Prosjaci u Americi po nekim izvorima zarađuju i do 40,000 dolara godišnje. U Njujorku na najboljim lokacijama nekada može da se zaradi i 500 dolara dnevno. Sve bez poreza. U ovom poslu pomaže humor. Jednom me je u Torontu jedan tip pitao da li imam dolar za laptop. Takođe kažu da pomaže i ako se traži tačan iznos: "fali mi još 43 centa za kafu". Studija je pokazala da veliki broj prosjaka ustvari i nisu beskućnici kako se predstavljaju već da su prosjačenje pretvorili u karijeru.
Situacija je verovatno slična i u Srbiji. Sećam se da sam davno video jedan prilog na televiziji o tipu koji je sagradio veliku kuću i postao prilično imućan kopajući po deponiji. Evo dokaza da su deponije unosan biznis.
03 September 2008
Gligorovljev anti-Obama
Vladimir Gligorov ima neverovatan tekst o američkim izborima. Da ga pročitam a ne znam ko je autor poverovao bih da je to neki tekstopisac iz Politike, a možda i sam Nebojša Katić, glavom i bradom. Čak, gore od toga, tekst deluje još odbojnije jer nije puka pljuvačina po republikancima i hvalospev Obami, već "uravnotežena analiza", ali takva da maksimalno zabašuri sve problematične stvar vezane za Obamu, maksimalno razvodni bilo kakvu jasnu tezu, ili je uklopi u najpovršnije stereotipe. U celom tekstu ima jedva jedna ili dve stvari koje bi se mogle opisati kao nedvosmisleno tačne ili korektno interpretirane.
Možda najnetačnije od svega je njegovo predstavljanje Obame kao umerenjaka. Da, verovali ili ne, senator koji je u 2007 godini po tradicionalnom istraživanju National Journala bio najliberalniji senator, po svojim stavovima i glasanju u Kongresu, po mišljenju Gligorova zastupa američki tradicionalni liberalizam, ali u "umerenijoj formi"! Šta li onda Gligorov smatra ekstremnim liberalizmom i levičarenjem?
Dalje, Gligorov dodaje još jednu bizarnu tvrdnju: Obama po njemu prihvata "liberterski paternalizam" (zapravo, kaže se "libertarijanski", a "liberterski" znači nešto sasvim drugo) Thalera i Sunsteina, u kome "država ne preuzima odgovornost neposredno i ne prisiljava ljude na određeno ponašanje, već na različite načine utiče na ponašanje pojedinaca." Gligorov Obamin plan u zdravstvenom osiguranju vidi kao odraz ove ideje. Ali, Gligorov pogrešno tumači Sunsteina i Thalera jer oni tvrde da "nagovaranje" od strane vlade mora biti takvo da smanji upliv države u odnosu na postojeća etatistička rešenja. A Obamin plan je da proširi birokratiju i za više desetina milijardi podigne troškove državnog osiguranja u Americi, u skoro doslovnoj kopiji propalog etatističkog Hillary carea iz 1990-ih i evropsko-kanadskog modela socijalizovane medicine. Da ne govorimo uopšte o vrlo uputnom pitanju koliko se to neobično drveno gvožđe "libertarijanski paternalizam" uopšte stvarno razlikuje od bilo kog drugog, nelibertarijanskog ("neliberterskog", što reko Gligorov) paternalizma.
