Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 

  

Nova premijerka stari problemi

Konzervativna partija je dočekala referendum podeljena - tačnije, podeljenost po ovom pitanju unutar partije je i naterala Kamerona da se obaveže na raspisivanje referenduma. Kameron je ovde igrao ulogu pomiritelja između dve frakcije u partiji, i želeo je da pitanje reši po već oprobanoj matrici u škotskom referendumu: zauzeti središnju poziciju i tako smanjiti podršku najradikalnoj opciji - Škotskoj je obećano mnogo više autonomije nego tada, sprovođena je jaka Better Together kampanja, i Škotska je na referendumu odbila nezavisnost. Po istom principu, Kameron je u pregovorima sa evropskim zvaničnicima isposlovao nekakav novi poseban status za Britaniju (verovatno po ugledu svojevremeno na Margaret Tačer) i očekivao je da će to biti dovoljno da jedan deo Leave glasača i aktivista neutrališe ili prevuče u Remain tabor. Gledajući rezultate ispitivanja javnog mnjenja koji su mi bili dostupni pre referenduma kao i kurs funte koja je značajno oslabila nakon referenduma (sa 1,500 prema USD na 1,332 odmah nakon referenduma) izgleda da je malo ko očekivao ovakve rezultate. Da je izlazak bio očekivan, investitori bi to ukalkulisali u budući kurs funte i ona bi verovatno gubila na vrednosti u nekom periodu pre referenduma, a ne dramatično nakon objave zvaničnih rezultata. Stoga je ovakava rezultat referenduma bio verovatno neočekivan i za samog Kamerona i većinu torijevaca. 

Nakon kameronove ostavke, Tereza Maj je izabrana kao neko ko može da ponovo okupi konzervativnu stranku i sačuva njenu ''sabornost'' - ona je  sposobna za ovu ulogu jer ima jaku reputaciju unutar partije. Tokom referenduma se zalagala za Remain opciju, ali ja nisam zapazio njeno značajno učešće u kampanji (svako opažanje je subjektivno). Dakle, ono što je najviše preporučuje za mesto premijera je to što se u nju ulažu nade da će moći da pomiri podeljene frakcije i da je ponovo ujedini.    

Ivan je u nekom od prethodnih postova ukazao na realnu opasnost koju sa sobom vodi izlazak iz EU - da li će Britanija da se vrati tačerističkoj viziji otvaranja prema svetu ili će se okrenuti talasu populizma koji je već vidljiv u Britaniji sa SNP u Škotskoj i naročito sa Korbinom među laburistima koji je zatvorio u odnosu na svet. ProLeave opcija ne mora nužno da odnese pobedu u narednim previranjima, a lično mislim da je verovatnije da neće. I smatram da je izbor Tereze Mej znak koji upućuje na to.

Neke od njenih ideja u javnosti su veoma populističke i Mejova mi liči na predstavnika čvrste etatističke struje. Prema njoj lepo mišljenje ne gaji ni uglavnom libertarijanski (mada malo šizofreni) Spiked, ali što je mnogo upečatljivije ni Telegraph koji je toliko naklonjen konzervativcima da ga ponekada nazivaju i Torygraph. Pored ovih očigledno ne baš sjajnih ideja (članstvo predstavnika radnika u upravnim organima preduzeća, ograničenje naknada menadžerima itd) koje više priliče Korbinu nego nekome od torijevaca, Mejova je tokom svog mandata ministra unutrašnjih poslova imala i mnogo lošije trenutke, kao što je njeno stalno protivljenje Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima zato što nije u skladu sa Terrorism Act 2000 je ne samo loše nego i bestidno (u izjavi novinarima izjavila je da je sud odbacio zahtev za ekstradikcijom jednog stranog državljanina osumnjičenog za veze sa teroristima zato što ima mačku što bi ugrozilo njegova prava prema Evropskoj povelji, iako je stvarni razlog bio postojanje vanbračne zajednice sa britanskom državljankom), slučaj Dejvida Mirande koji je uhapšen na aerodromu i optužen za terorizam jer je za svog partnera, novinara Guardina-a Glena Grinvalda prenosio neka dokumenta koje je na nelegalan način nabavio Snouden - upravo je Evropska povelja omogućila da se optužnica vezana za ''accidental terrorism'' u ovom slučaju odbaci. Ona je čak 2012. i kažnjena zbog nepoštovanje odluke suda o puštanju na slobodu jednog azilanta iz Alžira iz imigracionog pritvora. Reforma policije koja je u toku je kontraverzna, kako zbog promenjene uloge lokalne policije tako i zbog oštrijeg stava prema lakim drogama (Mejova je 2013. na listu nelegalnih supstanci stavila i one koje su nastale od biljke kath uprkos protivljenju ACMD-a (Advosory Council on the Misuse of Drugs) da ne postoje medicinski dokazi da je ova biljka ili nastali proizvodi štetni po zdravlje. Ova politika je dodatno pooštrena sa Psychoactive Substance Bill, koji je ukunio pravilo da je ono što nije zabranjeno dozvoljeno, i uveo suprotno - da bilo koja psihoaktivna supstanca da bi mogla da se koristi mora da se nalazi na zvanično odobrenoj listi. Njena imigraciona politika se uglavnom bavila organičavanjima imigracije - smanjenje neto imigracije bio je jedan od njenih ciljeva nakon stupanja na dužnost ministra, i znatno su pooštreni uslovi za useljavanje članova porodica britanskih državljanja iz inostranstva. 

