Biranje tužilaca

Čitam intervju Republičkog javnog tužioca, Zagorke Dolovac i kao i uvek kada slušam izlaganja tužioca prosto sam zadivljen njihovom deklarativnom posvešćenošću borbi za pravdu. Kriminalce u zatvore i slično. Onda se setim koliko je bilo propuštenih prilika da se tuže političari (Dačić, Kofer) ili direktori javnih preduzeća (Šarančić, šveđanke), pa se momentalno razočaram.

Tužioci, kao postavljena lica, nemaju toliko potrebnu nezavisnost da bi mogli da se bave i najskupljim oblikom kriminala kao što je politička korupcija. Dopada mi se američki sistem u kome se 95 procenata tužioca bira na izborima. Kao izabrana lica ne samo da ne zaziru od podizanja tužbi protiv političara već, ukoliko su uspešni, to predstavlja i odličan karijerni potez. Drugim rečima, za razliku od tužioca u Srbiji, imaju zdravu motivaciju da sankcionišu i političare.

Umesto da slušamo Zagorku Dolovac kako priča o borbi protiv organizovanog kriminala, daleko preuveličanog problema trenutno, zar ne bi bilo bolje da je posmatramo kako podiže krivične prijave protiv direktora EPS-a gde očigledno nestaju milionski iznosi ili političara koji i pored punog kofera novca i dalje obavljaju visoke javne funkcije.

Naravno izbor tužioca nosi sa sobom i neke etičke probleme kao na primer mogući konflikt interesa za tužioce koji primaju donacije za kampanju od potencijalnih "klijenata" do obećanja data u kampanji da će određeni slučaj biti prioritet čime se ugrožavaju prava na fer suđenje optuženima. Dodatni problem je generalno slabo interesovanje građana za ove izbore što dovodi u pitanje efikasnost procesa.

Nezavisnost tužioca, koja bi bila garantovana izborima, je ipak važnija od pomenutih problema. Regulacija može da reši problem donacija i sadržine kampanje a generalna nezainteresovanost glasača je stvar njihovog izbora. Na kraju je ipak bitno da imaju priliku da utiču na izbor tužioca ako žele.

Slična logika važi i za sudije, pogotovu posle dosta kritikovanog reizbora sudija kod nas, ali o tome možda nekom drugom prilikom.

Humanitarni avio servis

Ujedinjene Nacije imaju kompaniju koju vodi World Food Program i zove se Humanitarni avio servis. Posluju u dvadesetak zemalja i pružaju bezbedan transport raznim UN agencijama, diplomatama i nevladinim organizacijama. Ideja je da se omogući rad humanitarnim organizacijama u inače nedostupnim krajevima.

Na primer samo u Južnom Sudanu ova kompanija leti na oko petnaest lokacija. Letovi se plaćaju ali naravno, kao i svaka druga državna ili supradržavna inicijativa posluju sa velikim gubitkom. Od 77 miliona dolara koliko košta cela operacija imaju samo 18 miliona prihoda od prodaje karata. Sve ostalo su donacije ili subvencije.

Uz tolike troškove usluga bi trebalo da bude odlična ali je suprotno tačno. Najveći problem je što se veliki broj letova otkazuje što ponekad znači da morate da provedete i nekoliko dana u naseljima ili gradićima bez struje i vode. Rezervacije za letove se primaju najkasnije 72 sata unapred ali ne znate da li ste na letu do 12 sati pre poletanja. Prava noćna mora za logističare. Često se dešava da vas nema na spisku putnika iako ste na vreme platili kartu. Meni se jednom desilo da od 8 ljudi koji su trebali da putuju u jednom danu 7 nije bilo na spisku. Naravno o kašnjenju i da ne govorimo. Jednom prilikom sam im ponudio da platimo karte skuplje ali da garantuju da ćemo biti na spisku ali su objasnili da njihov sistem prihvata samo jednu cenu. Bez obzira da li letite 200 ili 2,000 kilometara cena je uvek 200 dolara. Samo zato što je jednostavnije.

Sa druge strane u južnom sudanu sada lete mnoge privatne kompanije i pokrivaju skoro sve lokacije kao i WFP. Red letenja je pouzdan a obično su i malo jeftiniji od Humanitarnog avio servisa. Ove kompanije naravno ne dobijaju ni dolar donacija a pružaju bolju uslugu. Jedina mana ovih manjih kompanija može da bude bezbednost. Ja kao verujem na reč ljudima is WFPa kada kažu da se njihovi avioni bolje održavaju mada, iako laik, nisam siguran. Privatne kompanije voze relativno nove avione, uglavnom dosta veće, i svakako deluju pouzdanije.