A šta tek reći za sledeći niz konfuznih poluistina i polutvrđenja: "Demokrate teže preraspodeli, ma kako mala ona bila. Republikanci teže opštem smanjenju poreza, što prirodno više odgovara bogatijim slojevima, jer oni plaćaju više. U ovom času, nije sasvim jasno koji je interes jači. Međutim, Mekkejnu ne ide u korist povećano interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda, pre svega kada je reč o ulaganjima u infrastrukturu, a mnogo se govori i o problemima sa obrazovanjem. Tu valja uračunati i zahteve da država preuzme na sebe troškove hipotekarne krize. Što ne može da se izvede, a da ne optereti budžet, pa tako i poreskog obveznika." Dakle, klasični levičarski talking point - smanjenje poreza ide u korist bogatašima, "prirodno". Da li? A šta ćemo sa povećanjem individualnog dohotka, investicija, zapošljavanja itd, sa očiglednim podsticajem akumulaciji kapitala, rastu produktivnosti i zarada koje obezbeđuje snižavanje poreza, kako svedoči i Reganova i Buša mlađeg politika i mnoge druge u svetu? Kao da se Nebojša Katić premaskirao u Vladimira Gligorova... Šta znači, dalje, tvrdnja da Mekejnu ne ide u korist "interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda"? Da li to znači da Mekejnu ne ide u korist što većina ljudi želi povećanje državne potrošnje? Pa, kao republikanac on je tu da obeshrabri takva očekivanja. Narod uvek želi što veću državnu potrošnju i što manje poreze, to je prirodno. A tek zahtevi za pokrivanjem propalih hipotekarnih kredita? Mekejn lično je više puta rekao da država ne treba da pokriva hazardna ulaganja privatnih firmi, konkretno misleći na Fannie Mae i Freddie Mac. Šta se njega tiče što neko drugi ima ideju da treba? On ide na izbore sa obećanjem da to neće raditi.
A pogledajmo sad prikaz Obamine poreske politike: "Obama se takođe trudi da ponudi izmene u poreskoj politici, koje nije lako kritikovati kao nešto što demokrate tradicionalno čine: povećavaju poreze i javnu potrošnju. Predlog je da se povećaju porezi na bogate, a da se ništa ne menja u poreskom opterećenju srednje klase, u kojoj se nalazi i najveći broj glasača." Šta znači da nije lako kritikovati Obamine izmene kao nešto što demokrate uvek rade: da Obama ne zagovara povećanje poreza, ili da je povećanje poreza u ovom slučaju iz nekog razloga dobro. Ako je prvo, onda autor tvrdi očigledno pogrešnu stvar, a ako je drugo onda to njegov "liberalizam" (u evropskom smislu) prikazuje u vrlo zanimljivom svetlu.
Odeljak o energeetskoj politici takođe nije spomenik pismenosti, a i lišen je bilo kakve konkretne informacije. Čikam čitaoca da iz Gligorovljevog teksta izvuče bilo kakvu korisnu informaciju o tome šta o energiji misli Obama a šta Mekejn.
Što se tiče spoljne politike opet pogrešna tvrđenja - ispada da demokrati teže mekoj moći, a republikanci izolacionizmu propraćenom vojnim intervencijama. Ali, stvar stoji potpuno obratno - vojni intervencionizam je mnogo naglašeniji kod demokrata nego kod repulikanaca. Medlin Olbrajt je ismevala ideju Bušove kampanje 2000 o jakoj sili koja se samo izuzetno koristi: "šta ćemi sila ko neću da je upotrebljavam", govorila je ona tada. Slika republikanske spoljne politike kod Gligorova je zapravo sklepana od dva stereotipa koji skupa slepljeni čine logičku kontradikciju: stereotip "izolacionizma" i stereotp "vojne agresivnosti". Ali, ako neko vodi izolacionističku politiku, onda on po logici stvari nije mnogo zaniteresovan za spoljni svet, zar ne, te u konačnici i ne može biti mnogo sklon vojnim intervencijama. Kako može biti istovremeno i izolacionista i intervencionista?
I na kraju, pogledajte ovo: "Oba kandidata nude promene, a Obama nudi i nadu. Ovo drugo ga čini veoma popularnim na mitinzima, ali nije izvesno da mobiliše mnogo glasova. Ali kada je reč o tome ko je kandidat promene, tu je on u prednosti. I ta bi prednost trebalo da bude dovoljna." Šta znači "nada", osim šupljeg demagoškog slogana jednog kandidata? Zar ne bi bilo zanimljivije da nam liberalni ekonomista, umesto ponavljjnja slogana jednog od kandidata, malo detaljnije secira njegov program i da pokaže ono što je svakom jasno, i što sam kandidat uopšte ne skriva, a to je da je njegova "promena i nada", kad se konkretno prizamlji zapravo samo šifra za povećanje državne uloge u ekonomiji, smanjenju ekonomskih sloboda, drastičnom povećanju poreza i regulacije. Stari, "umorni" američki liberalizam, a ništa novo.
