Pages

30 November 2007

Zašto dinar pada

Monetarna politika NBS je već neko vreme ekspanzivna. Zbog toga cene rastu i zbog toga je dinar još ranije trebalo da pada. Zato pravo pitanje nije zašto je dinar pao, nego zašto je pao tek sada i zašto je pao naglo.

Do sada se jak dinar održavao velikim prilivom deviza iz inostranstva -- što od doznaka i dolaska turista/gastarbajtera, što od ulaganja. Tako je bilo moguće da se štampanje dinara odražava samo na cene, a ne i na kurs. Ali sada je novembar i ta vrsta priliva je manja nego ikada u godini. Investicije su takođe već neko vreme suzdržane. Beogradska berza uglavnom stoji zato što se čeka rešavanje pitanja Kosova.

Kad se sve to sabere, ponuda dinara je ista, ali je tražnja za dinarom (tj. ponuda deviza) manja. Dakle realni uslovi za pad dinara postoje. Ali zašto se toliki pad (8 dinara po evru ili 10%), desio za samo tri dana, a ne postepeno, u roku od recimo mesec dana, nije jasno. Jedino objašnjenje za to je možda političko -- zaoštravanje situacije oko Kosova, pobeda Hašima Tačija i propast poslednjih pregovora.

Šta određuje kurs?

Mirko Cvetković na pitanje zašto se kurs menja ovih dana pametno kaže samo: To je stvar ponude i tražnje. Pretpostavljam da je došlo do pojačane tražnje, i da je ona izazvala rast kursa. Ja bih eventualno dodao: ili pada ponude. I to je sve.

Drugi ekonomisti ulaze u analiziranje zašto se ponuda i tražnja menjaju. To nimalo nije lako proceniti jer previše faktora utiče i na jedno i na drugo. Goran Nikolić ipak kaže: ... Pad kursa... je isključivo posledica psiholoških faktora, odnosno straha od političke krize u zemlji... nije bilo realnih razloga za pad dinara. Politička kriza jeste realan razlog. Da to nije slučaj Srbija bi verovatno imala bolji kreditni rejting nego što ima. Investitori, na žalost ljudi koji investiraju na berzi, vode računa i o političkom riziku.

Smrtna kazna

Još jedna od tema oko koje libertarijanci nemaju jedinstveno mišljenje, a pošto je danas svetski dan borbe protiv smrtne kazne, bio bi red da to pomenemo. Neki libertarijanci (zovimo ih desni ili konzervativni) veruju da je smrtna kazna odlična za sprečavanje izvršavanja krivičnih dela protiv imovine, života i slobode drugih pojedinaca. Sa druge strane (levi) libertarijanci veruju da je smrtna kazna sjajna za manipulaciju od strane autokratskih režima i da je kao produžena ruka države nepoželjna. Zbog ove podele libertarijanska stranka u Americi nema zvanično mišljenje o smrtnoj kazni dok je demokrate i republikanci podržavaju.

Koliko je meni poznato, a nisam ekspert, urađeno je mnogo istraživanja na temu da li smrtna kazna sprečava izvršavanje krivičnih dela. Steven Landsburg citirajući neko istraživanje iz četrdesetih godina prošlog veka kaže da smrtna kazna utiče na smanjenje izvršenih krivičnih dela, ali da veći broj osuda utiče još više. Kao i kockari, i kriminalci su skloni riziku. Pre nego što počine krivično delo ili se klade razmišljaju o dve stvari, kolika je verovatnoća da će biti uhapšeni (izgubiti) i koju bi kaznu dobili ako budu uhvaćeni (dobitak). Kada pomnože ta dva rizika odlučuju da li će da počine krivično delo (da se klade) ili ne. Uglavnom, Landsburg citira istraživanje koje kaže da povećanje verovatnoće hapšenja za 1% smanjuje broj počinjenih krivičnih dela za isti iznos. Sa druge strane povećanje kazne za 1% smanjuje broj krivičnih dela za pola procenta. Znači, po njemu, smrtna kazna ima efekat, ali manji nego više hapšenja.

Ono što meni smeta kod smrtne kazne je mogućnost greške. Ako ubijete nevinu osobu tu grešku je nemoguće ispraviti. Mislim, teško je ispraviti i 20 godina na robiji ali tu neka velika kompenzacija može malo da ublaži nepravdu. Sa druge strane, neko bi mogao da kaže da je bolje da jedna nevina osoba bude osuđena na smrt nego da 99 ubica nikad ne bude osuđeno. I pored toga ja sam trenutno protiv smrtne kazne. Nisam siguran da ne bih promenio mišljenje ukoliko bi se još bavio ovom temom.

I šta sad mi nindže da radimo?

Naučnici su u štrajku, a izgleda i da je jedan od društvenih konsenzusa ovih dana da država za nauku izdvaja premalo.

Hajde da vidimo koliko treba izdvojiti. Standardno opravdanje za državno finansiranje nauke je to što naučni progres doprinosi opštem boljitku. Pošto niko pojedinačno nema interesa da finansira opšti naučni progres, pre svega fundamentalna istraživanja za koja profitni sektor nije zainteresovan, smatra se da je opravdano oporezovati građane u korist naučnika, jer na kraju su građani ti koji od rezultata nauke dugoročno imaju korist. Drugim rečima, nauka je javno dobro.

To je standardno ekonomsko objašnjenje. Problem je, međutim, što ekonometrijske studije ne pokazuju nikakvu korelaciju između državnog izdvajanja za nauku i ekonomskog rasta po zemljama. Podaci govore da državna izdavanja za nauku po pravilu nemaju nikakvog uticaja na životni standard. Kako onda to objasniti?

Razlog je to što se najkvalitetniji fundamentalni naučni rad odvija u institucijama razvijenih zemalja, pre svega SAD i EU. Izdvajanja ovih zemalja imaju određen uticaj na inovacije i tehnički progres i doprinose opštem napretku. Ali u većem delu sveta to nije slučaj. Bez obzira koliko ih mi plaćali, mala je verovatnoća da će naučnici u Srbiji izmisliti internet. To nije slučaj samo sa Srbijom nego sa gotovo svim zemljama sveta, i to je razlog zbog kojeg u većini zemalja nema korelacije između izdvajanja za nauku i ekonomskog prosperiteta. To znači da je za sve manje zemlje najbolja strategija da ne plaćaju ništa, nego da budu besplatni korisnici naučnog progresa koji se odvija u SAD i EU. To je garantovani besplatan dobitak. Internet kad je jednom izmišljen nije ostao u SAD, kao što neće ni lek protiv raka ako ga izmisle. Oni plaćaju, svi dobijamo.

Koliko je onda optimalno izdvajanje budžeta Srbije za nauku? To je po meni 0%. Nema ni ekonomskih, ni moralnih razloga zbog kojih bi procenat plate svakog rudara išao profesoru X sa instituta za Y.