Poenta je da UN ne bi trebalo da pružaju usluge aviotransporta već da, ako ima potrebe, sponzorišu privatne aviokomapnije koje imaju iskustva u organizovanju poslovanja. Čini mi se da bi mogli da organizuju daleko bolji (i sigurniji) prevoz za 60 miliona dolara koliko gube na poslovanju Humanitarnog avio servisa samo u Južnom Sudanu.

Kreativne ideje za deevroizaciju

Nakon što je smenjen guverner o kome se može reći i ponešto lepo, posebno jer su sve šanse da ćemo dobiti nekog "kooperativnijeg", stvorili su se uslovi za nove ideje. Jedna nam dolazi iz Severne Koreje koja pokazuje na koji način je moguće potisnuti dobar strani novac lošim domaćim novcem. Kako smo na evropskom putu i članica Saveta Evrope moramo da malo modifikujemo motivator, ali je suština tu. Šalu na stranu, dinar će potisnuti evro samo ako bude bio kredibilna valuta, što svakako nije i teško će da bude ili ako se izvuče nešto iz socijalističkog arsenala.

Kakav guverner je bio Jelašić?

Osnovno merilo uspeha jedne centralne banke je stopa inflacije, a Jelašić nije uspeo da je smanji. Smanjio je donekle ali ne prema očekivanjima - ja sam se 2002. godine, mlad i naivan, kladio sa Miroslavom Prokopijevićem da će prosečna stopa inflacije do kraja decenije biti manja od 10% godišnje. Već negde 2007. je postalo jasno da sam izgubio opkladu.

Mora se priznati da u Srbiji sa ogromnim prilivom stranog novca svih ovih godina nije ni bilo lako smanjiti inflaciju. U takvim uslovima monetarna politika nije potpuno u vlasti centralne banke, tim pre što su postojali pritisci i da se utiče i na kurs. Ali NBS nije radila ni sve što je bilo u njenoj moći. Jelašić je sve vreme krivio javnu potrošnju, ali u dobrom delu njegovog mandata ni monetarna politika nije bila restriktivna. Evo tadašnjih postova o smeru monetarne politike, prvi, drugi, treći. Dok je referentna kamatna stopa izgledala visoko, njena realna vrednost (nominalna stopa umanjena za inflaciju), je dobar deo vremena bila dosta niska.

Kao i svaki drugi centralni bankar protivio se fiksnom kursu, jer fleksibilni kurs i nezavisna monetarna politika su grana na kojoj guverneri sede. Povezano s tim, kursne intervencije koje je sprovodio bile su potpuno nejasne i proizvoljne. To nije bilo bez posledica. Srbiji treba fiksni kurs, ali toj inicijativi se ne treba nadati od bilo kog guvernera, nego je treba tražiti od predsednika ili vlade.

Znao je i da spinuje, sa sada već čuvenim "sprečavanjem dnevnih oscilacija" ili očuvanjem "likvidnosti", kad god bi prodavao devize da bi uticao na kurs dinara. Sličnim retoričkim sredstvima služio se i da bi opravdao broj zaposlenih i plate u NBS.

Za afere ga ne bih prozivao, ali jednog trenutka je izdavanje visoko kamatnih zapisa postalo sumnjivo, onda kada je donosilo laku zaradu a nije bilo saglasno sa ostalim instrumentima monetarne politike.

Nesumnjivo pozitivna strana Jelašićevog mandata je to što je učvrstio nezavisnost NBS. Dobro je kad guverner tvrdoglavo brani svoju poziciju, a Jelašić je redovno i otvoreno kritikovao vladu. Posebno je njegova kritika javne potrošnje imala odjeka u javnosti, a povremeno je imao i veoma smislene protržišne izjave, verovatno bolje nego bilo koji drugi javni funckioner u Srbiji u skorije vreme.

I posle Jelašića, Jelašić?

Guverner je podneo ostavku. Ostaće upamćen po sledećem:

Fokus na kursu - Iako je javno govorio kako će se NBS isključivo fokusirati na inflaciju više se bavio kursom dinara. Prvo je najavio da će se kurs kreirati isključivo na tržištu a onda je koristio devizne rezerve da brani pad dinara. Tu priču je odlično spinovao frazom "sprečavanje preteranih dnevnih oscilacija kursa".

Nepredvidiva inflacija - Mislim da nijednom nije pravilno prognozirao iznos inflacije. Nemam podatke, moguće da je bio u pravu 2008. zbog globalne ekonomske krize (i povećanja kamatnih stopa), ali generalno za šest godina koliko je vodio NBS inflacija je generalno bila veća od planirane. Razlog velike inflacije je bila ekspanzivna monetarna politika koju je vodio ali je za to populistički krivio vladu Srbije koja je navodno velikom javnom potrošnjom povećavala inflaciju.

