Pages

31 October 2012

Odlučno i neslobodno

Srbija po ko zna koji put protiv slobode govora, naravno selektivno. Za paljenje Kurana 1-8 godina u mogućnosti, za silovanje maloletnice 3 godine (posle 7 godina sudskog procesa)u praksi. Za mržnju protiv gej populacije sa vrlo izvesnim akcijama koje mogu ugroziti tu grupu cinično ćutanje, za mržnju prema muslimanima skakutanje troskocima državnih organa. To je što se tiče prava i presuda koje se donose poslednjih dana.
Međutim, moje je pitanje u čemu se ovde ogleda izazivanje verske i nacionalne netrpeljivosti. Mržnja kao takva nije zabranjena, u Srbiji veliki deo populacije mrzi SAD, Albance, Hrvate, Bošnjake.... belosvetu zaveru itd...Ovaj anonimus, koji okači svoj performans na Fejsbuk teško da će pokrenuti kritičnu masu koja bi mogla da učini nešto što bi zaista ugrozilo versku grupu koja se mrzi ovim činom. Opasnosti po muslimane nema, ovde je reč o idiotu koji prezentuje svoje statvove i to je to jer je jedino te relevantno. Ako mu uskratite slobodu govora, on umesto retarda postaje mučenik, a muslimani umesto grupe kojoj ne fali ništa posebno u Srbiji i koja ne ugrožava Srbiju ni na kakav poseban način, ovim postaju grupa koju će početi da mrzucka mnogo veći broj ljudi koji prema njima imaju distancu. Nema logike, nema učinka. Slobode govora posebno.

Nastavak

Ipak ima sudija koji su razumniji od Eliota NEsa za visokotehnološki kriminal.

Stepeni zavere

Na Fejsbuku vidim zanimljivu diskusiju o globalnom zagrevanju, koja se vodi između Ivana Marovića, poznatog Otporaša sa jedne strane i nekoliko redovnih čitalaca TR sa druge.

Ivan, inače izuzetno zanimljiv čovek i jedan od mojih omiljenih sagovornika iako ga vrlo retko srećem, tvrdi otpilike sledeće. Većina naučnika (IPCC i drugi) misli da je globalno zagrevanje antropogeno. To je samo po sebi dokaz da su oni u pravu, jer u suprotnom to bi značilo da lažu i da su svi oni u nekoj zaveri. Ali kad bi bili u zaveri, svaki od tih naučnika bi mogao lako profitirati i postati heroj iznošenjem istine. Ovo je paralelno ekonomskom objašnjenju neodrživosti kartela -- nemoguće je da kartel sa većim brojem učesnika dugoročnije opstane, jer ako kartel drži cene veštački visoko, onda svaki pojedinačni član kartela može enormno da profitira tako što lepo izađe iz kartela, spusti svoju cenu i onda svi kupci pohrle kod njega. Pošto pretnja da bilo koji član kartela to uradi stalno postoji, karteli su neodrživi. I to je u suštini tačno, osim ako kartel ne kreira sama država. Ova mogućnost, prema Ivanu, znači da svako ko negira ispravnost nalaza većina klimatologa, ustvari veruje u neodrživu teoriju zavere, u zaveru velikog broja ljudi u dosta dugom roku.

Samo, nisam siguran da u klimatskim debatama paralela sa kartelima stoji. Prvo, u ovoj stvari raspored troškova i koristi nije isti kao kod teorijskog kartela. Naprotiv, kako sada stoje stvari sa pristupima fondovima ali i društvenom statusu i priznanjima, mnogo se više isplati biti deo kartela (ili klimatske "zavere") nego izaći iz njega. Na bilo kom nivou, od najnižih asistenata-istraživača do direktora prestižnih institucija, poslovi, fondovi, grantovi, pozivi na konferencije su pristupniji pripadnicima kartela. Izlaskom iz kartela dobijate priznanje u blogosferi, možda poziciju u nekom od malobrojnih skeptičnih think-tankova, ali sve u svemu verovatnije je da i finansijksi i statusno budete na gubitku.

Ali ovo je samo čisto ekonomsko objašnjenje fenomena, ono ovde nije ni približno dovoljno. Ne radi se ovde jednostavno o racionalnim odlukama da se pripada zaveri ili da se ne pripada. Ovo je oblast gde mišljenja, vrednosti i ideologija igraju veliku ulogu i u takvim stvarima između iskrenosti i zavere postoji barem pedesetak nijansi sivog. I svi smo negde u toj sivoj zoni.