Ostaje još da vidimo da li je izbor Tereze Mej ono što je Britaniji potrebno, a to pre svega zavisi od konkretnih politika koje će ona i njena vlada sprovoditi među kojima je svakako najvažnije pitanje sporazuma Velike Britanije i Evropske Unije. Međutim, njen dosadašnji track record mi ne uliva poverenje da će  Britanija krenuti ka slobodi i individualnoj odgovornosti, već da će pre to biti ka etatizmu i regulaciji. Naravno, pozicija ministra unutrašnjih poslova i premijera nije ista, i postoji različiti okvir raspodele moći i ograničenja, pa je moguće da nisam upravu. Ostaje nam samo da vidimo. 

    

Marš poreskih obveznika vol III

Prekosutra, u subotu 26.09. Libertarijanski klub organizuje III Marš poreskih obveznika. Cilj je da se jasno iskaže nezadovoljstvo trenutnim ekonomskim sistemom i visokom i neracionalnom javnom potrošnjom, kao iprethodnih godina, te da se zahtevaju niži porezi. Ove godine je zahtev konkretizovan, time što se traži smanjenje opterećenja rada tako što bi se smanjili doprinosi koje plaća poslodavac za PIO sa 12 na 6pp. Ova mera bi smanjila poreski klin sa 38,9 na 36% (poreski klin ovde izračunat kao procenat od ukupnih troškova rada koji uzima država). Time bi se troškovi rada smanjili, a neto iznosi zarada bi ostali isti, da bi se ohrabrila nova zapošljavanja i formalizacija zaposlenih u neformalnoj ekonomiji. Rupa koja bi se pojavila u već praznom PIO fondu bi bila oko 78 milijardi dinara, što bi trebalo nadoknaditi većim transferima iz budžeta, a ta sredstva bi se oslobodila nizom ušteda i reformi, pre svega smanjenjem subvencija i reformom finansiranja lokalne samouprave. Detaljniji plan se može videti na sajtu Libeka.

Kampanja za ovaj Marš se vodi ozbiljno online, te na Facebook stranici Libeka možete videti zanimljive ilustracije i vizuale.

Dođite u neograničenom broju, da zahtevamo niže poreze i odgovorniju državu! Park Manjež, u 12h. Protestna šetnja će ići Reesavksom i Masarikovom, potom Ulicom kneza Miloša do Ministarstva finansija.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava goloj sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Lista potpisnika

Ekonomske zakonitosti

Elementarne nepogode koje pokušavaju da podave ovaj deo sveta su nas podsetile na par stvari: da je Srbija zemlja bez institucija i da će političari sve iskoristiti da dobiju malo popularnosti, kao i to da ekonomske zakonitosti uvek deluju. Vidim da na TW pršti od osuda toga što je u pojedinim gradovima poskupela neka roba u prodavnicama (spominju se flaširana voda i gumene čizme, što mi deluje potpuno logično). Ukoliko se vratimo na AS AD grafikon koji pokazuje videćemo da to nije ništa neočekivano. Šta se desilo? Poplave su delovale kako na tražnju, tako i na ponudu. Tražnja za flaširanom vodom i gumenim čizmama se povećala, a ponuda se smanjila ili ostala konstantna (ko ne veruje, neka proveri da li lokalna prodavnica u Osečini može da naruči da joj donesu novu količinu vode kada rasproda zalihe). Samim tim, nova ravnoteža (u smislu ovog teorijskog modela) mora da se nađe na mestu veće cene datih proizvoda i veće količine koja je prodata. Jednostavno, više cene nam daju informaciju da je flaširana voda za piće sada više tražena od strane potrošača nego ranije. Stoga predlažem svima koji iznose mišljenje da je to nemoralno ili pljačka da kupe cisternu vode i odvezu je u poplavljena područja i tamo prodaju - više vode ponuđene za prodaju će oboriti cenu pa će ne samo oni zaraditi nego će i potrošači platiti nižu cenu. Problem je u tome što je to izuzetno teško zbog otežanih pa i skroz prekinutih komunikacija. Zato lokalni trgovci koji imaju već robu na terenu mogu da iskoriste situaciju i malo više zarade prodajući ljudima ono što im je potrebno. Kada se situacija bude stabilizovala cene će padati dok se na kraju ne vrate u normalu. Ovaj je klasičan primer kratkotrajnog šoka tražnje.

Nova lista

Dugo vremena neartikulisana lista koja nije uspevala da se približi cenzusu, poznata u narodu i kao SSOIG, ovih dana je dobila veoma efektan slogan i plakat. Ja joj predviđam uzlet i napad na cenzus.

