Pages

27 April 2011

ZNIUS 2

Kakve veze imaju džukci lutalice i investiranje u Srbiju? Imaju i te kakve!

Danas me je prvo zvao novinar Blica da pita da li je uobičajna praksa da se investitori raspituju o broju sunčanih dana i izgledima zemljotresa. Elem meni na prvu loptu pade na pamet da broj sunačnih dana utiče na troškove rasvete i grejanja, a da izgledi zemljotresa utiču na troškove gradnje i osiguranja.

E sad, šta jedan pametan investitor može da zaključi o zemlji u kojoj su od hordi polupismenih fundamentalista koji za sebe bez nekog jasnog razloga tvrde da su pravoslavci u praksi jedino gore horde džukaca koje ordinaraju po svim urbanim i suburbanim celinama, ako u toj zemlji nema seruma protiv besnila ni za lek ili barem u pola zemlje. Može da zaključi ono što svi znamo da je Srbija postala prava pravcijata banana država. Govore nam džukele koje treba staviti na grb Beograda i drugih gradova Srbije, jer su one uz rupe na ulicama prepoznatljiv znak raspoznavanja kojim se ne mogu podičiti evropske metropole i varošice, da naša javna uprava ne zna da reši ni banalne probleme, a pretenduje da reši mnoge druge probleme u rekordnom roku. U suštini, ovakvo nerešavanje svekolikog problema džukela govori o omnipotentnom mlaćenju prazne slame na veliko i nesposbnosti i za male stvari.

E sada se na to se nadovezuje naša nesposbnost da upravljamo besnilom. Nismo mi U.K. da nas more čuva od te bolesti, ali nismo ni Ruanda u vreme rata pa da Ce-Ce muve ordiniraju u društvu sa malaričnim komarcima. Umesto da se vektori besnila sitemski vakcinišu pa da slučajevi ove bolesti kod životinja budu kuriozitet, to kod nas nije slučaj. Nije istina da besne životinje retko dođu do naseljenih mesta. Na to se sve nastavlja temeljan razlog zašto smo baninizovani - na očiglednu nebrigu za zdravlje stanovništva Srbije koja je posledica nemara, odgovara se u terminima lažne efikasnosti komunističkog zdravstvenog sistema. Istovremeno, samo je pretprošle zime taj isti sistem potrošio za vakcine protiv nepostojeće pretnje par desetina hiljada puta više novca. A sada se plaše da će da nagrnu građani željni da se pelcuju protiv besnila iz čistog seirenja nad problemima zdravstva.

Kada jedan investitor shvati kako se rešavaju neki problemi koji su u zemljama odakle čekamo investicije deo priče o tome kako se nekada teško živelo, onda se lako izvuku zaključci. Dužkele su nam tu pred nosom, a katastrofalni zemljotresi su gotovo nemogući u Srbiji.

Hayek i Barselona

Večeras se igra prvi od dva meča između Reala i Barselone u Ligi šampiona i ovaj el klasiko prati veća fama i napetost nego bilo koji drugi u skorijoj istoriji. U ovom trenutku to je duel dva najbolja fudbalska tima na svetu, igrača od kojih je gotovo eksluzivno sastavljen tim aktuelnog svetskog prvaka Španije, plus dva najbolja igrača na svetu.

Ali el klasiko je i mnogo više od toga. Ideološki, on je uvek bio nastavak španskog građanskog rata drugim sredstvima. Dva najveća španska kluba vuku ideološke razlike iz sukoba fašista i komunista. Real Madrid je, iako kraljevski klub, u doba Franka bio projekat korporativne fašističke države. Svoje najsvetlije trenutke imao je u tom periodu, kada je država sponzorisala klub kao što fašistička država bira i pomaže svojim ekonomskim gigantima da dominiraju u zemlji i predstavljaju je inostrastvu.

Barselona je sa druge strane nastala iz komunističko-anarhističke struje u Španiji 1930-ih. Za vreme Franka je predstavljala simbol otpora režimu, a znaci leve orijentacije se vide i sada. To je jedini klub na svetu koji nema sponzorsku reklamu na dresu i tako se, valjda u ime otpora korporacijama, odriče velikog prihoda. Prvo nije imala ništa, pa kad je UEFA zahtevala da zbog uniformnosti svi klubovi imaju nešto, Barselona je besplatno stavila reklamu Unicefa.

