Jedan od glavnih razloga zašto sam uvek bio skeptičan prema ulozi ekonomista u društvu, jeste okolnost da je, barem kad se o modernoj ekonomiji radi, većina njihovih argumenata tehničke prirode. Matematizacija i težnja ka rigoroznosti i modelskom mišljenju samo pojačavaju ovu tendenciju. Ekonomisti u najvećem broju slučajeva više liče na saveznike ekonomskih planera nego na njihove protivnike jer jezik kojim govore ohrabruje mišljenje u okviru primitivne intervencionističke paradigme, a ne izlazak iz te paradigme i ulazak u onu Adama Smita. Paradoksalno, ma koliko Adam Smit bio osnivač ekonomske nauke, moderna ekonomija ima malo veze sa njegovim načinom mišljenja koji je bio više filozofski, a manje inženjersko-projektantski. Većina modernih ekonomista (školovanih u neoklasičnoj tradiciji) razmišlja o uspešnom ekonomskom sistemu kao o nuz-produktu efikasnog regulatornog dizajna, u duhu cost-benefit paradigme. Daleko bi nas odvela rasprava o uzrocima ovog stanja, ali je meni vrlo zanimljivo da pratim kako se ta koalicija ekonomsko-tehničkog rezonovanja i napora političara da nametnu što više političke kontrole i centralističkog dizajna nasuprot spontanim tržišnim silama, ogleda u sadašnjoj finansijskoj krizi.
Ekonomskim razmišljanjem o toj krizi dominiraju kategorije poboljšanja kontrole-regulative i izgradnje institucija tj "finansijske arhitekture". Pretpostavka je da su finansijski i ekonomski sistem uopšte neuračunljivi, ali da su regulatori ne samo uračunljivi nego i pametniji. Glavni argument je da tržišta nisu racionalno raegovala na inovativne finansijske instrumente poslednjih godina, ali se ne dovodi u pitanje da će regulatori moći da reaguju bolje.
To je smešna zabluda. Ponekad se osećam apsurdno kada treba da inteligentnim ljudima dokazujem da državni birokrata i regulator nemaju neko više znanje o finansijskim tokovima samo zbog toga što rade za državu. Oni čak ni nemaju motiv da stvari poznaju bolje, za razliku od privatnih investitora. Državne regulacije su pokušaji da se sužavanjem slobode ugovora, tj zabranjivanjem ovih i nametanjem onih akcija poprave rezultati ekonomske aktivnosti. Ali se ne uzima u obzir da i najbolja regulativa uvek reguliše poslednju krizu kako smo sto puta mogli da vidimo. Ali, naš problem je sledeća kriza, a ne prethodna. Regulator ne može da bude toliko sveznajući da može da predupredi buduće krize. Ako bi to mogao, onda bi i centralno planiranje sovjetskog tipa bilo moguće i ne bi nam trebalo tržište uopšte.
Osnovna stvar koju zagovornici regulativa ne vide jesu nenameravane posledice regulacija. Američki bailout finansijskih ustanova je klasičan primer. Ideja je bila da se otkupe loše hartije od vrednosti po višim cenama od tržišnih, sačeka poboljšanje uslova na tržištu i onda hartije prodaju ponovo. Ipak, sada sekretar Paulsen izjavljuje da to neće biti urađeno, da ništa od planiranih 700 milijardi neće biti potrošena na kupovinu loših hartija. Šta se desilo? Vlada je najavom bailouta sprečila jednu normalnu, očekivanu tržišnu reorganizaciju koja bi uveliko olakšala krizu - prodaju loših hartija privatnim investitorima. Na tržištu se uvek pojavljuju firme koje love loše hartije od vrednosti da bi ih popravile i preprodale. Što jeviše tih hartija i što njihova vrednost viša pada, to ovo tržište za njihovo preuzimanje raste i jača. Naravno, cene tih hartija bi bile niže nego što prodavci žele, ali ne bi imali izbora, bez vladine pomoći - bilo bi im bolje da dobiju nešto nego ništa. Kupci bi imali motivaciju da kupe po nižoj ceni mortgage-backed securities i da ih onda, po konsolidaciji i reorganizaciji (to je posao firme-kupca), prodaju po skupljoj ceni. Ali cela operacija je onemogućena zato što je država najavila bailout, i prodavci nisu imali motiv da prodaju nešto za šta će im država platiti više. Time je jedna vitalna tržišna operacija onemogućena, što je pojačalo kreditno zamrzavanje i loše stanje na finansijskim tržištima. Ali, malo ko je sada spreman da vidi ulogu državnih intervencija u tome.
