Dušan Pavlović ima interesantan tekst u Politici o izbornim sistemima. Pavlović se zalaže za zadržavanje proporcionalnog sistema uz obrazloženje da je većinski sistem nepravedniji u smislu preslikavanja volje građana u skupštinske klupe. Ovo je u teoriji tačno. U praksi nije.
Osnovna mana proporcionalnog sistema je činjenica da poslanici ne predstavljaju građane već predstavljaju političke partije odnosno njene lidere. Pavlovićeva kritika većinskog sistema se svodi na činjenicu da deo biračkog tela u većinskom sistemu ostaje nepredstavljen. To je delimično tačno. Ali ta kritika je mnogo primerenija proporcionalnom sistemu jer u njemu absolutno svi građani ostaju nepredstavljeni.
Kada je bilo ko od čitalaca ili vaših poznanika poslednji put zvao nekog "stranačkog" poslanika u Narodnoj Skupštini da zahteva da se skrene pažnja najvećeg zakonodavnog tela na neki problem? Ili još bolje, kada se poslednji put bilo koji "stranački" poslanik pozvao na građane koje predstavlja (idealno imenom i prezimenom) i objasnio skupštini sa kojim se problemima suočavaju njegovi ili njeni birači?
U većinskom sistemu poslanik odgovara samo glasačima. Posledično svaki poslanik će se truditi da građanima koji glasaju u njegovom ili njenom distriktu izađe u susret, bez obzira da li dotični glasač podržava njegovu ili neku drugu stranku, jer im je to prilika da obezbede još koji glas. Poslanici u većinskom sistemu zaista predstavljaju građane dok su poslanici u proporcionalnom sistemu samo tasteri partijskih lidera.
Pavlović zatim predlaže čudan hibrid kao rešenje jednog nepostojećeg problema. Da bi obezbedio "stabilnost" izabrane vlade predlaže kombinaciju predsedničkog sistema i proporcionalnog parlamenta. U praksi bi to značilo da direktno biramo Tadića koji postavlja predsednika vlade i ministre koji rade kao njegovi pomoćnici. Parlament bi se zatim birao po proporcionalnom sistemu koji bi trebalo da predstavlja građane. Zamislite parlamentarnu većinu koju imamo danas, iako prema Pavovićevim uputstvima nije jasno zašto bi parlament uopšte morao da ima većinu jer niti bira niti obara vladu. Ovakva skupština bi i dalje služila kao produžena ruka izvršne vlasti, odnosno ništa se suštinski ne bi promenil.
Takav sistem sam video još samo u Angoli. I naravno ne funkcioniše. Mislim funkcioniše u smislu da rešava "problem" nestabilnosti; Angola ima istu vladu već 30 godina. Sa druge strane ono što takav sistem ne rešava je nedostatak podele a samim tim i kontrole vlasti. Sva moć je kod iste grupe ljudi. Tadić bi po Pavlovićevom scenariju vodio i izvršnu i zakonodavnu vlast. Drugim rečima ništa se ne bi promenilo, osim što bi Tadićeva vlada sigurno trajala četiri, pet godina a ova može da padne ako se Ištvan dogovori sa Tomom, što je po mom skromnom mišljenju svakako prenost sadašnjeg sistema u odnosu na Pavlovićev.
Svaka naredna reforma izbornog sistema bi morala da se fokusira na podelu i kontrolu vlasti. Većinski sistem je dobro rešenje. Tek kada poslanici više ne budu samo dizači ruku u skupštini doći će do istinske podele vlasti. Ministri više neće sami pisati zakone koje će posle i primenjivati. Skupština bi konačno postala zakonodavno telo u pravom smislu te reči. Zakoni bi bili stvar kompromisa postignutog u skupštini a ne u Maderi prilikom sastanka koalicionih partnera. Obama već godinu dana pokušava da progura zakon o reformi zdravstvenog sistema i trebalo mu je 12 meseci da značajno izmenjena verzija prođe Senat. Zakon još uvek nije usvojen. Činjenica da ni čarobni Obama ne može lako da progura zakon kroz demokratski Senat i Kongres je dokaz podele i kontrole vlasti. Nasuprot tome najveća prepreka bilo koje srpske vlade u donošenju zakona je brzina kojom tehničko osoblje može da ih otkuca. Ta praksa mora da prestane.
