Državni posao je humoristička serija koja ismeva radne navike službenika u državnim preduzećima i uopšte parazitski sistem. Pomalo je neočekivano onda da se autori emisije zalažu za veću ulogu države u privredi, ali upravo je to slučaj. Jedan od autora u Blicu kaže: Mislim da je u ovim danima postojanje Javnog servisa sve neophodnije jer ćemo se lako pretvoriti u jedan veliki Grand i velike Pinkove i Grandove zvezde. Drugim rečima možemo da se šalimo i šegačimo u seriji kako su državne firme neefikasne i štetne ali kada je televizijski program u pitanju potreba za državnom intervencijom je očigledna. Znate onu staru mantru, da nema državnih televizija ne bi bilo kulturnog i obrazovnog programa.
Sa druge strane, momci su počeli karijeru na državnoj televiziji pa nije ni čudno da je brane. Ono što me je najviše iznenadilo je logika kojom opravdavaju intervenciju: Ljudi gledaju šta im se ponudi i priča “mi puštamo što narod želi i dajemo narodu ono što želi” nije tačna. Po tom principu ne treba hapsiti ni narko-dilere, pošto i narko-dileri daju narodu što želi. Ne teraju nikoga da se drogira, nego ti sam dođeš kod njega pa kupiš drogu. Umesto da zaključi da možda treba legalizovati drogu jer se radi o dobrovoljnoj razmeni između zainteresovanih pojedinaca kao što je slučaj i sa odnosom među prozivođačima i korisnicima TV programa, on proglasi da je neophodno regulisati televiziju da bi se ne bi puštalo previše programa koji ljudi žele da gledaju. Bar je konzistentan, smatra da su ograničenja slobodne razmene prihvatljiva.
Vidite gde vodi ta logika, taj slippery slope? Možda treba zabraniti i da se prodaje pivo za vreme svetskog prvenstva jer narod to želi ili, još bolje, subvencionisati državnu pivaru da proizvodi pivo sa manje alkohola i kalorija jer je zdravije? Ili zabraniti prodaju sladoleda na Adi? Filmove koje državna komisija ne proglasi kvalitetnim? Možda je bolje zabraniti Grand Produkciju umesto što se finansiraju alternative? I dok zalaganje za ograničavanje slobodne razmene može biti konzistentno to obavezno vodi ograničavanju prava na raspolaganje privatnom imovinom što bi u suštini trebalo da se smatra i kršenjem osnovnih ljudskih prava.
Sa druge strane, momci su počeli karijeru na državnoj televiziji pa nije ni čudno da je brane. Ono što me je najviše iznenadilo je logika kojom opravdavaju intervenciju: Ljudi gledaju šta im se ponudi i priča “mi puštamo što narod želi i dajemo narodu ono što želi” nije tačna. Po tom principu ne treba hapsiti ni narko-dilere, pošto i narko-dileri daju narodu što želi. Ne teraju nikoga da se drogira, nego ti sam dođeš kod njega pa kupiš drogu. Umesto da zaključi da možda treba legalizovati drogu jer se radi o dobrovoljnoj razmeni između zainteresovanih pojedinaca kao što je slučaj i sa odnosom među prozivođačima i korisnicima TV programa, on proglasi da je neophodno regulisati televiziju da bi se ne bi puštalo previše programa koji ljudi žele da gledaju. Bar je konzistentan, smatra da su ograničenja slobodne razmene prihvatljiva.
Vidite gde vodi ta logika, taj slippery slope? Možda treba zabraniti i da se prodaje pivo za vreme svetskog prvenstva jer narod to želi ili, još bolje, subvencionisati državnu pivaru da proizvodi pivo sa manje alkohola i kalorija jer je zdravije? Ili zabraniti prodaju sladoleda na Adi? Filmove koje državna komisija ne proglasi kvalitetnim? Možda je bolje zabraniti Grand Produkciju umesto što se finansiraju alternative? I dok zalaganje za ograničavanje slobodne razmene može biti konzistentno to obavezno vodi ograničavanju prava na raspolaganje privatnom imovinom što bi u suštini trebalo da se smatra i kršenjem osnovnih ljudskih prava.
