Kritika fiskalnog stimulusa

Jeffrey Sachs je objavio predlog za izlazak iz krize u FT. Većina teksta se svodi na kritiku stimulusa, za koji ttvrdi da je pokušan i da ne funkcioniše. Navodi MMF podatke prema kojima je američki budžetski deficit od 2.7% BDP 2007. porastao na 13%, 10.5% i 9.6% u naredne tri godine a javni dug je porastao sa 48% na 80%. On tvrdi da uprkos velikom rastu javnih rashoda nije kreirana veća privatna potrošnja jer su građani, ali i lokalne vlasti, veći deo novca prebacile u štednju. Da su pitali Rikarda pre 220 godina isto bi im rekao.

Sve u svemu odlična kritika kejenzijanske politike. Nažalost, Sachs onda daje svoj predlog za izlazak iz krize koji se otprilike svodi na promociju održivog razvoja razvijanjem novih tehnologija kojim bi se unapredio kvalitet života (?!) a sve to naravno finansirano dugoročnim povećavanjem poreza. Pročitajte samo prvih 10 paragrafa, osim ako trenutno ne pregovarate o formiranju vlade u kom slučaju vam ostatak teksta može poslužiti kao inspiracija za ekspoze. 

Postoje dve vrste ljudi...

Oni koji pričaju da država treba nešto da uradi za siromašne i oni koji rade nešto za siromašne. Prvi hoće veće poreze i manju nejednakost, drugi hoće manje poreze, slobodno tržište i misle da država nema prava da uzima od jednih da bi davala drugima, već da to treba da rade oni sami.

Na slici vidite dobrovoljne donacije dve vrste ljudi u Americi podeljene po ideologiji. Tamno siva su ovi saosećajni, koji hoće da "država" pomogne; u svetlo sivoj boji su donacije ovih zlih kapitalista i neoliberala koji misle da država nema prava da to radi.

Relativno bogatstvo nije razlog -- u proseku su ovi u tamno sivoj boji bogatiji.

Grafik je odavde, autor se odavno bavi time i ima i mnoge druge pokazatelje: na primer, ovi sebični kapitalisti u svetlo sivoj boji i više volontiraju i dobrovoljno daju više krvi od saosećajnih socijalista.

Jadan vanzemaljac, ništa mu nije jasno

Pogledajte kako Zemljanin pokušava da objasni vanzemaljcu neke stvari.

Pranje novca

Mislim da novinari generalno pogrešno definišu pojam pranja novca. Obično navode primere privatizovanih preduzeća ili kupovine nekretnina. Problem je što to samo po sebi nije pranje novca, ili bar nije sofisticirano pranje, jer ne dokazuje da je novac korišćen u toj kupovini legalno stečen. Naprotiv, ja bih rekao da to samo olakšava posao tužilaštvu i policiji jer im stavlja na raspolaganje imovinu za zaplenu. 

Pre neki dan je Blic objavio članak Šarićev saradnik prao novac prevozeći avionom srpske folk zvezde. U članku se pominju iznosi koje folk zvezde plaćaju za avio prevoz. Na primer, Ceca je platila 2,000 evra za vožnju do Skoplja. Meni ta cifra deluje realno. Pranje novca podrazumeva ubacivanje nelegalno stečenog novca u legalne tokove. Da su na primer rekli da je Ceca platila 50,000 evra za taj let a da je stvarno platila 2,000 onda bi razlika zaista bila takozvano pranje. 

Za pranje su inače idealni poslovi gde ima dosta keš plaćanja. Na primer barovi, zlatare, hoteli, kazina... Ako bi želeli da legalizuju novac, vlasnici bi jednostavno prijavili da su imali veći promet nego što su zaista imali. Na taj dodatni promet bi platili porez i novac bi ušao u legalne tokove. Drugi način je uplata keša u banke u zemljama poput Kajmanskih ostrva koje garantuju diskretno poslovanje bankama, ali sa druge strane verovatno su transferi iz sličnih zemalja posebno interesatni za proveru.

Inače, negde sam pročitao skoro da se u Švedskoj manje od 1% transakcija vrši u kešu. Nije teško zamisliti da će u budućnosti keš izaći iz upotrebe. To naravno ne znači i kraj kriminalu ali svakako predstavlja dodatni izazov. Ne sumnjam da će odlično da profitira onaj ko osmisli sistem diskretne elektronske razmene novca.  

Doomsday machine

Britanski TV program Golden Balls je odličan praktičan prikaz zatvoreničke dileme. Takmičari imaju dva izbora, mogu da biraju da li će da podele dobitak ili da ga ukradu. Ako oba igrača izaberu podelu, onda se dobitak deli. Ako jedan izabere krađu, onda taj igrač dobija ceo iznos. Konačno, ako oba igrača izaberu da ukradu dobitak, idu kući sa rukama u džepovima.

U ovoj epizodi jedan igrač bira strategiju kojom protivniku ostavlja samo jedan racionalan izbor. Nešto poput ruske nuklearne strategije iz Dr. Strangelove. 

Da li bi slična strategija mogla da se primeni i u politici? Recimo, guverner bi automatski bio smenjen ako inflacija pređe iznos projektovane inflacije. Nešto slično već postoji na Novom Zelandu. Takođe, ministar finansija bi mogao po automatizmu da bude smenjen ako izvršenje budžeta pređe planirani nivo. Predpostavljam da bi problem bio u fazi donošenja budžeta, jer bi ovakav sistem verovatno imao za rezultat galantno planiranje, ali mi je i to bolja alternativa od gotovo rednovnog budžetskog rebalansiranja.