Naprednjaci I

Kako su se ljudi potrudili da napišu 100 i kusur strana, a uz to su i najveća partija kojoj je ovo prvi ekonomski program & ima tu još svašta nešto, potrudih se i ja da to malo iščitam. I prvi utisak je da tu ima svega. Ne znam da li smatraju da će njihovi prosečni birači koji većinski ne bi pročitali ni deset puta manju knjigu ostati impresionirani veličinom dokumenta, ali je za početak ako nešto zovete program dobro uglavnom govoriti kako mislite da postignete nešto. Ako bi se učinila takva redaktorska intervencija i knjiga bi se svela na jedan pristojan program koji se da išitati za desetak minuta.

L&M, šta nas čeka, osim ako Nikolić ili Vučić nemaju neke mnogo gadne tajne sklonosti koje će biti razotkrivene tokom kampanje?

Za početak i pored svoje najbolje volje, mrzi me da u komadu čitam toliko neujednačenog teksta. Kao i kod novina krenuću od kraja to jest od delova koji se bave meni omiljenim temama sporta, obrazovanja, nauke, ekologije, kulture, medija, dijaspore i tako dalje.

Kod kulture mi nije jasno zašto bi neko podsticao amaterizam. Generalno ne govore ništa posebno, jedino je šteta što misle da će napraviti bolji javni servis, umesto da isti ukinu. Lepo je što ističu ulogu mecenstva i TRŽIŠTA kulture, ideja itd.. i toga da se parama poreskih obveznika finansiralo svakojako smeće, ali tu nije problem bolje kontrole i boljih ljudi, nego što se to uopte čini. Imamo i popa koji krsti jariće jer ne znam koji će nam đavo novi zakon o službenom pismu. Dakle, u poređenju sa drugosrbijancima i klasičnim nacijima, ovo je kao Povelja slobode.

Kada je reč o obrazovanju ono treba da proizvodi kvalitetne stručnjake i kvalitetne Srbe/pretpostavljam manjine. To je jedno veliko bljak, kao i kada treba da proizvodi komuniste, evropejce ili bilo šta drugo. Navode se i socijalne funkcije obrazovanja, štagod to značilo. Nastavlja se sa pogrešnim pristupom da je potrebna strožija akreditacija (umesto da to lepo uradi tržište), a od silnih stvari koje treba reformisati u prvi plan se stavljaju nacionalne penzije za istaknute naučnike. Istaknuti naučnici kao što znamo nemaju potrebe za takvim penzijama, oni su obično u stanju da sami budu mecene ako to žele. Naglašava se usloga države u ulaganju u obrazovanje određenih profila stručnjaka i nudi uvek SF varijanta stimulišemo talentovane, a oni će se odužiti radeći u sprskim kompanijama. Sve u svemu, ovo je pisao neko ko niti je bio zainteresovan, niti je imao šta da kaže pametno na temu obrazovanja.

Kada je reč o životnoj sredini počinje se sa nečim što je zaista bitno, a to je informisanje o tome kakvo je stanje životne sredine. Ekstatično sam oduševljen što nema gasova staklene bašte i ostalih globalnih tlapnji, mada nas dobar deo toga čeka tokom ulaska u EU. Ali barem se ne nude da se unakazimo i gde ne moramo. Čak je i deo o zelenim tehnologijama štur, a kako znam da je dobrovoljaca za pisanje ekološki baziranih puteva u treći svet mnogo, nadam se da ovo nije samo lenjost nego i opredelenje.

Lepo je što se ne odričemo dijaspore, ali ja nisam za to da neko ko ne kusa posledice izbora ima pravo da mene tera da kusam tuđu čorbu. Dakle, ne vidim ništa pametno u tome da ljudi koji nemaju i državljanstvo i prebivalište u Srbiji mogu da glasaju.

Kada je reč o slobodi medija odustali su od jedne od najpametnijih rečenica SRS koja glasi da ne postoje nezavisni mediji. Generalno sve su to dobri principi i onda po pravilu uprskavanje sa dve besmislice - prva da se preisputuje da li ima previše nacionalnih televizija i druga da se štampani mediji oslobode poreza, ali samo oni koji nisu žuta štampa. Prvo treba da preispita tržište, mada je tehnologija tu završila stvar i celu priču čini suvišnom, a druga je da ako neka oblast medija umire, to ne treba sprečavati porezima.

Kada je reč o sportu, opet lepa stvar da se gotovo 80% odnosi na sport koji nije vrhunski. Inercija ih tera da stimulišu vrhunske sportiste što mu dođe kao da stimulišu vrhunske biznismene parama poreskih obveznika i to je promašaj. Sve u svemu šturo, ali bez kolosalnih promašaja.

Za sada ovo je bolje nego što bi se moglo očekivati, ali je u suštini prilično nesadržajno. Ako ovo poredim sa onim što, na primer, zastupa DS ne vidim da je išta gore, ako negde nije i bolje. Ali kako ovo nisu ključna pitanja o bitnijim stvarima narednih dana.

Deklaracije, Bele knjige...

