Upoznajte Nialla Fergusona

Pretpostavljam da relativno mali broj istoričara prati ovaj blog, tako da će većini ime Nialla Fergusona biti novo. Ali, radi se o verovatno najpoznatijem i najuticajnijem mladom istoričaru na svetu. Trenutno je profesor na Harvardu, inače je Škot poreklom. Ovde je njegov sajt.

Slaviša ga je pomenuo pre nešto više od godinu dana, ali mislim da zaslužuje da se o njemu i njegovim idejama kaže nešto više.

Prvo, čovek je liberal, u nešem smislu reči.

Drugo, pretežno se bavi ekonomsko-finansijskom istorijom, a nedavno je objavio knjigu "The Ascent of Money: The Financial History od the World". Posebno zanimljivo je što u analizi istorije finansija u velikoj meri koristi metodologiju evolucione biologije. Kratak govor na ovu temu možete pogledati ovde.

Treće, često koristi veoma zanimljivu metodologiju "šta ako" istorije. Naime, u izvesnom smislu, on pokušava da ospori deterministički pogled na istoriju, čija je osnovna teza da su istorijski događaji "objektivno uslovljeni". Kao što je Slaviša pisao u već linkovanom tekstu, Ferguson tvrdi da je Prvi svetski rat ex-ante bio potpuno iznenađenje, a da su ex-post istoričati našli opravdanje u tome da su odnosi u Evropi bili veoma napeti. Fergusonova teza nije da je to samo po sebi netačno, već postavlja pitanje - a zašto baš tada? Odnosi u Evropi su UVEK bili veoma napeti, ali zašto su mnogo puta pre toga i mnogo puta nakon toga, lideri evropskih država uspevali da nađu neki osnov da ne zarate?

Njegovo objašnjenje je da se uglavnom radi o potpuno slučajnim događajima, odnosno da se ratovi i drugi veliki događaji ne mogu unapred predvideti. Recimo, dovoljno je da neka budala u generalštabu preceni snagu svoje vojske, pogrešno informiše premijera (ili kralja), pa da rat započne. Ali, iz nekog razloga, istoričari zahtevaju da veliki događaji imaju velike, "duboke" uzroke, nekako nije prihvatljivo reći da je 50 miliona ljudi izginulo tek tako. U tom smislu je dosta blizak Talebu - ovde se nalazi Fergusonov prikaz Talebove knjige "The Black Swan".

Četvrto, ima da kaže zanimljive stvari o Kini. Za razliku od većine ljudi koja očekuje da Kina za 20-ak godina prestigne Ameriku, on smatra da je to veoma malo verovatno. Naime, ukazuje na dva često zanemarena trenda: prvo, da je demografska situacija u Kini, zbog politike jednog deteta, katastrofalna, kako zbog toga što će zemlja naglo ostariti, tako i zbog velikog "manjka" žena (do čega je dovela praksa selektivnog abortusa); drugo, on primećuje snažan rast kineskog nacionalizma, iza koga izgleda da ne stoji država. Dakle, lako je zamislivo da Kina dođe u ekonomski problem zbog stare radne snage, što će dovesti do pada legitimiteta partijskog rukovodstva. U takvoj situaciji, ukoliko partijsko rukovodstvo želi da ojača svoj legitimitet, najlakše je napasti Tajvan, ili tako nešto. Takođe, mržnja Kineza prema Japancima je verovatno jedna od najjačih međunacionalnih mržnji na svetu (uz to je i obostrana). Budući da su Tajvan i Japan američki saveznici, teško je videti kako bi se na dugi rok rat mogao izbeći.

Peto, on pobija tezu da su nuklearke "dovele do mira i sprečile Treći svetski rat". Njegova teza je da smo, umesto Third World War-a imali Third World's War, odnosno da su velike sile ratovale međusobno širom "Trećeg sveta", zato što nisu htele/smele da uđu u direktan sukob. Dakle, nuklearke su samo učinile Evropu bezbednom, ali su ratovi besneli širom sveta, upravo zbog toga.

Sve u svemu, radi se o čoveku sa veoma zanimljivim idejama.

Liberaltarijanci

Ne libertarijanci nego liberaltarijanci, su spoj liberala (u američkom smislu, zovimo ih socijalistima da bi izbegli zabunu) i libertarijanaca. Pokret se pojavio u poslednjih godinu ili dve, iniciran od strane nekoliko ljudi iz Cato instituta kao reakcija na prihvatanje velike države i 'national greatness' konzervativizma, zanemarivanje ekonomskih sloboda i gušenje socijalnih sloboda (zabrana kockanja, rat protiv droga, itd.) od strane konzervativaca. Ideja je da liberal-socijalisti i libertarijanci mogu naći zajednički jezik u mnogim od ovih stvari i stvoriti neku vrstu intelektualne i možda političke koalicije. Libertarijanci bi sa svoje strane mogli biti popustljivi oko socijalne jednakosti.

Evo šta je fundamentalno pogrešno u ovoj ideji. Libertarijanci uključeni u pokret pogrešno tumače šta stvarno ovi liberal-socijalisti hoće. Samo na prvi pogled socijalistima su prioriteti društvena jednakost, borba protiv siromaštva i slično. Ne znam da li su oni toga i sami svesni, većina verovatno ne, ali u stvarnosti najveći prioritet današnjih levičara je što veća centralizovana državna kontrola nad što većim brojem aktivnosti ljudi. Bar tako izgleda iz njihovih konkretnih predloga, šta god da su proklamovani opšti ciljevi.

