Opasnost solarne energije

Vrlo poucan clanak u New York Timesu. Dve grupe environmentalista se spore oko postavljanja solarnih ploca u pustinji Mojave u Kaliforniji. Naravno, sam reporter sve vreme spor pokusava da predstavi kao razumno neslaganje medju dobrim momcima, koje je izazvano realnim problemom konkurentskih ciljeva (obezbedjivanjem energije uz istovremenu zastitu okoline) i predvidja da ce se sporovi "uskoro razresiti".

Ali, u jednom trenutku stvarnost progovara uprkos njegovim zeljama; naime, on citira clana organizacije Sierra Club iz tog kraja (inace jedne od najmocnijih ekoloskih grupa za pritisak u Kaliforniji ali i SAD u celini). Taj ovako obrazlaze svoje protivljenje postavljanju ogromnog broja solarnih ploca u pustinji: "Deserts don’t need to be sacrificed so that people in L.A. can keep heating their swimming pools".

Problem sa envajornmentalistima nije zivotna sredina nego drustvo. I zato je u pravu Klaus kad kaze da nije ugrozena okolina nego sloboda. Predstavniku Sierra Cluba smeta to sto ljudi imaju energije, sto imaju cime da greju bazene, nervira ga bogatstvo i civilizacija, on misli da je nepromnjen izgled pustinje vredniji kao cilj od bilo kakvog ljudskog blagostanja. Siromastvo nije za njih cena koja se mora platiti jer dostupnih "cistih" izvora energije nema dovoljno da podrze na odrzivom nivou postojeci stil i standard zivota. Ne, oni misle da je siromastvo cilj samo po sebi, a civilizacija prokletstvo (nastavak kulta Franje Asiskog u modernom obliku), i protivice se svakom izvoru energije koji je efikasan, bile to solarne ploce u pustinji, nuklearne centrale, ugalj, nafta, gas, bilo sta.

Da biste stekli jasniju sliku o cemu govorim, evo nekoliko jednostavnih podataka koji sve govore. U ovom trenutku, ugalj, hidro i nuklearna energija su potpuno ekonomski odrzivi oblici energije. U Americi dobijaju subvencije od 0,44 centa do najvise 1,59 dolara po megavat/satu proizvedene energije. Zajedno sa prirodnim gasom, obezbeduju 99,5% energetskih potreba SAD (naravno uz uvoznu naftu). S druge strane, prozivodnja solarne energije dobija decenijama subvencije od oko 23 $ po megavat/satu a energija vetra oko 24$, dakle, 20 do 40 puta vise. Uprkos tome, njihov udeo u proizvodnji energije je jos uvek oko 0,5%. Sto ce reci da su groteskno neefikasni i nesposobni da konkurisu konvencionalnim izvorima energije.

Zbog toga je i "podeljenost" envajornmentalista oko obnovljivih izvora o kojoj govori clanak u NYT dosta varljiva. Jedni misle da nije steta zaradjivati milione na konto ekoloskog aktivizma i jacati svoj politicki profil i uticaj, uz lagano davljenje proizvodnje energije kroz cap-and-trade, jer "resenja" koja zagovaras ("renewables") ionako ne mogu funkcionisati kao zamena za ono sto unistavas, tako da kapitalizam kakvim znamo svakako nece opstati, dok drugo, fundamentalistickije krilo, veruje da ne sme biti nikakvog kompromisa ni odlaganja u pogledu unistenja civilizacije i da bazeni imaju biti zartpani u ime slobode kojota i pustinjskih kornjaca da setaju bez tih ploca koje bi ih nervirale. Sve je to u ovom trenutku bura u casi vode. Ako jednog dana solarna ili energija vetra zaista postanu realna alternativa konvencionalnim energijama, ovi "sporovi" ce nestati, budite sigurni u to. Solarne ploce ce univerzalno biti oglasene za neprijatelje zivotne sredine. Samo zato sto ce postati pouzdan prijatelj coveka. Ovaj ekstremista iz Sierra Cluba nagovestava ono sto bi mozda jednog dana moglo da postane opsti stav.

Fer trgovina

Nebojša Katić postavlja pitanje u novoj Politici "Da li je slobodna trgovina fer"? U tekstu ne daje baš sasvim jasan odgovor, ali izgleda da sugeriše da jeste, odnosno da se zahtevi za "fer trgovinom", zaštitom životne sredine i poboljšanjem položaja radnika u siromašnim zemljama svode na najobičniji protekcionizam razvijenih zemalja.

Jedna od retkih stvari sa kojima se ne slažem je tvrdnja da će se u najtežoj poziciji naći "države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta". Odnosno, tvrdnja je verovatno tačna, ali ne vidim Srbiju u toj grupi zemalja. Naime, Srbija nije van regionalnih integracija (bar ne u ekonomskom smislu) jer ima sporazume o slobodnoj trgovini sa celom EU (koji EU suštinski primenjuje od 2000. godine, a Srbija od 2009.), sa svim zemljama regiona, sa Rusijom, a pregovara se sa zemljama EFTA (Norveška, Island, Švajcarska, valjda Lihtenštajn), sa Belorusijom i Turskom. Sve u svemu, za nekoliko godina će Srbija imati skoro potpuno slobodnu trgovinu sa bukvalno celom Evropom, čak i ako nikada ne postane članica EU.

Naročito mi nije jasno zašto je Katić, ako već ovako razmišlja, bio protiv primene SAA? Da li misli da je moguće biti "regionalno integrisan", ali samo na izvoznoj strani?

Drug Wars

Glavna tema londonskog The Economista od 7. marta je bio rat protiv droge. U tekstu How to stop the drug wars, uredništvo poziva svetske lidere da legalizuju, a zatim regulišu, proizvodnju i promet narkotika.

Odličan tekst i vrlo hrabar potez za jedan ugledni mainstream nedeljnik.