Ušli smo u predizbornu kampanju, a stranke za početak nude programska dokumenta i vode antikampanje. LDP je predstavio deklaraciju koja nas vodi ka preokretu, a SNS je u jos uvek neprelomljenoj formi iznela svoje čedo. Kao što se može videti na prvi pogled, za komentare na dokument SNS treba malo vremena, tako da ću se za sada fokusirati na Deklaraciju i novije umetničke prikaze Tome Nikolića.

Deklaracija ne govori ništa što već nismo znali, LDP je jedina relevantna stranka (LSV i SPO ne smatram u tu grupu) koja zastupa nezavisnost Kosova na vrlo vatren i jasan način. Kao i mnogo puta do sada rečeno je u atraktivnoj formi da bi trebali da priznamo nezavisnost jer ako to ne učinimo ode naš evropski put u ćorsokak. Suštinski, postoje tu tri problema.

Prvi je da iako je dominatan stav u Srbiji "pun nam je kufer Kosova" što bi rekli zapadni susjedi, a ja ne bih da koristim domaću sintagmu koja takođe glasi PNJKK, to uopšte ne znači da će biračko telo nagraditi one koji govore ovakvu istinu direktno u oči. Jedna stvar je činjenica koja je loša ili dobra i nju većina Srbalja percipira kao tužnu i ponižavajuću, a sasvim druga je stvar kako se treba nositi sa tom činjenicom. Dakle, da budem vrlo jednostavan, vatreno zalaganje za nezavisnost Kosova je nešto što i pored toga što se oslanja na istinu o faktičkom stanju neće biti percipirano kao nešto što vredi podržati iz čistog osećaja da onaj ko podigne roletnu otkriva bruku. Nije odvratan Milošević koji je serijom glupih poteza izgubio Kosovo, nije kriv DOS i vlada Koštunice što nisu inicirali pregovore kada su još ponešto mogli i dobiti, nego je kriv onaj koji ukaže na velikog ružičastog slona. Zašto toliko bitno da se ta činjenica plasira u Srbiji po cenu da stranka koja bi mogla izneti mnogo bitnije reforme u drugim oblastima gubi glasove na svim izborima, treba da se zapitaju oni koji to pitanje guraju u prvi plan agende? Da li je bitnije da se reši pitanje koje je život već dobrano rešio i gde sigurno neće biti zveckanja oružjem, barem sa naše strane, ili je bitnije da jedna prilično smislena prozapadna priča za naše uslove dobije dvocifren broj glasova i bude barem za ponešto pitana u Srbiji? Ovo je jednostavno užasno loš proizvod za marketing, da ne kažem da po pravilu zasluge za te proizvode od ptica koje rano propevaju uzimaju oni koji propevaju u pravo vreme.

Drugo pitanje je, a zašto je naš evropki put u problemu ako ne priznamo Kosovo još neko vreme? Ko nam brani da sprovodimo reforme u Srbiji koje su u našem interesu? Da li će se reforme sprovoditi brže ako priznamo Kosovo? Da li je naš evropski put kačenje na predpristupne fondove ili je to nešto drugo? Srbija može biti slepo crevo Evrope i ako uđe u pregovore na kilav način kao što je cela EU agenda prihvatana kod nas i ako ne uđe zbog nade da bi mogla da se izdejstvuje podela Kosova ili federalizacija Kosova. Kako bilo, Srbija ima legitimne interese na Kosovu, samo iste treba razdvojiti od nelegitimne perionice svega i svačega.

Ovde mi se javlja i treće pitanje, a to je ako granice nisu važne, zašto nisu važne samo za Srbiju. Nije nikakva tragedija priznati da Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno i da će taj zajednički život za nekoga uvek predstavljati noćnu moru. Ako je takvo stanje u Belgiji, zašto bi mi bili izuzetak?

A što se tiče Tome i programa, to ću kad nađem vremena da preletim knjigu želja. U međuvremenu da preletim antikampanju. Kogod da pokušava da Nikolića ocrni na način koji trenutno praktikuje pokazuje priličnu neinteligenciju jer je marginalno biračko telo koje se preliva od/ka SNS-u uglavnom malo pametnije od profila prosečnog pripadnika starog SRS. Dakle, ako iza kampanje ne stoji SRS/novi ini polu-desničari nego neko blizak aktuelnim vlastima onda je to prava tragedija.

Čeda i Vuk

Ovih dana se izokola najavljuje predizborno udruživanje LDP, SPO, SDU, manjinskih stranaka i još nešto organizacija i uglednih pojedinaca i tvrdi se da im je potencijal oko 14%. Ja volim da se igram političke matematike bez velikih pretenzija, pa evo nekog mog razmišljanja.