Kao guverner Jelašić očigledno nije razumeo da monetarnom politikom ne može i ne treba da se stimuliše ekonomski rast. Pokušavajući da stimuliše rast niskim kamatnim stopama smo višu inflaciju a dugoročno gledano na rast nije bilo pozitivnog efekta.

Sa druge strane nije lako biti guverner u Srbiji. Jelašić je zaista svakodnevno bio pod velikim pritiscima, što političara što privrednika. Meni se čini da je u nekoj meri uspešno i odolevao pritiscima. Setite se priče pojedinih ministara o investiranju deviznih rezervi ili sastanaka moćnih privrednika koji su delili "savete" o visini kursa. Takođe, svi Jelašićevi komentari o potrebi smanjenja javne potrošnje, koliko god bili neprimereni njegovoj funkciji su ipak bili na mestu. Da su ministri i političari više pričali o tome možda ne bi bilo potrebe za Jelašićevim mešanjem.

Šta sada? Narodna Skupština bi trebalo da iskoristi ovu priliku i da promeni prioritete monetarne politike. Najbolja alternativa je naravno da unilateralno uvedu evro. Time bi odmah rešili problem kursnog rizika što bi se odmah pozitivno odrazilo na privredni ambijent. U srednjem roku, uvođenje evra bi uticalo i na druge probleme poput inflacije.

Druga alternativa je da se uvede koordinacija monetarne politike između vlade (ili Narodne Skupštine) i Narodne Banke, kao što je urađeno na Novom Zelandu. Ukratko:

• Centralna banka cilja isključivo inflaciju
  
• Guverner centralne banke i ministar finansija na početku guvernerovog mandata potpisuju Policy Target Agreement kojim se dogovoraju oko raspona inflacije.
• Guverner nije nezavistan u postavljanju cilja ali je apsolutno nezavistan u biranju instrumenata koje koristi u ostvarivanju tog cilja.
• Ukoliko je inflacija viša od projektovane guverner može biti razrešen dužnosti.
• Ukoliko guverner i ministar finansija ne mogu da se dogovore oko raspona inflacie ili ukoliko vlada želi da odustane od ciljanja inflacije ona ima pravo da nametne drugi cilj na period ne duži od 12 meseci.
• Javnost mora biti upoznata kada god dođe do promena u monetarnoj politici, bez obzira da li je u pitanju dogovor ili nametnuno rešenje

Iako i u Srbiji Narodna Skupština postavlja ciljeve monetarne politike u praksi se to ne sprovodi. Problem bi bio rešen ukoliko bi u slučaju ne ispunjavanja cilja o visini inflacije guverner bio automatski smenjen. Državno kontrolisane cene i kretanja cena energenata na svetskom tržištu bi malo komplikovali ovakvu proceduru ali se i to da rešiti ciljenjem bazne inflacije.

Dodatni problem je generalna tendencija političara da monetarnom politikom stimulišu rast. Ako je to stvar njihove političke odluke onda bi oni za to trebalo da snose i političku odgovornost. Glasačima bi bar bilo jasno ko je odgovaran za veću inflaciju i oni bi to ponašanje mogli da kazne na izborima.

Nezavisnost centralne banke, bar u Srbiji, nije prednost jer se u praksi ne koristi mehanizam kojim bi se guverner pozivao na odgovnorst u slučaju da ne ispuni zacrtane ciljeve. Posledično, ovo bi moralo da se radi po automatizmu.

Imenovanjem novog guvernera po sadašnjim pravilima igre je lutrija. Kvalitet monetarne politike će isključivo zavisiti od znanja i karaktera novog guvernera. Dodatna kontrola je neophodna.

Kriza i prodaja

Friedman je govorio da je srećna okolnost što korupcija postoji, jer to je najlakši način da ljudi vide kako državna intervencija funkcioniše i shvate prednosti privatnog vlasništva - koje su mnogo veće od pukog odsustva korupcije.

U Srbiji važi sličan princip sa finansijskom krizom - srećna okolnost ove krize je što država mora da prodaje svoje firme. Čak su političari vrlo dobri u objašnjavaju zašto je sve dobro da Telekom bude u privatnom vlasništvu. Pre par godina, dok su imali para, sve su to bila "strateška" preduzeća koja ne treba prodavati a država je čak i kupovala druge firme.

Eto možda je Đelić na kraju bio u pravu kad je rekao da je kriza šansa za Srbiju. Možda je mislio na privatizaciju.