Sa druge strane slažem se sa idejom o uvođenju predsedničkog sistema ali isključivo u kombinaciji sa većinski izabranim parlamentom. Pavlović navodi primere Sjedinjenih Država, Francuske i Finske. Samo SAD ima predsednički sistem, gde predsednik postavlja vladu dok je kongres isključivo zakonodavno telo. Francuski i Finski sistem je polupredsedničkog karaktera. Predsednik se bira direktno ali on deli izvršnu vlast sa vladom koju de facto postavlja parlament (odnosno ima mogućnost da je smeni). Francuski parlament se uglavnom bira većinski dok se Finski bira proporcionalno, ali je to manje bitno jer je u pitanju polupredsednički a ne predsednički sistem. Jednostavnst predsedničkog sistema i jasna podela vlasti kao u SAD je najveća prednost ovog izbornog sistema.
Pavolvićev tekst ima još bisera: Većinski sistem... ima i neke prednosti: skupština koja je izabrana po većinskom sistemu omogućava... manju javnu potrošnju, jer će u njoj biti manji broj stranaka. Ovo ne mora da bude tačno. U većinskom sistemu svaki poslanik će se truditi da što više novca preusmeri svom izbornom okrugu. Čuvena pork belly potrošnja ili popularno "svinjarija". Koliko bi bila razlika između zahteva stranaka i pojedinačnih poslanika Pavlović ne može da zna, pa stoga ne bi trebalo ni da tvrdi kako je očigledno da bi u većinskom sistemu javna potrošnja bila manja.
...postoje efikasniji mehanizmi kojima je moguće smanjiti javnu potrošnju: umesto promene izbornog sistema moguće je doneti zakon kojim bi se budžetski deficit ograničio na tri odsto BDP-a, a svaki dodatni procenat zaduženja zahtevao veću većinu u skupštini. (Recimo, za deficit od četiri odsto zahtevala bi se većina od 60 odsto, za deficit od pet odsto većina od 70 odsto). Svakako nije u pitanju efikasniji mehanizam a i ne znam da li se igde primenjuje. Iako se primenjuje verovatno je beskoristan. Ne vidim šta to sprečava parlament da poveća prihodnu stranu budžeta odnosno da poveća poreze i poveća potrošnju bez povećavanja deficita? Više realnijih načina za ograničenje javne potrošnje možete naći ovde. Nažalost nijedan nije idealan.
Mišljenja sam da je demokratija politički sistem u kome vlada ima zadatak da obezbedi dobra i usluge koje tržište nije u stanju da obezbedi efikasno. Zato i postoji termin ograničena ili ustavna demokratija, koja ima za cilj da zaštiti pojedinca od takve tiranije većine.
Sećam se da sam rado čitao tekstove Dušana Pavlovića pre šest ili sedam godina, čimi se u Vremenu, iz kojih sam ponešto naučio i o liberalizmu. Njegova fascinacija kolektivizmom u poslednje vreme nažalost ne izgleda samo kao prolazna faza. Šteta.
25 December 2009
Iz programa koje stranke je ovo?
Ali, bez Guglovanja... :)
...(нама) је јасно да се излаз из постојећих тешкоћа у спољној трговини не може наћи путем оганичавајућег увоза, нити политиком извоза по сваку цену, већ пре свега преузимањем потребних мера за стварање ефикаснијег система, повећање продуктивности рада и смањења трошкова производње. Либерализација спољне трговине је нужност која се мора спроводити врло брзо, али не и моментално. Одређене мере заштите домаћег тржишта морају се спровести ради оспособљавања земље за равноправно учешће у конкуренцији на светском тржишту.
Међутим, пракса је показала да једном уведене протекционистичке мере имају тенденцију да се на отворен или мање видљив начин задржавају што је могуће дуже. Таква тенденција настаје због тога што се у условима протекционистичке спољнотрговинске политике формирају одређени интереси како послодаваца тако и радника, као и региона у којима су лоциране заштићене гране индустрије.
Током времена протекционизам постаје део нормалне атмосфере за производњу, запошљавање, стицање профита и надница, односно дохотка свих врста, те сви друштвени слојеви имају заједничку склоност, да без обзира на друге интересе, задржавају протекционизам што је могуће дуже. Врло често тај протекционизам води монополистичком протекционизму и на ту замку се озбиљно мора рачунати.
Ovde je odgovor na pitanje. Program je, navodno, donet 23. oktobra ove godine, mada dosta tu ima "arhaičnosti". Očigledno je dobar deo programa prepisan iz nekog programa od pre desetak godina. Recimo, pominje se "socijalistički režim", a nude i rešenje problema stare devizne štednje.