Kako je potencijal SDU ravan nuli, a najjače manjinske stranke nije lako pridobiti jer nemaju problema sa prirodnim cenzusom, onda realno ostaju samo manjinske stranke koje taj problem imaju, što znači u idealnom slučaju ne više od 30.000 glasova. Dakle, pravo pitanje je ima li sinergije LDP i SPO. Kada je reč o SPO njihov interes je vrlo jasan, sami ne mogu preći cenzus ni u SF scenarijama, a osim DS i možda negadljivog URS nema ko da ih uzme. Kako sam i dalje mišljenja da su DS i SNS idealni partneri jedni za druge jer među njima više nema gotovo ikakve razlike, ne bi me čudilo da DS pusti niz vodu sve male partnere i uzme jednog velikog koji ne bi sam tražio mnogo iz prostog razloga što nema dovoljno iole sposobnih ljudi koji bi to mogli pokriti. Dakle SPO bi mogao da nastavi svoj život na nivou između dve i tri statističke greške.

Šta tu dobija LDP? Za početak malo-manje će se smatrati da je glasanje za LDP obavezno i glasanje za DS jer nemaju ijednog drugog potencijalnog partnera. Moćiće da privuku i glasače kojima se gadi partizanština i drugosrbijanstvo koju neguju, a valjda među uglednim ličnostima neće biti gromada kao što je JK (onaj, ne ona), čija su dela jednako gnusna kao i dela RM & RK koje LDP osuđuje prilično redovno. Međutim, sa SPO nikako ne ide priča o departizaciji javnih preduzeća jer i čak danas način na koji SPO kadrira i upravlja je isti kao što je bio u vreme dok je bio na vlasti u Beogradu čija je posledica da SPO uopšte ne mora da vodi kampanju u glavnom gradu jer je to čisto bacanje novca. Ja zbog prvog i drugog momenta vidim minimalnu sinergiju koja je malo više od prostog zbira glasača. S druge strane Čeda i Vuk su pojedinačno verovatno najomrženiji političari u Srbiji jer su ih mediji temeljno satanizovali i to rade i danas, tako da se može javiti problem da ako ih neko dvojicu vidi na jednom mestu to ne može da proguta, a mogla/mogao bi nekako jednog od njih. Stoga, mislim da je njihova koalicija ipak prost matematički zbir i da će sve zavisiti ko će još biti u Preokretu. Dakle bez nekih malo interesantnijih akvizicija oni zajedno jedva da mogu da dobace do dvocifrenog rezultata u idealnom slučaju.

Kada je reč o Preokretu i formiranju nove vlade (jer ako ostanu u opoziciji od preokreta nema ništa) stvari su malo teže. Preokret bi uglavnom otimao jedan deo glasača DS koji više ne žele da glasaju za njih i ključno pitanje je koliko će takvih glasača otići Preokretu, a koliko u apstinente. Moguće je da sa Vukom uzmu deo onih koji će glasati za SNS u inat sadašnjoj vladi, ali to nije velik broj. Mala niša su skoro pa redovni apstinenti, ali oni se mogu pokrenuti samo kada se sudbinski lome stvari, a naredni izbori to jednostavno neće biti. Dakle, u zavisnosti od toga kakvu kampanju budu vodili, koga budu privukli i kako se budu brendirali, mogu, ali ne moraju da dobace do tih 14%. Problem je to što da bi oformili vlast treba da se udruže sa DS (koji će jedva prebaciti 20% u tom slučaju), koalicijom oko SPS (recimo oko 7%, ako idu sa PUPS), URS treba prođe cenzus, a SRS ili DSS da ne prođu. TO je mnogo kombinatorike, a takva koalicija bi i dalje bila sklepana. Dakle, ja i dalje tipujem na veliku koaliciju koja će nas odvesti u dalji status kvo, a koja će dobiti kredibilnu opoziciju.

Čemu koalicija?

Pitanje je sledeće - zašto su naprednjaci napravili koaliciju sa Karićem i Vulinom?

Mislim, jeste da naši birači imaju pamćenje vinske mušice, ali da li naprednjaci zaista misle da njihovi povici na tajkune koji su opljačkali narod odzvanjaju istom snagom kada pored njih na bini stoji supruga jednog takvog tajkuna? Šteta dakle postoji, tek će to politički protivnici da eksploatišu kada počne izborna kampanja, a korist mi je apsolutno nejasna.

Slično važi i za Vulina. Ja čak mogu i da zanemarim to što je bio u JUL-u - koliko god da je bio iritantan, ipak ga ne pamtim po nekim skandaloznim potezima. Ali, slušao sam ga nedavno na radiju i ono što čovek priča ne verujem da će pomoći naprednjacima. Evo šta im kaže program, na primer:

ПС своје постојање темељи на марксизму као и другим учењима и идеологијама којима се
ослобађа човек, и успостављању социјалистичких друштвених односа. 

I sad, imate koaliciju partije koja se zalaže za "uspostavljanje socijalističkih društvenih odnosa" i partije koju vodi čovek koji je prototip domaćeg kapitaliste koji se obogatio na sumnjivim dilovima sa državom. Šta će to naprednjacima, uopšte mi nije jasno. Jel neko ima neko razumno obrazloženje?

Sljoba živi na Kosovu ravnom

Nakon što je Milošević uspeo da stvori državu Kosovu, sada mu se Kosovci revanširaju baštinjenjem njegove politike idiotskog inata. Odlučili ljudi da uvedu vize Kini i Rusiji, ali neće da kažu pravi razlog, nego se plaše izbeglica iz ove dve zemlje. Ne bi ovo bilo ništa čudno, ako uvedu vize i drugim zemljama kojima treba viza za ulazak u EU ili nešto slično, ali za sada prosperitetni bantustanci svih vrsta mogu bez problema da traže sreću na Kosovu.

