" "ekspertskih" rešenja,  nego ima određene fiskne ideje i principe za koje veruje da se mogu univerzalno primeniti. To je tako seljački i nesofistikovano. Od žene koja je rekla da je "ekonomija suviše ozbiljna stvar da bi se  mogla ostaviti ekonomistima" ništa drugo se i nije moglo očekivati. Verovatno ništa više ne vređa i ne provocira samozaljubljenost kvazintelektualnog parazitizma na strateškim mestima nego otvoreno defladiranje vrednosti njihovih usluga za "društvo". S druge strane, možda je problem što Tačer nije imala originalnih ideja poput njenog mentora F.A. Hajeka? Što nije originalni filozofski mislilac? Ako je to kriterijum, koji političar u istoriji je imao "originalnih ideja", osim možda Jeffersona, Madisona ili Calhouna? Jel voljeni Čerčil imao "originalnih ideja" u ovom smislu? Ili čak Gladstone, Tačerkin uzor?

Druga ženska osoba o kojoj govorim je Elizabeth Bentley, bivši obaveštajni kurir NKVDa u Americi sa informacijama o bukvalno celom Sovjetskom obaveštajnom aparatu. U novembru 1945 ona je prebegla, bukvalno ušetavši u njujorški ofis FBI i tokom dva dana i dve noći ispričača im sve o sovjetskoj špijunaži u SAD. Tada je FBI saznao bukvalno sve o Alger Hissu, Harry Dexter Whiteu, Gregory Silvermasteru, i desetinama drugih ljudi zaposlenih u američkoj federalnoj vladi koji su radili za Ruse bilo kao špijuni bilo kao "agenti uticaja".Neposredna posledica ovoga je bilo momentalno rasformiranje celokupnog sovjetskog obaveštajnog aparata u SAD koji se od tog udarca nikad više nije oporavio. Svi kasniji pokušaji špijunaže su bilo mnogo manje efikasni, oslanjajući se na plaćene agente, što je daleko rizičnija i daleko manje efikasna forma uticaja od ubacivanja svojih lojalnih ljudi na visoka mesta u američkoj politici koji odatle ne samo daju poverljive podatke nego utiču na formiranje američke politike u skladu sa sovjetskim interesima. Alger Hiss i Harry Dexter White su bili značajni ne toliko zbog tajnih memoranduma i poverljivih podataka o američkoj vojnoj industriji ili ratnim planovima, nego zbog toga što su sa svojih pozicija mogli da direktno utiču na formiranje američke politike recimo prema Kini, opstruiranjem podrške Čang Kai Šeku i podrškom komunistima, ili uticajem na odluke na Jalti ili u pogledu Nemačke. Posle tog po njih kobnog 7 novembra 1945 komunisti nikad više nisu uspeli da izgrade sličnu kvazi-okupaciju američkih državnih agencija i ministarstava kakvu su nametnuli tokom 1930ih i ratnih godina.

Odijum prema Elizabeth Bentley koji su oduvek osećali pripadnici kaste intelegencije u Americi je vrlo sličan odijumu prema Tačerki, uz dodatak ideološkog bagaža "izdaje" progresivnih ideja. Isti odijum i nepoverenje kakvo su gajili i gaje prema svim ostalim uticajnim otpadnicima od komunizma, poput Solženjicina, Kolakovskog, Đenovezea... Interesantno je da ni feminističke "teoretičarke" koje iskopavaju sve moguće i nemoguće ženske autore i aktere istorije nikad nisu bile mnogo zainteresovane za fakat da je jedan od vodećih članova sovjetskog obaveštajnog aparata bila žena i da je ona dominantno zaslužna za dramatične istorijske promene sredinom 20 veka. Postoje samo nekoliko knjiga napisanih od strane ženskih autora u kojima se ponavljaju iste "informacije" o Bentley, većinu kojih je lansirao svojevremeno KGB, ili pak podaci o njenom alkoholimzmu, kao i za ono vreme, dosta "slobodnom" seksualnom moralu (ovo bi valjda trebalo da je kvalifikuje kao "naprednu", ali nikad ne znaš sa progresivcima na čemu si).

Ako dodamo ovim dvema još tri - Ayn Rand, Elizabeth Paterson i Rose Wilder Lane, koje su praktično održale u životu klasični liberalizam i libertarijanizam tokom 1940-ih i 50ih u Americi, dobijamo interesantan libertarijansko-feministički panteon. Da izvinete na contradictio in adjecto...





06 September 2014

Uspon i pad TR

Trend pada traje već par godina, samo je sada kulminirao tronedeljnim odsustvom novih postova. Mogu samo da nagađam zašto je to tako.

Izgleda da blog kao forma opada i u svetu. Kao i kapitalizam po Marksu, blogovi su sami posejali klicu svoje propasti. Kvalitet blogova je od njihove pojave negde 2003. sve vreme rastao. Porasla je dužina i informaciona sadržina prosečnog blog posta. Nekad je bilo dovoljno običnu primedbu staviti u post jer se blog pisao onako usput, uz čitanje dnevnih vesti. Ali onda su blogovi rasli i takmičili se pa su postovi polako postali analize i eseji. A za to treba vremena i ne radi se usput.

Drugo, u igru su ušli drugi mediji. Ako sada imam usputnu primedbu, ja to sažmem u 140 karaktera i stavim u tvit. Svaki tvit je jedan nerođeni blog post. Ne stane sve, ali stane glavna ideja. Krivite Tviter, ne nas. 

Treće, tu je i Fejsbuk; tamo se sada stalno vode neke rasprave. Priroda Fejsbuka se promenila, to je, barem kod men, postao diskusioni forum. Jedna od svrha ovakvog bloga je bila raspravljati; ne smem ni da vam kažem koliko sam postova napisao samo da bih načeo neku temu, da bih uskomešao dugove i video šta će od Lighthousea na (našoj relativnoj) levici do Speakera na (isto takvoj) desnici ovde da se kaže. Ali Fejsbuk je mnogo bolji medijum za takve stvari od bloga, ličniji, brži, reaktivniji. 

Što se nas ovde tiče, posle svih ovih godina malo je i opala granična vrednost postova. Mnoge stvari smo već rekli, nekoliko puta. Može uvek iznova nešto reći, situacije su nove i drugačije, ali je sve manje zanimljivo i nama i čitaocima. Ne znam kako će se stvari dalje kretati, možda se jednostavno spustimo na novu ravnotežnu tačku i objavljujemo ređe. Možda treba da se pretvorimo u neki portal otvorenijeg tipa koji će prihvatati i objavljivati tekstove drugih. Ali i to treba neko da vodi i organizuje, a mi u poslednje vreme nismo pokazali da imamo neku energiju. Ako imate neku ideju, recite.