Kejnz 3

Nastavljamo serijal o kejnzijanskim lekovima protiv recesije. Pošto smo ranije tretirali investicije u infrastrukturu, danas prelazimo na drugi kamen temeljac kejnzijanizma - povećanje socijalnih transfera siromašnima tokom krize (socijalna davanja, osiguranje za nezaposlene, ili "poreski krediti" kao u slučaju novog Obaminog stimulusa). Veruje se da ovaj skup mera takođe podstiče proizvodnju, jer podstiče potrošnju.

Rezonovanje iza teorije o socijalnim transferima kao antirecesionoj meri je jednostavno; Kejnz u tom rezonovanju nije uopšte "socijalno osetljiv", on ne želi da pomogne siromašnima da prebrode krizu. Njegovi razlozi su mnogo ciničniji. Naime, siromašni ljudi imaju mnogo višu "graničnu sklonost potrošnji" od bogatih ljudi. To znači da će oni od svakog dodatnog dolara dohotka mnogo veći procenat potrošiti, a mnogo manji uštedeti u odnosu na one koji imaju više (znamo da je štednja glavni problem). Stoga je jednostavan recept za državnu politiku - neka vlada da još para siromašnima. Siromašni troše jer nemaju dovoljno roba i usluga, industrija čije proizvode kupuju biva stimulisana i proizvodnja raste, to se dalje preliva na druge, i recesija prolazi.

Možda će vam delovati iznenađujuće, ali Bušova amdinistracija je tokom 2008 godine potrošila u dva navrata ukupno skoro 200 milijardi dolara na pokušaje da na ovaj način stimuliše potrošnju siromašnijih domaćinstava i time predupredi ili zaustavi recesiju. Ko bi rekao da je zli tržišni fundamentalista Buš do te mere doktrinarni kejnzijanac. I kakav je rezultat bio? Umesto da poraste potrošnja, porasla je štednja i otplata dugova najsiromašnijih slojeva stavništva, koji su dobili milijarde poreskih subvencija, a ne potrošnja.

I kakav zaključak su političari u Vašingtonu izvukli iz ovog fijaska sa Bušovom kejnzijanskom anti-recesionom politikom? Pa da je 200 milijardi bilo nedovoljno, da treba još 300 milijardi koliko Obama predviđa za poreske stimulacije (koje se najvećim delom svode na budžetske subvencije jer najsiromašniji ne plaćaju porez na dohodak).

Da je Buš zaista tržišni fundamentalista kao što nije, on je mogao znati da je plan sa socijalnim transferima osuđen na propast. A to je mogao znati da je pročitao ili u svom okruženju imao nekog ko je pročitao knjigu Miltona Friedmana o ovom problemu, u kojoj on izlaže svoju teoriju permanentnog dohotka. Ta teorija, koja je svakako Friedmanov najveći doprinos ekonomskoj teoriji, pokazuje da se obrazac potrošnje domaćinstava i pojedinaca ne formira u skladu sa kratkoročnim keš-bilansima, tj filozofijom ili "od danas do sutra" ("svi smo na dugi rok mrtvi"), kako kejnzijanci veruju. Naprotiv, objašnajva Friedman, ljudi troše u skladu sa svojom anticipacijom željenog permanentnog, tj trajnog dohotka. Oni troše onoliko koliko mogu u odnosu na dugoročnu perspektivu koju sebi mogu da priušte, a ne u odnosu na to koliko danas imaju. Naprimer, ako je privreda u recesiji, i oni dobiju neku sumu para od vlade, oni neće direktno ići u prodavnice i kupovati robu do iznemoglosti, nego će značajan procenat uštedeti za zdravstveno osiguranje, za školovanje dece, za otplatu kredita ili neke druge dugoročne izdatke. Ljudi ne žive od danas do sutra nego u skladu sa dugoročnom perspektivom. Zato je besmisleno verovati da siromašni ljudi imaju veću graničnu sklonost potrošnji (iako imaju veću opštu sklonnost potrošnji). I zato je jasno kako je bilo moguće da 80% Bušovog fiskalnog stimulusa bude upotrebljeno za štednju i otplatu dugova, a ne kako se želelo, potrošnju.

Ukratko, i bogati i siromašni troše i štede u skladu sa permanentnim a ne trenutnim dohotkom. Ako se dugoročni obrazac potrošnje, tj shvatanje permanentog dohotka pojedinaca ne menja, neće se promeniti ni kratkoročni obrasci potrošnje. A fiskalni stimulusi, koliki god bili, ne mogu da promene permanentni dohodak, jer on zavisi od ličnog bogatstva u nekretninama, akcijama itd, kao i obrazovanja i preduzetničkog talenta, tako da fiskalni stimulus ne može da utiče na kratkoročno povećanje potrošnje domaćinstva, te time ni da bude efektivna antirecesiona mera. QED.

Land of the free and home of the brave

Pogledajte kratak film na Youtubeu o tome šta su sve pokušali (a nešto i uspeli) da zabrane negde u Americi prošle godine.

Da im se u himni ne spominje da su zemlja slobodnih i dom hrabrih, rekao bih da su gomila kukavica, koja se odrekla svojih sloboda.

Kako drugačije objasniti suspendovanje (i smenjivanje sa mesta potpredsednika odeljenske zajednice) jednog osnovca zbog toga što je u školu doneo bombonice, ili zabranjivanje reklame za GTA IV, ili zabranu hot doga sa slaninom u LA-u, osim ako ga prodaješ iz kioska koji košta 26 hiljada dolara? Prilično bizarnu priču žene koja je provela u zatvoru 45 dana jer je prodavala bacon dog možete pogledati ovde.