Realista

Portparol MUP-a Srbije se bolje snalazi u visokoj politici. Ovo je savršeno logičan predlog i savršeno sam siguran da će biti ignorisan zbog inercije međunarodne zajednice. Moje mišljenje je da su multietničko Kosovo i ista takva BIH jedno obićno traćenje vremena i novca, ponajviše porekih obveznika EU i SAD. A i teraju nase narode sa izraženom ljubavlju ka multietničnosti da budu licemeri. Ono što ne valja je da se sa ovim malo okasnilo.

Kako i zašto režimi padaju?

Pitanje je zanimljivije nego što na prvi pogled izgleda. Naime, režim kontroliše vojsku, avione, tenkove, kako goloruka (ili lako naoružana), neorganizovana i neobučena gomila ljudi može uopšte da obori režim?

Ovaj post na blogu Monkey Cage tvrdi da je to zato što nijedan dikatorski režim nije u suštini monolitan, već predstavlja koaliciju različitih grupa ljudi - vojske, policije, tajnih službi, vođa sindikata, biznismena, pa da onda "veštinu revolucije" predstavlja upravo unošenje razdora među te grupe. U tekstu se posebno naglašava činjenica da u diktaturama ne postoji sloboda govora, tako da niko (uključujući i režim) nije siguran u to šta se zaista događa i ko koga zaista podržava. Tu činjenicu može da koristi režim da demotiviše opoziciju, ali kada nastane haos, to se okreće protiv režima.

Sve to me je podsetilo na odličnu knjigu koju sam čitao pre par godina - The Logic of Political Survival. Osnovna teza knjige je sledeća.

Političko preživljavanje zavisi od uspešnog održavanja pobedničke koalicije. Članovi koalicije su iz grupe koju autori nazivaju "selektorat", a koja se sastoji od svih ljudi koji se mogu naći u pobedničkoj koaliciji. U demokratiji, pobednička koalicija predstavlja veliki deo "selektorata", a koji predstavlja praktično sve ljude koji mogu da glasaju. U diktaturi poput severnokorejske, selektorat predstavlja vojska (a pobedničku koaliciju nekoliko glavnih generala), dok je u SSSR-u selektorat predstavljalo članstvo Komunističke partije )(a pobedničku koaliciju Centralni komitet). Po autorima, činjenica da u demokratiji pobednička koalicija predstavlja veliki deo selektorata znači da postoji velika šansa da će određeni član koalicije podržati drugog kandidata na izborima, pa zato lideri nemaju jake veze sa članovima svoje koalicije. U autokratijama, pobedničke koalicije su male u odnosu na selektorat, pa članovi sadašnje koalicije ne mogu da se nadaju da će ih prihvatiti i naredni vođa. To dovodi do jake lojalnosti između članova koalicije.

Sve to znači da, pošto članova koalicije ima malo, svaki od njih može dobro da se "ogrebe" o državu, odnosno vladar vodi takvu politiku koja deli pare i resurse malom broju bitnih ljudi (država pruža privatna dobra malom broju ljudi). Kada je pobednička koalicija velika, vladar to ne može da radi, već mora državna sredstva da koristi za pružanje javnih dobara velikom broju ljudi, ako želi da ostane na vlasti.

Nakon što objasne svoj osnovni model, autori ga u knjizi primenjuju na analizu brojnih izazova sa kojima se vladari suočavaju, poput rata, revolucije, protesta, sankcija i slično.

Jedna od stvari koju autori posebno potenciraju je važnost promene vladara u diktaturama, a do koje može doći i smrću. Tu se nalazi i jedna od najboljih rečenica u knjizi, otprilike "Naravno, u našem modelu, smrt vladara smatramo endogenom varijablom", ili čitaj "Na vladara se može izvršiti i atenta.". Da mi je neko rekao da ću se slatko smejati čitajući veoma matematizovanu političku teoriju, ne bih mu verovao.

Elem, svakom vladaru dramatično opada šansa da opstane na vlasti kada ostari, ili kada se sazna da boluje od neizlečive bolesti. Tada pripadnici elite shvataju da nešto moraju da urade ako žele da nastave da budu članovi elite i u budućnosti, pa se ponekad okreću protiv dotadašnjeg vođe.

Da vidimo kako se ta teorija drži u poslednjim događajima: Ben Ali (74 godine), Mubarak (82 godine), Gadafi (68 godina), Saleh (Jemen, 64 godine), Al Khalifa (Bahrein, 60 godina). Sve u svemu, teorija bi otprilike tvrdila da će elita lakše da se okrene protiv Mubaraka i Ben Alija, nego protiv Saleha, Al Kalife i Gadafija, naročito ako su poslednja trojica zdravi. Koliko ja vidim (a situaciju u Jemenu i Bahreinu ne poznajem skoro uopšte) za sada se upravo tako nešto i dešava.