...(нама) је јасно да се излаз из постојећих тешкоћа у спољној трговини не може наћи путем оганичавајућег увоза, нити политиком извоза по сваку цену, већ пре свега преузимањем потребних мера за стварање ефикаснијег система, повећање продуктивности рада и смањења трошкова производње. Либерализација спољне трговине је нужност која се мора спроводити врло брзо, али не и моментално. Одређене мере заштите домаћег тржишта морају се спровести ради оспособљавања земље за равноправно учешће у конкуренцији на светском тржишту.
Међутим, пракса је показала да једном уведене протекционистичке мере имају тенденцију да се на отворен или мање видљив начин задржавају што је могуће дуже. Таква тенденција настаје због тога што се у условима протекционистичке спољнотрговинске политике формирају одређени интереси како послодаваца тако и радника, као и региона у којима су лоциране заштићене гране индустрије.
Током времена протекционизам постаје део нормалне атмосфере за производњу, запошљавање, стицање профита и надница, односно дохотка свих врста, те сви друштвени слојеви имају заједничку склоност, да без обзира на друге интересе, задржавају протекционизам што је могуће дуже. Врло често тај протекционизам води монополистичком протекционизму и на ту замку се озбиљно мора рачунати.
Ovde je odgovor na pitanje. Program je, navodno, donet 23. oktobra ove godine, mada dosta tu ima "arhaičnosti". Očigledno je dobar deo programa prepisan iz nekog programa od pre desetak godina. Recimo, pominje se "socijalistički režim", a nude i rešenje problema stare devizne štednje.
Climategate 2
Kategorija:
Ekologija
U prvom postu o Climategate-u bilo je reči o štelovanju podataka iz temperaturnih rekonstrukcija udaljene prošlosti da bi se demonstriralo kako je zagrevanje u 20-om veku bilo "bez presedana".
Ali, naše elitno društvo klimatologa misli da bi i stvarne podatke iz 20-og veka trebalo malo "izmasirati". Jedan od problema sa kojim su se oni suočili u pogledu temperaturne istorije 20-og veka jeste da se kretanja globalne temperature ne poklapaju sa predviđanjima teorije; zagrevanje počinje "suviše rano". U periodu 1920-1945 kada je emisija CO2 bila relativno niska i kada po nalazima IPCC čovek nije mogao imati većeg uticaja na globalnu temperaturu, Zemlja se ipak zagrejala oko 0.45 stepeni C, što je u osnovi slično stopi zagrevanja u periodu 1975-2000. Ovo ne valja, jer ne predstavlja teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja u najboljem svetlu. Ako je u prvoj polovini 20-veka uzrok bilo sunce, ili okeani ili bilo koji drugi prirodni faktor, što ne bi i kasnije? Pogađate, treba zato "popraviti" podatke iz 1930-ih i 40-ih i eliminisati ili barem minimizirati zagrevanje iz tog perioda. Piše Tom Wigley čitavom društvancetu 29 septembra 2009 godine o tome šta uraditi sa globalnim zagrevanjem 1920-1945:
"Dakle, ako bi smo mogli da smanjimo temperaturu iznad okeana za recimo 0,15 stepeni, onda bi to bilo signifikantno za globalni prosek - ali još uvek bismo morali da objasnimo porast iznad kopna. Namerno sam izabrao 0.15 stepeni. To još uvek ostavlja porast iznad okeana, jer mislim da moramo da imamo neki porast iznad okeana da bi objasnili zagrevanje iznad kopna (bilo kroz neki zajednički faktor zagrevanja, ili preko okeana koji utič ena zagrevanje kopna ili obratno, ili možda sve to zajedno)".
Momci su lukavi: ako otvoreno falsifikuju podatke iznad okeana potpunim "ukidanjem" zagrevanja, neće moći da objasne zagrevanje iznad kopna. Trebaće im novi falsifikat a to je teško napraviti. Zato Wigley predlaže da "smanje temperaturni skok" za 0.15 stepeni (ukupno zagrevanje 1920-1945 je bilo oko 0.45 stepeni C). Ne možemo da eliminišemo prokleti "blip" iz 1940-ih u potpunosti, ali smanjićemo ga barem (to jest sad neće moći, jer su u međuvremenu provaljeni).
