Kreditni krah?

Cilj finansijskog bailouta koji su odobrile prvo SAD pa onda evropske zemlje je bilo spasavanje kreditnog tržišta. Ne nekoliko institucija, nego kreditnog tržišta, čije je funkcionisanje navodno bilo dovedeno u pitanje. Tako se od Paulsona, Bernankea i drugih političkih lidera moglo čuti da je tržište kredita "zamrznuto" ili da je nastupio "kreditni krah" (credit crunch) koji će, ako se hitno ne reaguje, onesposobiti čitavu ekonomiju. Te dve fraze su postale obavezni deo finansijskog žargona.

Ali od samog početka krize s vremena na vreme se mogao čuti po neki izolovani glas sa pitanjem -- šta to ukazuje na kreditni krah? Gde su podaci? Broj ekonomista koji su se usudili da postave ovo pitanje je vrlo mali, dosta manji od broja tržišno orijentisanih ekonomista koji su se protivili bailoutu -- koliko ja znam od poznatijih javnih ekonomista to su bili samo Alex Tabbarok sa Marginal Revolution i u poslednjih nedelju dana već nekoliko puta ovde pominjani Robert Higgs. (Pošto su obojica blogeri, treba reći da su ekonomski blogeri tokom ove krize dosta dobili na značaju, jer se ispostavilo da je to najbolji način brzog reagovanja na konkretna i tekuća pitanja, brži od novinskih članaka i neuporedivo brži i relevantniji od naučnih radova. Arnold Kling je samo na osnovu blogovanja dobio poziv da o uzrocima krize svedoči pred Kongresom.)

Tabbarok, Higgs i možda samo po još neko su sve vreme ukazivali da podaci samog Feda ne pokazuju nikakvo smanjenje kreditne aktivnoti. Propast nekoliko velikih banaka je naravno potresla tržište, ali stotine manjih banaka je sve vreme nastavilo nesmetano da radi. Jedinstveno merilo kreditne aktivnosti ne postoji, ali po raznim pokazateljima kredita razne ročnosti, izgledi su da kraha nikada nije ni bilo. Na to upućuje i kretanje realne ekonomije. U Americi recesiju je proglasio NBER silovanjem podataka, a u EU realna ekonomija svejedno nastavlja sa svojih pola procenta godišnjeg rasta.

Tako je priča utihnula, dok sada Rojters nije objavio nalaze nove obimne studije jedne konsultanse kuće koja zaključuje isto: kreditna aktivnost je nesmanjena kako u Americi tako i u Evropi. Bailouti od 700 milijardi u SAD i skoro duplo od toga u Evropi, čemu god da služe, ne služe odmrzavanju kreditnog tržišta jer zamrzavanja na prvom mestu nije ni bilo. Pošto se sada više ne radi o izolovanim mišljenjima dvojice ekonomskih blogera, nego o obimnijoj studiji koju je objavila vodeća agencija, čekamo reakcije. Fed i vlade će i to sigurno ignorisati, ali možda će sada i neki drugi ekonomisti staviti prst na čelo.

Frederik Bastiat je definisao razliku između dobrog i lošeg ekonomiste kao to što loš vidi ono što je očigledno, a dobar vidi i ono što je površinski nevidljivo. Svi vide da Lehman Brothers ili Citibanka propadaju i brzo poveruju da je kreditni krah nastao. Ono što ne vide je da kreditno tržište ne čine samo pet najvećih banaka, već da ono funkcioniše na mnogo raznih načina, sa mnogo različitih manjih institucija. Nepostojanje "kreditnog kraha" ne znači da ne postoji kriza -- ali podsetimo se da je to bio primarni razlog za bailoute. Oružje za masovno uništenje nije pronađeno. Kako ćemo sada opravdati bailout?

Detroit u košu

Zahvaljujući hrabrom istupanju republikanskih senatora predlog za bail-out detroitske velike trojke (Ford, GM i Chryisler) je propao. Rekao bih da je nekolicina senatora osvetlala obraz Americi. Konačno jedna ohrabrujuća vest odande. Ipak, odlazeći predsednik se pobrinuo da tu vest odmah pomrači, pošto njegova administracija najavljuje da će razmotriti izdvajanje dela onih 700 milijardi predviđenih za finansijske ustanove za spašavanje automobilista.

Međutim, osim ovih vesti, moju pažnju je privukao komentar Joe Stiglitza u Financial Timesu. Za divno čudo, i on je protiv bail-outa. Ali, ne bi on džaba bio "nobelovac Stiglitz" kad ne bi imao neko pop-trash objašnjenje za idiote, koje elementarno logički ne drži vodu, ali koje pomenuti, naime idioti, svejedno gutaju ko alvu, jer im se uklapa u "svetonazor" okrivljavanja tržišta za greške države. Ne treba vam mnogo da pogodite - finansijsko tržište je "omanulo" jer je navelo menadžere da preuzimaju suviše veliki rizik i ono je krivac za probleme Detroita. Umesto baioluta treba uvesti detroitske firme u bankrot, zapravo tržišno restrukturiranje u skladu sa glavom 11 zakona o bankrotu. Međutim, setićemo se da Japanci i Korejanci i mnogi drugi posluju odlično u Americi. Strana autoindustrija radi u Americi i ne traži nikakav bailout od federalne vlade. Sam Stiglitz se poziva na nju kada objašnjava da detroitske firme mogu da se restrukturiraju i da ponovo rade, tj da američki radnici i menadžeri koji rade u Hondi, Tojoti i drugde dokazuju da Amerika ima odličan potencijal za automobilsku industriju.

Ali, zašto onda Tojota i Honda ne traže bailout? Kako to da isti ti sposobni američki radnici i menadžeri uspevaju da naprave dobra i jeftina kola u Tojoti ali ne mogu u GM? Tojota i GM rade u istoj zemlji, na istom finansijskom tržištu, zar ne, i jednako ih "kači" užas neregulisanog finansijskog tržišta što nagoni na suvišan rizik? Kako to tržišna greška zahvata na neki neverovatan način samo Detroit, a ne i ostale, koju uspevaju da joj izbegnu? Ali, "nobelovac Stiglitz" ionako i nije poznat kao neko kome će se logika isprečiti na putu.

Vama ostalima, koji umesto Stiglitzovih socijalističkih pop-trash slikovnica za idiote više volite logiku i činjenice, preporučujem sledeće jednostavno objašnjenje zagonetke zašto Japanci i Korejanci uspevaju, unlike ljudi iz Detroita, uprkos greškama tržišta, da naprave i prodaju dobra kola: možda činjenica jakih sindikata u Detroitu, enormnih nadokanada za zdravstveno i penziono osiguranje i ukupno skoro duplo većih troškova po zaposlenom u Detroitu imaju neke veze sa njegovom propašću, a ne greška finansijskog tržišta? Možda, ali, ne očekujete valjda da "nobelovac Stiglitz" bude toliki tržišni fundamentalista da uvaži elementarne činjenice i čak elementarnu aristotelovsku logiku.

A tek smo ga se rešili

Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulirati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obvezujući ih pritom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrživosti. I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati biti nacionalizirane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam...
(Karl Marx, Das Kapital).

Hvala Sandri i Saši na citatu.