Audio intervju o knjizi sa jednim od autora možete čuti ovde.

Poziv na dogovore

Svetomir Marjanović u svojoj kolumni za Press poziva Tadića i Nikolića da sednu i da se dogovore "kako rešiti probleme koji čekaju Srbiju". Nije Sveta jedini, mnogi ljudi veruju da bi sve bilo bolje kada bi neki ljudi seli i dogovorili se.

Čitajući ovo, setio sam se starog predloga Stevena Landsburga (iz knjige Armchair Economist, poglavljeThe  End of Bipartisanship) da antimonopolski zakon treba da se primenjuje i na političare. Landsburg tvrdi da, ako je zabranjeno Maksiju, Merkatoru i Idei da sednu za sto i da se "dogovore", onda treba da bude zabranjeno i demokratama i republikancima. Argument je isti onom koji koristi Adam Smit u čuvenoj rečenici:

Ljudi iz iste industrije se retko sreću zajedno a da se razgovor ne pretvori u zaveru protiv javnosti...

Dakle, Lendsburg smatra da političari, kada se dogovaraju, neće to vreme potrošiti na temu "kako da narodu bude bolje", već na temu "kako da tebi i meni bude bolje". Ako je dosluh zabranjen na tržištu proizvoda, ima nekog smisla da bude zabranjen i na tržištu političara.

Nisam siguran da se baš 100% slažem, ali ima nečega u tome.

X:2

Da li Egiptu preti iranski scenario ili je verovatnije da Iranu preti egipatski?

Mirko, liderski

I dalje mi čudno. Neko u vladi, i to premijer, ali ne iz stripova Marka Somborca. Reći da za nešto nema para i da to nešto nikako ne može je stvar koja je nedostajala Srbiji. Reći i šta bi bile posledice (mada su malo dramatizovane) je takođe dobra stvar. I još iz usta premijera koji je konačno izašao iz senke.

Međutim, kolikogod su zahtevi sindikata neinteligentni, vladi nedostaje kredibilitet. Prvo, ministar obrazovanja je još od 2004. godine po pravilu sličan ministru za infrastrukturu po stepenu kompetentnosti i uspešnosti. Da bi se glumila Margeret Tačer mora se ponuditi alternativa i nešto minulog rada. Toga nema. Nije poneta da se ne daju pare, one se nemaju odakle dati. Poenta je da jedna od četiri svete krave srpske države blagostanja nije ni taknuta reformama.

Vaclav u Beogradu

Vaclav Klaus je danas bio u Beogradu, gde je održao govor u SANU gde je postao inostrani član.

Više puta smo ovde diskutovali o šansama liberalizma u Srbiji, i po mom mišljenju, Vaclav Klaus je model liberalnog političara koji u Srbiji može da ima sasvim solidnu prodju. To se donekle vidi i po komentarima na vesti u srpskim novinama - nije ih bilo mnogo, ali su praktično svi bili pozitivni. A sam izbor u SANU nešto govori.

Naravno, najveći deo te pozitivnosti proizilazi iz njegovog stava prema bombardovanju, Kosovu, i donekle, Evropskoj uniji. Ali, to i jeste jedna od pouka koju treba izvući, umesto kačiti liberalne ideje na problematične i na kraju ekstremno nepopularne spoljno-političke pozicije (e.g. priznavanje Kosova, NATO, unitarna Bosna) a koje sa liberalizmom nemaju nikakve veze.

Pri svemu tome, Klaus nije nikakav paranoidni mrzitelj SAD, nego, naprotiv, prijatelj SAD koji u njoj uživa veliki ugled. Dakle, može se sedeti na vise stolica i u tome biti ne samo uspešan nego i popularan.

Reforma državne uprave po modelu SNS

Samo da se izjasnim da podržavam predlog SNS-a o promeni Ustava sa ciljem smanjenja broja poslanika na 125. U stvari, verovatno je i 100 više nego dovoljno. I ostatak izjave deluje zanimljivo:

Imamo 130 agencija. Hajde 100 da ukinemo. Neke rade dobro svoj posao, a veliki deo postoji samo da bi uposlio partijske kadrove. Posle toga idemo u priču i o javnim nabavkama. Hajde da ih kontrolišemo na drugačiji način pa da uštedimo 300 do 500 miliona evra

Onda mi je ovo zapalo za oko:

Izvinite, a zašto su onda svi, samo jedan minut nakon što smo podneli predloge zakona kojima se ukidaju privilegije, to skinuli s dnevnog reda, sva tri predloga naših zakona 

Pronašao sam ta tri nacrta zakona na sajtu skupštine i evo kratke analize.

Prvo, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Koliko vidim, nema nekih mnogo bitnih stvari - određuje se da Vlada ima samo jednog potpredsednika. Drugo, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi - jedina stvar je da svaki ministar može da ima samo jednog zamenika, umesto sadašnje situacije gde mogu da imaju i po nekoliko državnih sekretara. Treće, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Ovo je u stvari jedini zaista zanimljiv Nacrt zakona, jer se predviđa da vlada ima 12 ministarstava i to: spoljnih poslova, odbrane, unutrašnjih poslova, finansija, pravde, poljoprivrede (gde je i životna sredina), privrede i rada (tu je i energetika), saobraćaja (gde je i prostorno planiranje), državne uprave, prosvete (gde su i sport, omladina, nauka), zdravlja (tu je i socijala) i kulture.