Ovo je inače omiljena tehnika klimatologa. Kako vreme prolazi, rade se nove i nove "korekcije temperature" pri čemu uvek 1930e i 1940e postaju sve hladnije i hladnije, a poslednje decenije 20-og veka sve toplije i toplije. Najflagrantniji primer za ovo orvelovsko prepravljanje klimatske prošlosti su korekcije koje vrši NASA i notorni James Hansen. Sirovi podaci o temperaturi u SAD pokazuju da je i periodu od 1940 do danas u SAD došlo do zagrevanja od samo 0.1 stepena C, što je veće od margine greške merenja (dakle globalno zagrevanje 1975-2005 je jedva nešto veće od globalnog zahlađenja 1945-1975!!!). Ipak, kad pogledate finalne podatke ispada da je zagrevanje 0.6 stepeni! Različitim tehnikama korigovanja i štelovanja oni su izmislili pola stepena celzijusa zagrevanja koji ne postoje u originalnim, sirovim podacima. Pogledajte ovde grafikon razlike između sirovih i naštelovanih podataka koje su oni sami objavili. A ovde imate animirani grafikon koji pokazuje kako se odnos 1930ih i 1990ih promenio posle jednog od tih štelovanja koja je Hansen uradio 2001.
Naravno, u nekim slučajevima je neophodno vršiti korekcije. Recimo meteo stanice koje su se početkom veka nalazile u ruralnim ili suburbanim krajevima tokom veka su zbog urbanizacije često završavale kao urbane stanice usred mora čelika, asfalta i betona. To podiže veštački temperaturu (efekat urbanog ostrva toplote) i potrebno je korigovati nove podatke "nadole". Ali, oni su umesto toga dodali, tj "zagrejali" dodatno nove podatke! Čak i sa urbanim efektom, zagrevanje posle 1940 bilo je relativno malo. Plauzibilna korekcija bi ga verovatno eliminisala sasvim. Ali oni su ga uvećali pet puta! I to važi za Ameriku, gde oni objavljuju metodologiju kojom vrše korekcije, kao i sirove podatke. Za ostatak sveta niko nema pojma šta oni rade, kako Jones i engleska grupa tako i Hansen i američka grupa. Phil Jones je jednom australijskom istraživaču koji mu je tražio samo listu stanica na osnovu koje je kreirao svoj temperaturni indeks HADCrut (ne i procedure korigovanja ni sirove podatke) odgovorio: "Zašto bih vam ja dao podatke kad vi hoćete da nađete neku grešku u njima"? Pre 15 dana je izjavio da je "izgubio" sirove podatke, i da ima samo korigovane ("value-added"!) u svom posedu! Mi, dakle, ne znamo ni koje stanice je on koristio u kreiranju svog "autoritativnog" indeksa globalne temperature, niti kako je podešavao i korigovao sirove podatke! I na osnovu njegovih tvrdnji i "podataka" poreski obveznici ovog sveta treba da plaćaju hiljade milijardi kroz sheme racionisanja potrošnje energije i da se žrtvuju za spas planete!?
Za mnoge ljude je ovo bilo zaista šokantno - naučnici koje smo svi naučeni da poštujemo kao nepristrasne tragaoce za istinom spremni da falsifikuju direktno istinu zarad političkih razloga. Mnogi će morati polako da uče da žive za saznanjem da vera u eksperte koji u "javnom interesu" određuju politiku i cost-benefit standarde racionalnosti može voditi samo ovome i ničemu drugom.
Sutra još o štelovanju podataka.
Ali, naše elitno društvo klimatologa misli da bi i stvarne podatke iz 20-og veka trebalo malo "izmasirati". Jedan od problema sa kojim su se oni suočili u pogledu temperaturne istorije 20-og veka jeste da se kretanja globalne temperature ne poklapaju sa predviđanjima teorije; zagrevanje počinje "suviše rano". U periodu 1920-1945 kada je emisija CO2 bila relativno niska i kada po nalazima IPCC čovek nije mogao imati većeg uticaja na globalnu temperaturu, Zemlja se ipak zagrejala oko 0.45 stepeni C, što je u osnovi slično stopi zagrevanja u periodu 1975-2000. Ovo ne valja, jer ne predstavlja teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja u najboljem svetlu. Ako je u prvoj polovini 20-veka uzrok bilo sunce, ili okeani ili bilo koji drugi prirodni faktor, što ne bi i kasnije? Pogađate, treba zato "popraviti" podatke iz 1930-ih i 40-ih i eliminisati ili barem minimizirati zagrevanje iz tog perioda. Piše Tom Wigley čitavom društvancetu 29 septembra 2009 godine o tome šta uraditi sa globalnim zagrevanjem 1920-1945:
"Dakle, ako bi smo mogli da smanjimo temperaturu iznad okeana za recimo 0,15 stepeni, onda bi to bilo signifikantno za globalni prosek - ali još uvek bismo morali da objasnimo porast iznad kopna. Namerno sam izabrao 0.15 stepeni. To još uvek ostavlja porast iznad okeana, jer mislim da moramo da imamo neki porast iznad okeana da bi objasnili zagrevanje iznad kopna (bilo kroz neki zajednički faktor zagrevanja, ili preko okeana koji utič ena zagrevanje kopna ili obratno, ili možda sve to zajedno)".