Ali hteo sam da kažem nešto drugo, dosta eksperimentalno. Kod Barselone je poslednjih godina prepoznatljiv poseban stil igre, koji je kopirala i cela šampionska ekipa Španije na poslednjem svetskom prvestvu -- sistem poznat kao tiki-taka. Ono što je meni interesantno kod toga je što se gledajući taj ceo sistem igre u njemu ponekad ne vidi konkretna svrha. Evo jednog lepog primera Barseloninog stila; mada zato što navijači na Youtube postavljaju uglavnom samo najbolje poteze ne mogu da nađem klip gde bi se tačno videlo baš ono što hoću da pokažem -- kada dva ili tri Barselonina igrača razmene po nekoliko potpuno bespotrebnih pasova jedan drugome. Oni koji češće gledaju Barselonu znaju o čemu govorim. Kada recimo Puyol i Xavi vrate loptu jedan drugome po dva puta i na kraju ona opet završi kod koga je i bila i na istom mestu, gledalac ne može da se ne zapita - zašto!? Stvar ide dotle da jedni hvale Barselonu zbog lepote u igri kratkih pasova, dok je drugima ta igra beskonačnih bezopasnih dodavanja na sredini terena smrtno dosadna.

Znam da sam u opasnosti da upadnem u "ako imaš samo čekić sve ti liči na ekser" zamku, ali predložio bih da u Barseloninoj igri ima elemenata Hayekove teorije evolucije složenih sistema. Složeni sistemi, kao što je društvo ili tržišna ekonomija, funkcionišu po pravilima koja su evoluirala eksperimentacijom. Naš um nije u stanju da shvati zašto na nivou društva radimo to što radimo; ako hoćete da stvorite efikasno društvo počevši od ničega, nećete dobiti tako dobar rezultat kao ovaj koji je dobijen spontanom evolucijom pravila u društvu. Zato marksizam nije uspeo -- nema tog uma koji je superiorniji od nagomilane istorijske mudrosti koja je sadržana u postojećim društvenim pravilima. Ako ne možemo da vidimo ili da racionalno objasnimo koristi od nekih stvari, od privatne svojine, religije, porodice ili države, to ne znači da su one pogrešne. To što su one evoluirale u društvenim interakcijama je znak da u njima postoji nešto racionalno, a što naša ograničena racionalnost ne može sagledati.

Kada Puyol i Xavi, po mišljenju gledalaca potpuno bespotrebno po dva puta dodaju jedan drugome i nazad, to možda ima svrhu. Ni sami igrači ne moraju razumeti svrhu -- oni i njihovi treneri su prosto uvideli da kada igraju igru beskrajnog dodavanja, češće pobeđuju. Oni samo slede jednostavno pravilo: dodaj najbližem slobodnom igraču. (Ili malo potpunije, ne pokušavaj završni pas ili prebacivanje igre na drugu stranu terena ili šut, osim ako šansa nije očigledna). Nije svaki pojedinačni pas racionalan (i gledaoci su u pravu kada pitaju zašto se dodaju u nedogled), ali ono što je racionalno je pravilo kratkih i jednostavnih pasova koje igrači Barselone slede.

Da ne govorimo samo o osnovnim institucijama društva, uporedite to recimo sa politikom spašavanja posrnulih banaka -- da li je racionalno spasiti veliku banku da bi se izbegao finansijski slom i negativne posledice na celu ekonomiju? Sasvim je moguće da je odgovor "da". Koristi spašavanja mogu biti veće od direktnih troškova. Ali da li je efikasno spasavanje banaka kao pravilo? Naravno da ne. Nije efikasno ni pravilo po kojem neke banke treba spasiti a neke ne, jer to stvara moralni hazard i korupciju i košta na drugi rok. U pitanju su dve različite vrste racionalnosti, kratkovida racionalnost i racionalnost pravila.

Gledajući razvoj tiki-taka filozofije možemo posvedočiti da do njihovog racionalnog pravila nije došao genijalan trener, nego je nastalo evolucijom u Barseloninoj igri ili u najboljem slučaju poperovskim inžinjeringom na parče. Počelo je negde pre dvadesetak godina sa Krojfom, ali tek u poslednjih par godina je došlo do punog izražaja.

Mi možemo sada naknadno pokušati da objasnimo zašto je pravilo racionalno, kao što smo naknadno racionalizovali zašto su svojina ili porodica efikasne institucije. Jedna mogućnost je da i besmisleno dodavanje navodi igrače protivničkog tima da menjaju raspored, dok se onda ne uvidi šansa za malo smislenije dodavanje. Druga je ona koju vidi trener Gvardiola, da je dodavanje u napadu ustvari odbrambena taktika -- ako je lopta kod tebe onda znači da nije kod protivnika. Ali to je samo delimično slučaj, jer ako ste gledali Barselonu znate da se oni dodaju malo više nego što treba čak i kada jure rezultat.

Tako smo došli smo do zaključka da levičarski klub ustvari igra hajekovski fudbal.