Predlog je vrlo sličan predlogu koji sam ja ovde dao pre jedno dve godine (s tim što ja mislim da Socijala treba da bude odvojena, ali da nam uopšte ne treba Državna uprava). 

Odlično, da probam da stavim sve to na papir i da vidim koliku uštedu možemo da očekujemo. Pretpostavke su sledeće: poslanik nas košta 2.000 EUR mesečno, svaki državni sekretar ima sekretaricu i vozača, svaki ministar ima sekretaricu, šefa kabineta, vozača i tri savetnika. Ušteda je, dakle:

1. Ušteda na poslanicima - 125 x 24.000 = 3.000.000 EUR

2. Ušteda na državnim sekretarima - izgleda da ih sada ima 70, a bilo bi ih 12, što znači 58 x (1.500 x 12 (godišnja plata) + 500 x 12 x 2 (godišnja plata vozača i sekretarice) + 4.000 (recimo da toliko godišnje košta prevoz, krkanluk i slično) = 58 x (18.000 + 12.000 + 4.000) = 58 x 34.000 = 1.972.000 EUR

3. Ušteda na ministrima - 15 x (1.500 x 12 + 500 x 12 x 2 (plate vozača i sekretarice) + 1.500 x 4 x 12 (plate šefa kabineta i savetnika) + 30.000 (recimo da toliko košta vožnja ministra, klopa, putovanja i slično) = 15 x (18.000 + 12.000 + 72.000 + 30.000) = 15 x 132.000 = 1.980.000 EUR

Sve ukupno, ušteda bi ila oko 7 miliona evra. Recimo da sam nešto potcenio, neka ušteda bude 10 miliona evra, neka bude i 15. Sve je to je relativno malo, ali to ne treba da bude argument da se to ne uradi. Po mom mišljenju, pravi trošak velikog broja funkcionera nije finansijski, već moralni.

Elem, ja naravno nemam mnogo poverenja u Vučića . Ali, kada bi izašao i rekao "Ukoliko mi budemo činili okosnicu buduće vlade, obećavam da će se ovaj Zakon o ministarstvima usvojiti", svakako bih mu više verovao. Ovako, nije čak ni obećao.

Pola šest

Sjajan komentar na B92 vest o skupštinskom zasedanju o odluci MSPa.

Umesto da o odluci skupština kaže da je primila k znanju odgovor na POSTAVLJENO pitanje, predlaže se skupštini da špekuliše o "sustinškim" pitanjima koja nisu bila postavljena. To je kao ja tebe pitam "koliko je sati", a ti mi odgovoriš "pola šest", a onda ja tebe krivim što mi nisi rekao i da pada kiša iako te ja uopšte to nisam pitao. (Matko).

Fiskalna odgovornost 2

Vlada Srbije već ima nacrt zakona o fiskalnoj odgovornosti o kome je Marko skoro pisao. Nažalost, taj nacrt još uvek nije dostupan. Profesor Petrović, jedan od autora zakona, napominje da zakon ograničava dug, deficit i javnu potrošnju. On kaže da će javni dug biti okraničen na 40% BDP a godišnje zaduživanje na 2,5% BDP. U tekstu nažalost nema reči o planiranom ograničenju deficita i javne potrošnje. Bilo bi lepo kada bi postojeći Nacrt negde objavili.

Svaki korak u ovom pravcu je dobar i zaslužuje pohvale. Međutim usvajanje zakona koji ogrničava potrošnju je po meni dokaz isljučivo PR značaja ovog procesa. Naime svaka vlada koja bude skrpila skupštinsku većinu da usovji budžet će desetak minuta pre usvajanja budžeta moći da izglasa i izimene Zakona o fiskalnoj odgovornosti. Moguće je da će ta vlada snositi neke političke posledice ali će kazna, ako ikada stigne, stići prekasno. Ako je ozbiljna u nameri da utiče na smanjenje javne potrošnje Vlada mora da ide na usvajanje ustavnog amandmana kojim se ograničava javna potrošnja.

Da je takav amandman neophodan upravo pokazuje i slučaj Grčke i drugih zemalja EMU koje se ne pridržavaju Mastriškog ograničenja deficita od 3%. Deklarativno opredeljenje nažalost nije dovoljno. Većina američkih država imaju neku vrstu ustavnog ograničenja javne potrošnje zbog čega ne čitamo u vestima kako federalna vlada kreditira neku od država da bi održala stabilnost dolara. Kongresmeni Pence i Hensarling su početkom marta izašli sa predlogom da se izglasa amandman kojim bi se sveukupna javna potrošnja na federalnom nivou ograničila na 20% BDP. Takva mera bi bila idealna i za Srbiju. Pogledajte Markov i moj stari post sa još nekim predlozima.