Momci su lukavi: ako otvoreno falsifikuju podatke iznad okeana potpunim "ukidanjem" zagrevanja, neće moći da objasne zagrevanje iznad kopna. Trebaće im novi falsifikat a to je teško napraviti. Zato Wigley predlaže da "smanje temperaturni skok" za 0.15 stepeni (ukupno zagrevanje 1920-1945 je bilo oko 0.45 stepeni C). Ne možemo da eliminišemo prokleti "blip" iz 1940-ih u potpunosti, ali smanjićemo ga barem (to jest sad neće moći, jer su u međuvremenu provaljeni).
Ovo je inače omiljena tehnika klimatologa. Kako vreme prolazi, rade se nove i nove "korekcije temperature" pri čemu uvek 1930e i 1940e postaju sve hladnije i hladnije, a poslednje decenije 20-og veka sve toplije i toplije. Najflagrantniji primer za ovo orvelovsko prepravljanje klimatske prošlosti su korekcije koje vrši NASA i notorni James Hansen. Sirovi podaci o temperaturi u SAD pokazuju da je i periodu od 1940 do danas u SAD došlo do zagrevanja od samo 0.1 stepena C, što je veće od margine greške merenja (dakle globalno zagrevanje 1975-2005 je jedva nešto veće od globalnog zahlađenja 1945-1975!!!). Ipak, kad pogledate finalne podatke ispada da je zagrevanje 0.6 stepeni! Različitim tehnikama korigovanja i štelovanja oni su izmislili pola stepena celzijusa zagrevanja koji ne postoje u originalnim, sirovim podacima. Pogledajte ovde grafikon razlike između sirovih i naštelovanih podataka koje su oni sami objavili. A ovde imate animirani grafikon koji pokazuje kako se odnos 1930ih i 1990ih promenio posle jednog od tih štelovanja koja je Hansen uradio 2001.
Naravno, u nekim slučajevima je neophodno vršiti korekcije. Recimo meteo stanice koje su se početkom veka nalazile u ruralnim ili suburbanim krajevima tokom veka su zbog urbanizacije često završavale kao urbane stanice usred mora čelika, asfalta i betona. To podiže veštački temperaturu (efekat urbanog ostrva toplote) i potrebno je korigovati nove podatke "nadole". Ali, oni su umesto toga dodali, tj "zagrejali" dodatno nove podatke! Čak i sa urbanim efektom, zagrevanje posle 1940 bilo je relativno malo. Plauzibilna korekcija bi ga verovatno eliminisala sasvim. Ali oni su ga uvećali pet puta! I to važi za Ameriku, gde oni objavljuju metodologiju kojom vrše korekcije, kao i sirove podatke. Za ostatak sveta niko nema pojma šta oni rade, kako Jones i engleska grupa tako i Hansen i američka grupa. Phil Jones je jednom australijskom istraživaču koji mu je tražio samo listu stanica na osnovu koje je kreirao svoj temperaturni indeks HADCrut (ne i procedure korigovanja ni sirove podatke) odgovorio: "Zašto bih vam ja dao podatke kad vi hoćete da nađete neku grešku u njima"? Pre 15 dana je izjavio da je "izgubio" sirove podatke, i da ima samo korigovane ("value-added"!) u svom posedu! Mi, dakle, ne znamo ni koje stanice je on koristio u kreiranju svog "autoritativnog" indeksa globalne temperature, niti kako je podešavao i korigovao sirove podatke! I na osnovu njegovih tvrdnji i "podataka" poreski obveznici ovog sveta treba da plaćaju hiljade milijardi kroz sheme racionisanja potrošnje energije i da se žrtvuju za spas planete!?
Za mnoge ljude je ovo bilo zaista šokantno - naučnici koje smo svi naučeni da poštujemo kao nepristrasne tragaoce za istinom spremni da falsifikuju direktno istinu zarad političkih razloga. Mnogi će morati polako da uče da žive za saznanjem da vera u eksperte koji u "javnom interesu" određuju politiku i cost-benefit standarde racionalnosti može voditi samo ovome i ničemu drugom.
Sutra još o štelovanju podataka.
Subscribe to:
Posts (Atom)