Reinhart i Rogoff

Ova prenaduvana afera i dalje traje. Ukratko, ugledni ekonomisti Carmen Reinhart i Ken Rogoff napisali su pre par godina rad koji na osnovu istorijskih podataka zaključuje da kad učešće duga u BDP premaši 90%, stopa ekonomskog rasta te zemlje bude manja. Sada je druga grupa ekonomista otkrila grešku u tom radu -- jedna priznata greška je bila u formuli u Excelu, a druge nedokazane optužbe su za selektivno biranje podataka. Evo šta mislim o celoj stvari. 

Prvo, ova studija se sada odjednom predstavlja kao da je bila neki ključni dokaz za evropske politike štednje iz prethodnih godina. Mediji širom sveta objavljuju da je glavni argument za štednju bio baziran na matematičkoj grešci.

Iskreno, ja tek sada po izbijanju afere prvi put čujem da je taj papir bio tako važan u izboru politika štednje (a i štednje je inače bilo jedino ako štednju definišemo kao nešto manji deficit od mogućeg). Više pažnje od ovog rada izazvala je knjiga istih autora na sličnu temu i čiji podaci nisu sporni, kao i istovremeni vrlo dobri radovi C. Reinhart o finansijskoj represiji. Ja do sada nisam ni primetio da su oni imali taj poseban papir koji sadrži nešto što knjiga ne sadrži. A siguran sam da nije znala ni Angela Merkel.  Ali sada je u interesu međunarodnog kejnzijanstva da se taj papir predstavi kao ključni rad koji je doveo do štednje.

Drugo, da li neko stvarno formira mišljenja na osnovu istorijskih korelacija poput ovih?  Zna se da je udeo duga u GDP vrlo nepouzdan indikator krize zaduženosti -- Slovenija je u krizi sa 50% (vidi ispod), Japan u isto vreme ima još malo pa 250% i nikom ništa. Dalje, taj indikator ne samo da je nepouzdan i relativan, već u sebi sadrži GDP. Uz dati dug, niska stopa rasta GDP sama po sebi uzrokuje visok dug/GDP racio. Zatim, rad R&R tvrdi da je 90% nekakva magična granica - nakon što je zemlje podelio u četiri grupe: manje od 30, 30-60, 60-90 i preko 90%. Takvom metodom su lako mogli dobiti granicu i od 70 ili 150% da su hteli. 

Dakle, rezultat je, kao i većina rezultata u stvarima makroekonomije, dobijen na osnovu proizvoljnih podela, raznolikih istorijskih podataka smešteni u istu kolumnu, mešanja baba i žaba, upoređivanja potpuno različitih zemalja u različitim vremenima na osnovu tog jednog nepouzdnog indikatora. Takve stvari se mogu konsultovati ili poslužiti za ilustraciju, ali namerne ili nenamerne distorzije koje su u njima moguće daleko prevazilaze uticaj napšravljene računske greške. Pravi skandal je ako neko na osnovu ovakvih makro merenja stvarno donosi nekakve zaključke, a ne računska greška.

Sve u svemu, niti rad R&R treba uzeti kao referencu za donošenje zaključaka o politici štednje ili raste, niti je to u praksi bilo urađeno kao što se sada pokušava prikazati.  Zato i cela afera zavređuje mnogo manje pažnje nego što joj je poklonjeno.

Zašto je Slovenija u krizi?

Slovenija nije u riziku bankrota zbog prevelikog zaduživanja - ona je zadužena manje od ostatka evrozone - već zbog velike količine sada nenaplativih kredita koje su njene banke odobrile.

Koje banke? Obratite pažnju na poslednju sliku (iz FT), onu u donjem desnom uglu. Ona pokazuje loše kredite kao procenat ukupnih, po vrsti banaka: puna crvena linija su domaće državne banke, plava su domaće privatne banke, i donja isprekidana crvena su strane banke.

Drugim rečima, Sloveniju u bankrot guraju: domaće državne banke, a samo nešto manje od njih, domaće privatne banke. Strane banke su se ponašale pametnije.

U Srbiji se više od decenije ispreda legenda o mudroj slovenačkoj politici očuvanja domaćih i posebno domaćih državnih banaka. Evo rezultata. Sada čekamo da isti izvori za slovenačku krizu optuže "neoliberalizam".