Bilo je to 2008. godine, negde u vreme kada je Tadić u život vratio prve aktere najgore decenije ikada, kada sam diskutovao o srpskoj politici sa prijateljima iz Nemačke. Zaključak je bio da se Srbija teško može ukalupiti u kategorije društvenog uređenja koje su uobičajne, a ja sam tada rekao da će nas to zezanje skupo koštati. Voleo bih da nisam bio u pravu. Zaista, kada se kategorizuje poredak u Srbiji ima mnogo lupetanja. Najgluplja kategorizacija je neoliberalna jer niti u Srbiji ima slobode za bavljenje biznisom, država formira pola cena, nema pravne države, nema ama baš skoro ničega što ima u SAD, na primer. Drugi kažu da je to nekakav socijalizam, ali tu nema ni "s" od solidarnosti, socijalne države, privrženosti nekakvom opštem dobru. Meni se čini da je ovo što imamo hajdučka država, kontradikacija u samom začetku, koja stvara kontradiktoran i neuspešan sistem.
Biti hajduk je istorijski jedna od najuspešnijih mimikrija. Hajduci su, kada im se posmatra delatnost, klasični drumski razbojnici. Međutim, kada se esenciji secikese doda patriotizam onda se nešto što je samo po sebi vredno prezira pretvara u vrlo poželjan stil života. Iako nam istorija govori da su hajduci jednako uspešno pljačkali svoje sunarodnike, kao i Turke koji nisu imali sreću da imaju podršku vojske kada su išli gde ne bi trebalo, taj deo se zagubio i oni postaju modeli otpora. Treba dodati činjenicu da su hajduci nastali u oblastima gde je i Turska bila samo uslovno država i gde su vlast ustvari imali lokalci koji su sultana fermali koliko je bilo neophodno. Vrlo često nimalo. Dakle, hajdučija nastaje tamo gde nije bilo države. Interesantno je da se naš oslobodilački pokret rađa upravo u vreme kada Otomansko carstvo počinje da se kreće u pravcu evropskog shvatanja države.
Hajduci su se, dakle, ogrnuli rodoljubljem, da bi imali održivije mreže. U nekim od hajdučkih zajednica, na primer u Kuča, postojao je ceo socijalni sistem za poginule žene hajduka i nejač. Kralj Nikola je bio zabrinut za svoju privredu kada su Turci otišli jer nisu znali koga će da pljačkaju, a razbojništvo je bilo glavna privredna grana, stočarstvo tek drugo. Osnova svega je da je u hajdučkoj privredi sticanje sve, a ono se obavlja kroz preraspodelu. Nema stvaranja nove vrednosti, lojalnost je bitnija od stručnosti koje ne uključuju rukovanje oružjem i obaveštajne aktivnosti. Hajduk nije razbojnik jer formalno štiti svoje podređene tako što im kaže da od hajduka ima gorih koji bi bili znatno nemilosrdniji, pakuje srpstvo i veru u aktivnosti koje su s time uslovno spojive, formalno cilja mrske okupatore, a u praksi skoro svakoga.
Sve u svemu, srpsko društvo se naslanja na barem dva veka hajdučkog modela. 19. vek je dominantno obeležen centralizacijom hajdučije i njenim uvođenjem u donekle evropske okvire. Međutim, daleko od toga da ona ne opstaje, Knjaz Miloš se postavlja kao vrhunski hajduk koji Srbe i dalje brani od Turaka na jedan drugačiji način i koji za to uzima naknadu u vidu mogućnosti da arbitrira o gotovo svim pitanjima privrednog razvoja u pravcu svojih ličnih finansija. Za one koji se zamisle da je evropsko uređenje krenulo da emancipuje hajdučiju, stiže opomena, bilo da je to kuršum Knjazu Mihajlu, seckanje Kralja Aleksandra ili šenlučenje klasične hajdučke družine Crne ruke. Hajdučija postaje država, a takva simbioza postavlja ozbiljne prepreke razvoju.
