Jednom davno sam napisao ovde da je Branimir Džoni Štulić politički desničar i da je slika njega kao nekog buntovnog anarhiste ili levičara potpuno pogrešna. Sad želim da dam malo više argumenata za to, kroz poređenje Štulića sa Borom Đorđevićem, odnosno dve njihove poznate pesme: "
Pogledaj dom svoj anđele" Bore Đorđevića i "
Anđeli" Branimira Štulića.
Ove dve pesme koje koriste istu simboliku "anđela" najplastičnije odslikavaju i poetičke i političke razlike između dva pesnika. Estetički, "Pogledaj dom svoj, anđele" je prava himna kiča: tu su "nesrećni", "bolesni", "čemer", "smrt", i "jad", ceo pandemonijum užasa koji pesnik vidi u svakodnevnom životu, i neko je kriv za sve to i anđeo treba da "podigne svoj mač" i "bude anđeo osvete" da krivci "na svojoj koži osete" itd. Borin svet je manihejski i gnostički svet svakog revolucionara i pobunjenika protiv izopačenog, bolesnog sveta. Dobro u tom svetu može biti spaseno samo odlučnom, radikalnom akcijom nekog nepotkupljivog istorijskog ili vanistorijskog agenta, simbolisanog u "anđelu". Svi radikalni revolucionari sanjaju o ovom transistorijskom agentu: gnostikovo izbavljenje iz zlog sveta, zasniva se na aktu anđela kao simboličkog instrumenta imaginarnog istorijskog preloma. Isus, Mohamed, Lenjin, Staljin, Hitler, svejedno. To vam jasno objašnjava zašto su toliki patetični lirski pesnici obožavaoci tiranija: setite se Lorke i Pabla Nerude naprimer. Neruda je napisao ljubavnu odu maltene povodom sahrane Višinskog. Koliko šiparica stavlja Lorkine sladunajve stihoklepine na Facebook? Koliko njih zna da je Lorka bio komunista?
Štulićeva "angelologija" je sasvim druge prirode. Ako je Bora gnostik i revolucionar, Štulić je grčki klasičar i konzervativni kritičar političke moći. Njegova vizija moći je neuporedivo kompleksnija i pesimističnija. Prvo, on uviđa jasnu i direktnu vezu između erotskog i političkog, između lirike i nasilja. Pesma se sve vreme obraća nekoj apstraktnoj "ženi" i daje joj savet: "odstupi, korak ženo gledaj...". Od čega "žena" treba da odstupi i da vidi bolje? U prvoj strofi data je erotska potka ovoga:
"Slinavi kurvari, bijedni genitalci,
nezgodno potežu ukrućenu vijernost",
A da je ovo samo erotske potka
političkog nasilja vidi se po refrenu i po daljem toku pesme:
"dolaze, kao krv crveni, kao znoj opori, brutalni anđeli".
Pravednički bes koji Bora zaziva sa naivnošću brucoša koji je tek slušao prva predavanja o Herbertu Markuzeu i misli da nešto zna, i da je
paraousia iza ćoška, Štulić vidi iz Vogelinove perspektive, ili perspektive Kolakovskog koji opisuje istorijsku praksu marksizma kao Prometejevo buđenje iz sna o moći koji shvata da je postao Kafkin Gregor Samsa - groteskni, čudovišni čovek-buba. Iz perspektive onog ko zna da kombinacija erotske dispozicije u najširem smislu i kavaljerskog odnosa prema nasilju vodi direktno u katastrofu, istorijski, a u kič i grotesku estetički. Drugi deo pesme vam to sve kaže, jasno i slikovito. Štulić u svom elementu:
ponekad u osam
ponekad u tri
lijevi skup ideja
dolje ispod nogu
otvori širom oci
tiho kao jeza
pušteni s lanca
gledaj
nezajazni andjeli
u kolima od plastike
u djevojačkim snovima
u majmunovom vidjenju
u raspaljenim noćima
tko zna, tko zna,
ne bu dobro svršilo.
Prva naznaka je da pesnik vidi lijevi skup ideja "dolje ispod nogu". To nije ništa novo kod ovog pesnika. Lijevi skup ideja kod njega vidimo "ispod nogu" u pesmi 68 iz 1982 koja je najcrnja moguća satira fenomena večnih kafansko-katedarskih revolucionara, vidimo je u "Pavelu" gde se slavljenje Španskog rata kao simbola slobode vidi kao "skup interesa nekorisnih ljudi". Vidimo je u pesmi No comment iz 1987 gde je već napad na ekološku kvazireligiju "
Ne zalim jadne pitekantrope
Ne zalim mirna goveda
Ne zalim egzoticne papuance
Ne zalim sto sam 4. odzada
Isto kao i prije rata
Ne zalim ja sam cvrsta linija
Ali on vidi dublje i dalje od neposredne ideološke potke: "levi skup ideja" je samo simptom, samo izraz najdublje katastrofe koja je filozofskog tipa. Anđeli su "pušteni s lanca", i "nezajazni", i istovremeno kao "krv crveni". Da li je zaista teško videti ovde sve revolucionarne terore 20'og veka, ali i svih drugih vremena, koje su proizveli, ili aminovali politički nihilisti i tročetvrtinske glave tipa Bore Đorđevića, svi intelektualni miropomazači stlajinizma, maoizma, Fidel Kastra, Robespijera, svi "sanjari" i "idealisti" Armagedona. Pesnik je užasnut spoznajom da je neman puštena s lanca, da ista sila gospodari svetom uvek. On ne vidi izvor zla ni u kakvoj konkretnoj ideologiji nego u najdubljem impuslu koji bi Voeglin nazvao "gnostičkim", a koji zaziva bezgrešnog anđela sa mačem - delioca pravde i ispravljača kosmičkog nereda. Anđeo je, naprotiv za Štulića, znalca Homera i Tukidida, tvrdog cinika i realiste, čoveka antike koji živi u gnostičkom vremenu za čije hrišćansko-jeretičke nemani Homer i Tudikidid nisu znali, za njega je taj "anđeo" iskežena neman, vampir, anđeo destrukcije pušten s lanca, bliži Brem Stokerovom Drakuli nego
Babijevom Če Gevari, istovremeno estetička groteska i istorijska katastrofa.
To je druga važna dimenzija pesme - groteska: naime, gde su "anđeli"? U "raspaljenim noćima" i "devojčakim snovima" s jedne strane. U sanjarijama nevinih, naivnih, lirskih dušica i svih željnih radikalno produbljenog "erotskog" doživljaja sveta. S druge strane, "u majmunovom viđenju"! Da budem grub, rekao bih da on pomalo vidi Boru kao majmuna. Istovremeno vizija raste u modernom svetu, ona nije nikakava revolucionarna fantazija skrajnutih, ona je u "kolima od plastike", prizor modernog sveta, sveprisutan, fenomen srednje klase.
I naravno, finale, koje predviđa kako se to sve može završiti, koristeći glagol koji tendencionzno ujedinjuje erotsko i političko revolucionarno "ne bu dobro svršilo".