Jedan koncept poznat u kognitivnoj psihologiji je "motivisano rezonovanje". Klimatolog koji profitira, novčano ili statusno, od panike globalnog zagrevanja, će mnogo lakše povervati u stvar koja mu donosi korist. On nije zaverenik, njegova uverenost je iskrena, ali ga koristi koje od toga uzgred ima nesvesno navode na takav stav. Eksperimentalno je više puta pokazano da se ovo kod ljudi dešava.

Motivisano rezonovanje je polu-cinično objašnjenje greški i zabluda, jer tu nekakva lična korist ipak postoji, makar mi ne bili svesni da nam to utiče na stav. Možete imati i nevinije, očišćeno od svih interesa objašnjenje. Moguće je da postoji "spirala samoubeđivanja". Dajte studentu da zastupa neki slučajno odabrani stav i student će, bez ikakvog skrivenog interesa, u procesu nalaženja argumenata u prilog tom stavu sam sebe ubediti da to jeste tako. Aktivira se pristrasnost ka argumentima koji potvrđuju ono što hoćemo da kažemo ili ono što već mislimo, a slepilo prema dokazima ili argumentima koji naš postojeći zaključak odbaciju. Svi smo, čak i bez skrivenih interesa, podložni ovoj spirali ubeđivanja.

Ulogu možda igra i treća stvar, takozvana "falsifikacija preferencija". To je koncept jednog političkog ekonomiste vrlo sličan Ketmanu Česlava Miloša -- mi možda sami sebe ubedimo da stvarno verujemo u neke stvari u koje je u datoj okolini dozvoljeno ili preporučeno verovati. Kad se jednom prava istina razotkrije onda i sami vidimo da nismo stvarno verovali u prethodnu zvaničnu istinu. Ali dok se to ne dogodi, iz nedostatka hrabrosti ili otvorenosti uma, mi se pridržavamo zvanične, preporučene istine. Opet nije u pitanju svesna i namerna laž. Naučnici su možda i više podložni ovome, posebno što tu postoji element pripadnosti grupi i grupnog mišljenja. Ja na primer verujem da su ekonomisti u nekoj vrsti falsifikacije preferencija. Kolektivno se pretvaraju da je cela disciplina važnija nego što jeste, da je naučna i tehnička, da tu ima neke tajne ekspertize -- dok je istina da dobro informisani novinar, prethodno dobro upoznat sa nekoliko ključnih ekonomskih principa, može više reći o relevantnim ekonomskim stvarima nego harvardski profesor.

Ovo su samo neke mogućnosti i neki međustepeni između iskrenosti i zavere. Formiranje uverenja, kod pojedinca a zatim i u grupi ili široj zajednici, je beskrajno komplikovana stvar i ne morate verovati u klasičnu zaveru klimatologa da biste mislili da većina nije u pravu. Između zavere i zablude ne postoji oštra linija podele.

Amerika bira (III)