Ali, sa takvom tezom, tekst verovatno ne bi mogao da izađe na Peščaniku, čija autorka uzbuđenim glasom govori o Obami kao o "tom čudesnom političaru"...
Možda najnetačnije od svega je njegovo predstavljanje Obame kao umerenjaka. Da, verovali ili ne, senator koji je u 2007 godini po tradicionalnom istraživanju National Journala bio najliberalniji senator, po svojim stavovima i glasanju u Kongresu, po mišljenju Gligorova zastupa američki tradicionalni liberalizam, ali u "umerenijoj formi"! Šta li onda Gligorov smatra ekstremnim liberalizmom i levičarenjem?
Dalje, Gligorov dodaje još jednu bizarnu tvrdnju: Obama po njemu prihvata "liberterski paternalizam" (zapravo, kaže se "libertarijanski", a "liberterski" znači nešto sasvim drugo) Thalera i Sunsteina, u kome "država ne preuzima odgovornost neposredno i ne prisiljava ljude na određeno ponašanje, već na različite načine utiče na ponašanje pojedinaca." Gligorov Obamin plan u zdravstvenom osiguranju vidi kao odraz ove ideje. Ali, Gligorov pogrešno tumači Sunsteina i Thalera jer oni tvrde da "nagovaranje" od strane vlade mora biti takvo da smanji upliv države u odnosu na postojeća etatistička rešenja. A Obamin plan je da proširi birokratiju i za više desetina milijardi podigne troškove državnog osiguranja u Americi, u skoro doslovnoj kopiji propalog etatističkog Hillary carea iz 1990-ih i evropsko-kanadskog modela socijalizovane medicine. Da ne govorimo uopšte o vrlo uputnom pitanju koliko se to neobično drveno gvožđe "libertarijanski paternalizam" uopšte stvarno razlikuje od bilo kog drugog, nelibertarijanskog ("neliberterskog", što reko Gligorov) paternalizma.
A šta tek reći za sledeći niz konfuznih poluistina i polutvrđenja: "Demokrate teže preraspodeli, ma kako mala ona bila. Republikanci teže opštem smanjenju poreza, što prirodno više odgovara bogatijim slojevima, jer oni plaćaju više. U ovom času, nije sasvim jasno koji je interes jači. Međutim, Mekkejnu ne ide u korist povećano interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda, pre svega kada je reč o ulaganjima u infrastrukturu, a mnogo se govori i o problemima sa obrazovanjem. Tu valja uračunati i zahteve da država preuzme na sebe troškove hipotekarne krize. Što ne može da se izvede, a da ne optereti budžet, pa tako i poreskog obveznika." Dakle, klasični levičarski talking point - smanjenje poreza ide u korist bogatašima, "prirodno". Da li? A šta ćemo sa povećanjem individualnog dohotka, investicija, zapošljavanja itd, sa očiglednim podsticajem akumulaciji kapitala, rastu produktivnosti i zarada koje obezbeđuje snižavanje poreza, kako svedoči i Reganova i Buša mlađeg politika i mnoge druge u svetu? Kao da se Nebojša Katić premaskirao u Vladimira Gligorova... Šta znači, dalje, tvrdnja da Mekejnu ne ide u korist "interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda"? Da li to znači da Mekejnu ne ide u korist što većina ljudi želi povećanje državne potrošnje? Pa, kao republikanac on je tu da obeshrabri takva očekivanja. Narod uvek želi što veću državnu potrošnju i što manje poreze, to je prirodno. A tek zahtevi za pokrivanjem propalih hipotekarnih kredita? Mekejn lično je više puta rekao da država ne treba da pokriva hazardna ulaganja privatnih firmi, konkretno misleći na Fannie Mae i Freddie Mac. Šta se njega tiče što neko drugi ima ideju da treba? On ide na izbore sa obećanjem da to neće raditi.