Vrhunac uspeha postižu hajduci koji su 1941. otišli u šumu i projektovali klasičan hajdučki poduhvat sa jasnim ciljem pljačke privatne imovine i njene podele gde glavni hajduci postaju isto što i nekada Knjaz Miloš. Međutim, uspeh najvećeg hajduka svih naroda i narodnosti je u tome što je našao fenomenalno jakog neprijatelja, što je štito narod od toga neprijatelja koji ima pipke i u samoj hajdučkoj državi i što umesto da nastavi da pljačka sopstveni narod, on nalazi najbogatije jatake koji finansiraju njegovu družinu. Pad prihoda od hajdučije dovodi do pada hajdučke družine, a nova se rađa na stvaranju najmoćnijeg neprijatelja, celog sveta uz par izuzetaka, slobodi pljačke koja vodi talasima ponude televizora bez daljinskih upravljača i frižidera uz istovremeno smanjenje životnog prostora i potpuno poštovanje principa da je patriotizam utočište za bitange, odnosno način da se razbojništvo lepše nazove. Sistem koji nije u stanju da razvija išta osim paronoje se ruši batinama koje hajduci jedino razumeju, a oni koji su bili u redovima niže rangiranih hajduka shvataju da su umesto karavana mrskih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca oni bili opljačkani i dovedeni u situaciju da žive standrdnom podanika Knjaza Miloša.
Kada su to skapirali stvara se mnogo manjih hajdučkih družina koje se ogrću novim dresovima, ali ne uspevaju da masovno prihvate sutšinu, da država nije sofisticirana zamena za jahanje na konju u potrazi za onima koji imaju zlato u bisagama, nego način da se živi od stvaranja, a ne od otimanja. Vremenom hajdučki refleks jača, od 2008. godine postaje dominatan i kreće bespoštedna bitka oko resursa. Obe najveće hajdučke organizacije imaju problem jer nema velikog neprijatelja pa jedne plaše drugima, nemaju od koga da otmu osim od sopstvenih podanika, a najradije od onih koji su u protivničkoj družini. Uopšte nema nikave ograde kakva je postojala pre desetak godina i hajdučija postaje način života i preraspodele resursa. Takvo društvo ne može da se razvija i iz godine u godinu propada, u isto dolaze samo oni koji imaju toljage toliko velike da mogu da otresu sve lokalne hajduke. Ogrtanje u patriotske boje je evidentnan pokušaj sapiranja suštine, a po potrebi se koriste nove zastave i nove ideje, ali suština je ista. Srbija je hajdučka država, kada se razobliči lepa čoha i prazne novokomponovane pesme hajduka, ona se ukazuje kao ono što je esencija hajduštva. Puka zamena za konje, buzdovane, topuze i sablje.
Biti hajduk je istorijski jedna od najuspešnijih mimikrija. Hajduci su, kada im se posmatra delatnost, klasični drumski razbojnici. Međutim, kada se esenciji secikese doda patriotizam onda se nešto što je samo po sebi vredno prezira pretvara u vrlo poželjan stil života. Iako nam istorija govori da su hajduci jednako uspešno pljačkali svoje sunarodnike, kao i Turke koji nisu imali sreću da imaju podršku vojske kada su išli gde ne bi trebalo, taj deo se zagubio i oni postaju modeli otpora. Treba dodati činjenicu da su hajduci nastali u oblastima gde je i Turska bila samo uslovno država i gde su vlast ustvari imali lokalci koji su sultana fermali koliko je bilo neophodno. Vrlo često nimalo. Dakle, hajdučija nastaje tamo gde nije bilo države. Interesantno je da se naš oslobodilački pokret rađa upravo u vreme kada Otomansko carstvo počinje da se kreće u pravcu evropskog shvatanja države.
Hajduci su se, dakle, ogrnuli rodoljubljem, da bi imali održivije mreže. U nekim od hajdučkih zajednica, na primer u Kuča, postojao je ceo socijalni sistem za poginule žene hajduka i nejač. Kralj Nikola je bio zabrinut za svoju privredu kada su Turci otišli jer nisu znali koga će da pljačkaju, a razbojništvo je bilo glavna privredna grana, stočarstvo tek drugo. Osnova svega je da je u hajdučkoj privredi sticanje sve, a ono se obavlja kroz preraspodelu. Nema stvaranja nove vrednosti, lojalnost je bitnija od stručnosti koje ne uključuju rukovanje oružjem i obaveštajne aktivnosti. Hajduk nije razbojnik jer formalno štiti svoje podređene tako što im kaže da od hajduka ima gorih koji bi bili znatno nemilosrdniji, pakuje srpstvo i veru u aktivnosti koje su s time uslovno spojive, formalno cilja mrske okupatore, a u praksi skoro svakoga.