Moj omiljeni primer je Paul Krugman, vodeći liberal-socijalista. Kao vrhunski ekonomista, Krugman bi morao da razume nesumnjivu ekonomsku i socijalnu poželjnost nekih liberalizacija, kao što su recimo liberalizacija taksi usluga, proizvodnje lekova, ili licenci za obavljanje zanimanja (od vodoinstalaterskih i frizerskih do lekarskih i pravničkih, ima ih mnogo). Takve liberalizacije bi dovele do pojeftinjenja ovih usluga i omogućile većem broju ljudi da se njima bave (npr. siromašni imigranti, jer su licence po pravilu dosta skupe i zahtevaju dugotrajnu proceduru). Ali jedan ekonomista je nedavno analizirao stotine Krugmanovih kolumni u dugom nizu godina i zaključio da se Krugman, koji redovno piše o svim ovim temama, ni jedan jedini put nije založio za bilo kakvu liberalizaciju. Postavlja se onda pitanje šta Krugman stvarno hoće. Da li su bitni neki ciljevi, ili je bitno jedino upotrebiti državnu intervenciju kao sredstvo, bez obzira na ishod. Evo posta o tome i o sličnim slučajevima u Srbiji, kao što su razne subvencije, intervencije i privilegije podržane od strane domaćih levičara, koje su ustvari duboko antisocijalne. Evo posta o sličnom slučaju u spoljnoj politici -- veliki, najveći svetski pacifista i navodni anarhista Noam Čomski nije podržao Rona Paula, jedinog kandidata koji se zalagao za momentalni prestanak svih vojnih intervencija, ali jeste Hilary Clinton. Globalno zagrevanje je sledeći slučaj gde cilj sve više izgleda samo kao maska za sredstvo, zdravstveno osiguranje još jedan. Ako je problem tih 10% ljudi koji u Americi nemaju zdravstveno osiguranje, mogu im se dati vaučeri. Ali na to nijedan liberal-socijalista neće pristati. Šta iz toga zaključiti nego da im stvarni cilj nije osiguranje za sve, nego nacionalizacija zdravstva?

Ja bih i sam možda bio liberaltarijanac kada bi jedino što je važno socijalistima bila preraspodela bogatstva. Prljava tajna libertarijanizma je da ako logički krenete jedino od principa lične slobode, nema nikakvih principijelnih prepreka za preraspodelu dohotka. Iz principa sloode izvodi se odsustvo ograničenja za privatnu akciju, ali ne sledi odsustvo preraspodele. Odsustvo preraspodele sledi iz principa privatne svojine, što je dosta različito od slobode. Libertarijanizam se zato mora definisati iz principa slobode i svojine, a ovo drugo libertarijanci često propuštaju da saopšte. Problem sa svojinom kao osnovom za uspešnu ideologiju leži u sledećem. Tamo gde je svojina istorijski nastala slobodnim naseljavanjem (homesteadingom) i sopstvenim radom, kao što je uglavnom slučaj bio u SAD, princip svojine je prirodno prihvatiti. Ali u većem delu sveta istorija je komplikovanija od toga. U Srbiji recimo u poslednja dva veka to je bio prvo strani okupator, pa monarhija koja je bila delom diktatura i delom demokratija ali uvek sa korupcijom i privilegijama, pa onda komunisti, pa kvazikomunisti, pa onda opet relativno korumpirana demokratija. I kad se pogledaju svojinski odnosi kakvi su danas, razumljivo je da su ljudi sumnjičavi prema načelu odsustva preraspodele koje sledi iz pošteno stvorene svojine. Takva je situacija u većem delu sveta, od Južne Amerike sa španskim avanturistima koji su postali latifundijska aristokratija, do postkolonijalne Afrike i Azije. Idealan nastanak svojine naseljavanjem i radom kao u knjigama Johna Locka nije istorijsko pravilo nego jedan vrlo specijalan slučaj. Libertarijanci kada govore o svojini gotovo uvek polaze od Lockea; ali Locke je dobar normativni teoretičar ali katastrofalan faktualni istoričar.

Tako da, iako mi je dobrovoljna preraspodela draža, ja bih imao razumevanja za argument o prisilnoj državnoj preraspodeli. To je socijalistčki princip prema kojem imam najmanji otpor. I drugi libertarijanci kao Friedman i Hayek su bili popustljivi kod toga. Ali ono za šta nemam razumevanje je nažalost ono što liberal-socijalisti stvarno hoće. A to je sama upotreba državne intervencije kao sredstva, centralna ekspertska kontrola ekonomije i ljudske akcije u bilo kojem drugom domenu -- bez obzira na posledice, makar one bile očigledno suprotne njihovim proklamovanim ciljevima jednakosti i socijalne pravde. Zato je ideja liberaltarijanizma osuđena na propast. Libertarijanci naivno misle da bi socijalisti pristali na drugačija sredstva, kada bi im se pokazalo da to vodi njihovim ciljevima. Ali kod socijalista sredstvo je ustvari cilj sam po sebi.