Do sada je glavno pitanje u krizi evra bilo koliko će se Evropska centralna banka uključiti u operaciju spasavanja. Svaka zemlja ili unija koja ima svoju valutu i dug denominovan u svojoj valuti se može lako rešiti duga. Njena centralna banka može otkupiti sav dug od poverioca za svež novac. To će stvoriti inflaciju, ali duga više nema.
ECB je odbijala da tako nešto uradi iz više razloga. Prvi je inflacija. Drugi je što ta inflacija, osim što je loša sama po sebi, podrazumeva i preraspodelu jednaku poreskim transferima -- opet bi zemlje koje su štedele trpele inflaciju zbog onih koje nisu. Treći je što ni Mastriški sporazum ne dozvoljava ECB-u direktan otkup obveznica država.
Ali prekjuče se dogodilo nešto važno. ECB je uvela novi program niskokamatnih kredita komercijalnim bankama, prema kojem banke mogu uzeti neograničene količine novca, po kamati od 1%, na tri godine.
Ovo je mnogo drugačije od onoga što centralne banke obično rade. Tradicionalno one pozajmljuju bankama na vrlo kratak rok -- na dan, na nedelju ili dve, maksimalno na tri meseca. (Pošto ukupan obim zajmova obično raste one ovim putem ustvari "štampaju" novac.) ECB je sada uveo klasično dugoročno finansiranje komercijalnih banaka, nešto što je van opisa posla bilo koje centralne banke. I banke širom evrozone su iskoristile priliku i odmah uzele oko 500 milijardi evra.
Razlog za ovu akciju je samo jedan. ECB se nada da će banke sada ove kredite iskoristiti da kupe obveznice zemalja poput Italije i Španije sa sličnom ročnošću. Za banke je posao lak -- pozajme od ECB po 1%, a kupe španske, italijanske ili druge obveznice, koje im donose po 4-7% godišnje. Time ECB zaobilazi mastriško pravilo po kojem ne sme direktno pozajmljivati vladama, ali suštinski radi baš to, preko privatnog sektora kao posrednika.
Ako banke budu kooperisale i prionu na kupovinu državnog duga, onda će evrozona još neko vreme biti sigurna. Grčka više nije u igri jer je jedino pitanje kako će se gubici njenog de facto bankrota raspodeliti, ali Španija, Italija i drugi će dobiti novu slobodu da dalje pozajmljuju.
Ovo, naravno, nije trajno rešenje, ovo je dupliranje uloga. Kao i kod svake piramidalne šeme, rezultati su povoljni samo dok je šema u usponu. U prvi mah to će biti dobro i za banke koje u ovome imaju zaradu i za zadužene države čiji će dug sada neko kupovati i obara im kamate. Ali ECB će jednom morati ili da prekine finansiranje ili da ode u hiperinflaciju. U trenutku kada finansiranje prestane, države će biti još zaduženije, a banke će imati još više državnog duga.
Naravno, moguće je i da banke ne uđu u veću kupovinu sumnjivog duga. One nisu u obavezi da to rade, one mogu uzeti ove trogodišnje zajmove od ECB i uložiti u nešto drugo. Ali ovo je vreme simbioze države i finansijskog sektora, banke rade za državu a država radi za banke. Cela šema je smišljena da bi se kupovao dug i čini mi se da će nekako, uz pomoć štapa ili šargarepe, banke pre ili kasnije to i raditi.
Zaključak: očekujte privremeno olakšanje dužničke krize, a zatim, u zavisnosti od vaše političke procene, ili osetnu inflaciju u evrozoni ili slom još većih razmera nego što bi bio sadašnji.