A pogledajmo sad prikaz Obamine poreske politike: "Obama se takođe trudi da ponudi izmene u poreskoj politici, koje nije lako kritikovati kao nešto što demokrate tradicionalno čine: povećavaju poreze i javnu potrošnju. Predlog je da se povećaju porezi na bogate, a da se ništa ne menja u poreskom opterećenju srednje klase, u kojoj se nalazi i najveći broj glasača." Šta znači da nije lako kritikovati Obamine izmene kao nešto što demokrate uvek rade: da Obama ne zagovara povećanje poreza, ili da je povećanje poreza u ovom slučaju iz nekog razloga dobro. Ako je prvo, onda autor tvrdi očigledno pogrešnu stvar, a ako je drugo onda to njegov "liberalizam" (u evropskom smislu) prikazuje u vrlo zanimljivom svetlu.
Odeljak o energeetskoj politici takođe nije spomenik pismenosti, a i lišen je bilo kakve konkretne informacije. Čikam čitaoca da iz Gligorovljevog teksta izvuče bilo kakvu korisnu informaciju o tome šta o energiji misli Obama a šta Mekejn.
Što se tiče spoljne politike opet pogrešna tvrđenja - ispada da demokrati teže mekoj moći, a republikanci izolacionizmu propraćenom vojnim intervencijama. Ali, stvar stoji potpuno obratno - vojni intervencionizam je mnogo naglašeniji kod demokrata nego kod repulikanaca. Medlin Olbrajt je ismevala ideju Bušove kampanje 2000 o jakoj sili koja se samo izuzetno koristi: "šta ćemi sila ko neću da je upotrebljavam", govorila je ona tada. Slika republikanske spoljne politike kod Gligorova je zapravo sklepana od dva stereotipa koji skupa slepljeni čine logičku kontradikciju: stereotip "izolacionizma" i stereotp "vojne agresivnosti". Ali, ako neko vodi izolacionističku politiku, onda on po logici stvari nije mnogo zaniteresovan za spoljni svet, zar ne, te u konačnici i ne može biti mnogo sklon vojnim intervencijama. Kako može biti istovremeno i izolacionista i intervencionista?
I na kraju, pogledajte ovo: "Oba kandidata nude promene, a Obama nudi i nadu. Ovo drugo ga čini veoma popularnim na mitinzima, ali nije izvesno da mobiliše mnogo glasova. Ali kada je reč o tome ko je kandidat promene, tu je on u prednosti. I ta bi prednost trebalo da bude dovoljna." Šta znači "nada", osim šupljeg demagoškog slogana jednog kandidata? Zar ne bi bilo zanimljivije da nam liberalni ekonomista, umesto ponavljjnja slogana jednog od kandidata, malo detaljnije secira njegov program i da pokaže ono što je svakom jasno, i što sam kandidat uopšte ne skriva, a to je da je njegova "promena i nada", kad se konkretno prizamlji zapravo samo šifra za povećanje državne uloge u ekonomiji, smanjenju ekonomskih sloboda, drastičnom povećanju poreza i regulacije. Stari, "umorni" američki liberalizam, a ništa novo.
Ali, sa takvom tezom, tekst verovatno ne bi mogao da izađe na Peščaniku, čija autorka uzbuđenim glasom govori o Obami kao o "tom čudesnom političaru"...
A sada ljubav
Kategorija:
Socijalizam,
Sport
Čavić je dobio stan od poreskih obveznika. Pre svega je zahvalan Mrkonjiću kao da mu je čovek poklonio svoj stan. Sada kaže da mu je ostalo samo da nađe devojku. Možda bi država i Mrkonjić mogli i tu da pomognu?
Subscribe to:
Posts (Atom)