Superoluja je učinila svoje pa imamo dva dana kuliranja od izborne kampanje. Kako bilo ostalo je još ponešto da se kaže o izborima pre prelaska na teren prognoziranja rezultata. Moje pitanje za danas glasi da li znate ko je Reince Priebus, a ko njemu ravna Sharon Day? Ili da li znate ko je Debbie Wasserman Schultz? Da budem iskren, nisam ni ja znao do pre neki dan, ali to su vođe dve najveće partije u SAD. Pandani, našem Aleksandru Vučiću i Borisu Tadiću. Međutim, ima to i nekog smisla jer ove dve partije su uglavnom manje ili više na vlasti. Onda bi se reklo da oni dođu kao naši javnosti slabo vidljivi, a ipak moćni, predsednici izvršnih odbora u strankama. Međutim, dublje su razlike. Amerika je odista zemlja narodne demokratije. Pred svake predsedničke izbore u partijama se održavaju partijski izbori u kojima, zamislite, učestvuje značajno više od jednog kandidata koji iznose prilično oprečne programe. Na primer, na stranačkim izborima za predsedničkog kandidata republikanaca videli smo različite tipove političara - pobednika Romnija koji je ubedio većinu u stranci da on ima najbolje šanse da pobedi Obamu, čak i za čajdžije pomalo ektremnog Pola, koji je sad ostao do kraja u trci, vrlo konzervativnog Santoruma, blagoglagoljivog Gingriča, dok su neki kandidati otpali prilično rano, kao Kejn, Bekmanova, Peri... Dakle, to bi bilo kao da se u svim opštinskim odborima u Srbiji održe partijski izbori u DS u kojima se kandidati bore za određen broj glasova koji svaki od tih odbora ima, a da su u trci Tadić, Đilas, Živković, Čeda, Prokopijević, Vujačić, Jeremić, Gavrilović, Koštunica jerbo se stranka nije cepala nego jačala kroz demokratske procese. To je ono što naš svet ne vidi - da i republikanci i demokrate imaju vrlo konkurentne izbore unutar stranaka koje imaju najrazličitije frakcije. Razlika između Romnija i Pola je veća nego između Romnija i Obame. Razlika republikanaca koji vole veliku vladu i čajdžija je veća nego razlika prosečnog republikanca i demokrate koji teže centru. Razlike su prisutne i u pitanjima vere i njenog ispoljavanja, spoljnoj politici, gotovo svemu. Postoje i stvari koji su amalgam i razlozi zašto pod jednim krovom žive verski fanatici i tržišni ekstremisti. Meni, kao nekome ko deli čajdžijske vrednosti, ali i dobar deo agende demokrata kada je reč o ličnim slobodama, malo je teško da slušam Romnija i Rajana kako tupe o abortusu, ali se pod znakom slona nalazi više vrednosti na kojima je sazdana najveća slobodna država na svetu, nego kod onih koji imaju magarca na amblemu. Barem se meni tako čini. Unutrašnji izbori pokazuju baš mnogo toga. Između ostalog da su republikanci imali bolji izbor kandidata sa stanovišta jednog evropskog klasičnog liberala na ovim izborima nego 2008. godine.
Šta nam donosi kandidatura Mita Romnija jer me drugi kandidat slabo zanima. Moja prva impresija je da Romni ima šansu da pobedi jednog ubeđenog levičara i da poštedi SAD još četiri godine "more of the same". Ostali kandidati nisu imali bolje šanse. Pol nije ozbiljan kandidat, barem u 2012. godini. Gingriča bi lakše gađali, Santorum je previše konzervativan. Romni nije idealan, nije ni previše liberalan za moje stavove, ali ima tu prednost - može da pobedi i sedam dana pred izbore pobedi se nadam, koliko je moguće u nerešenoj izbornoj trci. Ja lično ne verujem u to da je dobro da pobedi neko sa željom da Ameriku menja da liči na Evropu, da bi se videlo kako su, ustvari, republikanci daleko od ideala Regana ili nekih ranijih predsednika i da će to proizvesti nekog boljeg kandidata republikanaca 2016. godine, a javno mnenje gurnuti u tom pravcu. Može to da se desi, ali i ne mora. Sa Romnijem je izvesno da će se obamomanija zaustaviti, dobar deo toga ponišititi i Amerika usmeriti u relativno pristojnom pravcu za nekoga ko voli ekonomske slobode. Neće on biti Regan, ali neće biti beli Obama. Kao neko ko je baš voleo i pratio uspehe čajdžija, kao što su senzacionalne pobede na nekim od izbora za senat 2010. godine, mogu isto da kažem da su sami krivi što nisu našli kandidata koji ima šanse da pobedi. Možda budu imali više uspeha 2016. ili 2020. godine i bilo bi dobro da bude tako.
Jedna od stvari koja bi me posebno radovalo ako pobedi Romni je što bi domaći ljubitelji Obame konačno prestali da mu se aktivno dive i da još sebe projektuju u taj koš, iako mu ruku na srce nisu ni do kolena (po kvalitetima, ne po demagogiji). Takođe, i oni koji povezuju domaći liberalizam i Obamu (u Americi se liberalima zovu socijalisti i socijal-demokrate, dok se pod firmom kozervativaca nalaze liberali evropskog tipa i konzervativci) bi mogli da malo razmisle o tuposti takvog pristupa. I naravno, naš ekonomski polusvet bi prestao da priča budalaštine kako se sada i u Americi vode politike slične onima u Srbiji. Meni dosta. Go R&R.