Sve u svemu, srpsko društvo se naslanja na barem dva veka hajdučkog modela. 19. vek je dominantno obeležen centralizacijom hajdučije i njenim uvođenjem u donekle evropske okvire. Međutim, daleko od toga da ona ne opstaje, Knjaz Miloš se postavlja kao vrhunski hajduk koji Srbe i dalje brani od Turaka na jedan drugačiji način i koji za to uzima naknadu u vidu mogućnosti da arbitrira o gotovo svim pitanjima privrednog razvoja u pravcu svojih ličnih finansija. Za one koji se zamisle da je evropsko uređenje krenulo da emancipuje hajdučiju, stiže opomena, bilo da je to kuršum Knjazu Mihajlu, seckanje Kralja Aleksandra ili šenlučenje klasične hajdučke družine Crne ruke. Hajdučija postaje država, a takva simbioza postavlja ozbiljne prepreke razvoju.
Vrhunac uspeha postižu hajduci koji su 1941. otišli u šumu i projektovali klasičan hajdučki poduhvat sa jasnim ciljem pljačke privatne imovine i njene podele gde glavni hajduci postaju isto što i nekada Knjaz Miloš. Međutim, uspeh najvećeg hajduka svih naroda i narodnosti je u tome što je našao fenomenalno jakog neprijatelja, što je štito narod od toga neprijatelja koji ima pipke i u samoj hajdučkoj državi i što umesto da nastavi da pljačka sopstveni narod, on nalazi najbogatije jatake koji finansiraju njegovu družinu. Pad prihoda od hajdučije dovodi do pada hajdučke družine, a nova se rađa na stvaranju najmoćnijeg neprijatelja, celog sveta uz par izuzetaka, slobodi pljačke koja vodi talasima ponude televizora bez daljinskih upravljača i frižidera uz istovremeno smanjenje životnog prostora i potpuno poštovanje principa da je patriotizam utočište za bitange, odnosno način da se razbojništvo lepše nazove. Sistem koji nije u stanju da razvija išta osim paronoje se ruši batinama koje hajduci jedino razumeju, a oni koji su bili u redovima niže rangiranih hajduka shvataju da su umesto karavana mrskih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca oni bili opljačkani i dovedeni u situaciju da žive standrdnom podanika Knjaza Miloša.
Kada su to skapirali stvara se mnogo manjih hajdučkih družina koje se ogrću novim dresovima, ali ne uspevaju da masovno prihvate sutšinu, da država nije sofisticirana zamena za jahanje na konju u potrazi za onima koji imaju zlato u bisagama, nego način da se živi od stvaranja, a ne od otimanja. Vremenom hajdučki refleks jača, od 2008. godine postaje dominatan i kreće bespoštedna bitka oko resursa. Obe najveće hajdučke organizacije imaju problem jer nema velikog neprijatelja pa jedne plaše drugima, nemaju od koga da otmu osim od sopstvenih podanika, a najradije od onih koji su u protivničkoj družini. Uopšte nema nikave ograde kakva je postojala pre desetak godina i hajdučija postaje način života i preraspodele resursa. Takvo društvo ne može da se razvija i iz godine u godinu propada, u isto dolaze samo oni koji imaju toljage toliko velike da mogu da otresu sve lokalne hajduke. Ogrtanje u patriotske boje je evidentnan pokušaj sapiranja suštine, a po potrebi se koriste nove zastave i nove ideje, ali suština je ista. Srbija je hajdučka država, kada se razobliči lepa čoha i prazne novokomponovane pesme hajduka, ona se ukazuje kao ono što je esencija hajduštva. Puka zamena za konje, buzdovane, topuze i sablje.
