Pre izvesnog vremena je ministar najavio novi Zakon o opštem upravnom postupku po kojem će državni organi sami pribavljati dokumenta koja izdaju drugi državni organi. To, naravno, deluje sasvim logično, kao i ideja o kojoj se ranije pričalo - takozvano "ćutanje administracije", gde bi se podrazumevalo da je organ dao saglasnost, ukoliko ne donese rešenje u nekom zakonom predviđenom roku.
Obe ideje deluju primamljivo i logično, ali se ja bojim da se radi samo o prečicama, kojima se žele postići neki efekti bez prave reforme državne uprave i temeljne deregulacije. A meni se čini da je veoma veliko pitanje da li će se bilo kakvi efekti uopšte postići. Sve zavisi od detalja primene.
Razmotrite upravo primer koji daje Blic u linkovanom članku - vađenje lične karte bez prilaganja krštenice.
Sada je situacija takva da treba prvo da odeš kod matičara da izvadiš krštenicu, a onda odeš u MUP da izvadiš ličnu kartu. Buduća situacija može da ima jedan od dva oblika:
1. Odeš u MUP, oni pristupe elektronskoj bazi krštenica i izdaju ti odmah ličnu kartu.
2. Odeš u MUP da podneseš zahtev za ličnu kartu. Oni kažu "Mi ćemo sada da pošaljemo dopis matičnoj službi. Oni će da nam odgovore u zakonskom roku. Onda nama teče zakonski rok da izdamo ličnu kartu. Dođite za 4-6 nedelja da vidite dokle je predmet stigao".
Dakle, ako se sve pretvori u situaciju 2, onda je to lošije od sadašnje situacije, gde krštenicu sam možeš da izvadiš praktično odmah.
Ili, razmislite o "ćutanju administracije". Svako razmišlja u smislu "Podneseš zahtev za izdavanje saglasnosti, ako ti ne odgovore u roku od 2 nedelje, smatra se da su dali saglasnost". To deluje logično i više nego opravdano. Ali, zamislite sledeće moguće situacije i zloupotrebe.
1. Želim da uradim nešto što je fundamentalno štetno po društvo i gde nema šanse da bi mi bilo koji državni organ dao saglasnost. Ja podnesem zahtev i podmitim onoga što radi u pisarnici da se predmet zagubi na par nedelja. Nakon dve nedelje smatram da sam dobio saglasnost. Dok se oni opasulje i shvate šta se desilo, stvar je gotova.
2. Za dobijanje saglasnosti organa B potrebna je saglasnost organa A. Odem u organ A i podnesem zahtev 10. jula. Oni odbiju moj zahtev 20. jula i pošalju mi ga poštom. Ja ga namerno ne preuzmem. Onda odem u organ B 25. jula i kažem "Ja sam podneo zahtev, nisam primio nikakav odgovor, molim da mi vi izdate saglasnost jer mi oni nisu odgovorili u zakonskom roku, pa se podrazumeva da su dali saglasnost." Ako organ B nema mogućnost da ispita da li je organ A izdao saglasnost, stvar je besmislena. A, ako ima mogućnost da se raspita, onda to podrazumeva dopis, čekanje na odgovor i praktično istu situaciju u kojoj smo sada.
3. Svaki državni organ, kada dođe u cajtnot, po difoltu odbije zahtev, pa se ti žali.
Sve u svemu, meni ideje poput ćutanja administracije, kancelarija za brze odgovore i slično ukazuje na to da su političari vrlo svesni problema sa birokratijom i da žele da ga reše, ali da prosto ne znaju kako i onda predlažu tako neka polurešenja koja neće u praksi zaživeti. Problem je što niko neće temeljno da dereguliše privredne aktivnosti. Najčešće nije problem u tome što se na odluku čeka 2 meseca, već je problem u tome što je odluka uopšte potrebna.
Obe ideje deluju primamljivo i logično, ali se ja bojim da se radi samo o prečicama, kojima se žele postići neki efekti bez prave reforme državne uprave i temeljne deregulacije. A meni se čini da je veoma veliko pitanje da li će se bilo kakvi efekti uopšte postići. Sve zavisi od detalja primene.
Razmotrite upravo primer koji daje Blic u linkovanom članku - vađenje lične karte bez prilaganja krštenice.
Sada je situacija takva da treba prvo da odeš kod matičara da izvadiš krštenicu, a onda odeš u MUP da izvadiš ličnu kartu. Buduća situacija može da ima jedan od dva oblika:
1. Odeš u MUP, oni pristupe elektronskoj bazi krštenica i izdaju ti odmah ličnu kartu.
2. Odeš u MUP da podneseš zahtev za ličnu kartu. Oni kažu "Mi ćemo sada da pošaljemo dopis matičnoj službi. Oni će da nam odgovore u zakonskom roku. Onda nama teče zakonski rok da izdamo ličnu kartu. Dođite za 4-6 nedelja da vidite dokle je predmet stigao".
Dakle, ako se sve pretvori u situaciju 2, onda je to lošije od sadašnje situacije, gde krštenicu sam možeš da izvadiš praktično odmah.
Ili, razmislite o "ćutanju administracije". Svako razmišlja u smislu "Podneseš zahtev za izdavanje saglasnosti, ako ti ne odgovore u roku od 2 nedelje, smatra se da su dali saglasnost". To deluje logično i više nego opravdano. Ali, zamislite sledeće moguće situacije i zloupotrebe.
1. Želim da uradim nešto što je fundamentalno štetno po društvo i gde nema šanse da bi mi bilo koji državni organ dao saglasnost. Ja podnesem zahtev i podmitim onoga što radi u pisarnici da se predmet zagubi na par nedelja. Nakon dve nedelje smatram da sam dobio saglasnost. Dok se oni opasulje i shvate šta se desilo, stvar je gotova.
2. Za dobijanje saglasnosti organa B potrebna je saglasnost organa A. Odem u organ A i podnesem zahtev 10. jula. Oni odbiju moj zahtev 20. jula i pošalju mi ga poštom. Ja ga namerno ne preuzmem. Onda odem u organ B 25. jula i kažem "Ja sam podneo zahtev, nisam primio nikakav odgovor, molim da mi vi izdate saglasnost jer mi oni nisu odgovorili u zakonskom roku, pa se podrazumeva da su dali saglasnost." Ako organ B nema mogućnost da ispita da li je organ A izdao saglasnost, stvar je besmislena. A, ako ima mogućnost da se raspita, onda to podrazumeva dopis, čekanje na odgovor i praktično istu situaciju u kojoj smo sada.
3. Svaki državni organ, kada dođe u cajtnot, po difoltu odbije zahtev, pa se ti žali.
Sve u svemu, meni ideje poput ćutanja administracije, kancelarija za brze odgovore i slično ukazuje na to da su političari vrlo svesni problema sa birokratijom i da žele da ga reše, ali da prosto ne znaju kako i onda predlažu tako neka polurešenja koja neće u praksi zaživeti. Problem je što niko neće temeljno da dereguliše privredne aktivnosti. Najčešće nije problem u tome što se na odluku čeka 2 meseca, već je problem u tome što je odluka uopšte potrebna.
