Libertarijansko slobodoumlje 2.0

Verovatno sto covek vise stari, za sve vise stvari mu se cini da "nisu kao nekad", ili da se ovo ili ono "iskvarilo".

Moj "sindrom starenja" se ponekad ogleda u nedoljivom utisku kvarenja i kompromitivanja libertarijanizma kao filozofije. Kad kazemo libertarijanizam, najcesce mislimo na savremenu americku verziju klasicnog liberalizma iz Evrope, mislimo na pisce i mislioce kao sto su Ludwig von Mises, Milton Friedman, Ayn Rand, Murray Rothbard...likove koje biste mogli optuziti za sve i svasta, ali za jednu stvar nikako - za odsustvo radikalizma, intelektualnog integriteta i smelosti da se ideje guraju do njihovog logicki konsekventnog dovrsenja, koliko god to moglo biti nepopularno ili neprijatno po same autore.

Koliko je moderni libertarijanizam u ovom pogledu degradirao svedoci izmedju ostalih stvari i vrlo prominentno mesto legalizacije lakih droga u "diskursu" mladje generacije libertarijanaca. Oni istovremeno veruju u klasicni liberalizam/libertarijanizam i vole u americkom smislu "liberalne" stilove zivota. Dopada im se ideja da Lokova filozofija na proskribuje "vutra", te sa novim elanom i sampouzdanjem zagovaraju recimo ukidanje zabrane koriscenja marihuane, u licne i medicinske svrhe. Ali, kao sto cemo videti, "ne idu narocito daleko" sa tom logikom, sto bi rekla Ayn Rand.

Iako ja licno inkliniram konzervativnijim zivotnim stilovima, i u mom svetu "vutra" nikad nije igrala nikakvu cak ni relaksacionu ulogu, ne mogu nista da prigovorim ideji njene legalizacije. Ko sam ja da u ime drugih ljudi odlucujem sta je dobro za njih i odredjujem kakve supstance oni mogu da koriste za svoju licnu upotrebu? Ali, stvar koja meni smeta kod novih libertarijanaca je odsustvo radikalizma i hrabrosti. U ime cega su oni protiv zabrane marihuane ali ne i heroina i kokaina? Ako sloboda pojedinca nalaze da marihuana bude dostupna zasto ne i "dope" naprimer? Mnogi bi hteli da svojim zalaganjem za legalizaciju marihuane pokazu nevidjeno libertarijansko slobodoumlje, ali da istovremeno ustuknu pred nezgodnim logickim konsekvencama takvog izbora: da umesto principa, argument zasnuju da emprijiskim studijama koje pokazuju da recimo "nema dokaza da pusenje marihuane vodi u zavisnost i ka tezim drogama" (pusti sad slobodu...). Da budu u isto vreme i nevidjeni slobodari i rusitelji tabua a la Ejn Rand, ali i skromni birokrati koji igraju po argumentativnim i filofofskim pravilima establismenta, i trude se da dokazu da njihov predlog ne vodi u anarhiju vec u ostvarivanje "drustveno optimalnog nivoa slobode" za sve podanike!

Ovu perverziju mozete vrlo belodano i zaostreno videti u skorasnjoj argumentaciji Gene Healeya sa Cato, koji zagovara legalizaciju marihuane u medicinske svrhe, a sa sledeceim obrazlozenjem: "Thousands of Americans use marijuana to treat glaucoma, cancer, and other diseases. The federal government has no business coming between them and their doctors." Ovo bi valjda trebalo da znaci da sloboda vazi samo za bolesne, jer drzava ocigledno ima prava da se postavi izmedju ljudi i prodavaca marihuane i svih drugih droga inace. Da stvar bude zanimljivija, Heley zabranu koriscenja marihuane koju je ranije donela Bushova administracija naziva "suprotnom ustavnom principu". Potpuno je nejasno kakav je i koji to "ustavni princip" kome je suprotstavljena samo zabrana medicinskog koriscenja jedne droge, ali ne i medicinskog i nemedicinskog koriscenja drugih droga, kao i ne-medicinskog, "relaksacionog" koriscenje te iste?!

Do II svetskog rata opijum je bio potpuno legalni lek u SAD. Mogli ste da ga kupite u svakoj apoteci i mnogi lekari su ga propisivali kao analgetik (i to nije dovelo do opste narkomanije kao danas, kad vlada trosi milijarde na "borbu" protiv nje). On verovatno olaksava bolove pacijentima mnogo vise od marihuane. Zasto nas politicki korektni libertarijanac ne kaze da treba legalizovati opijum? Ukinuti "protivustavnu" zabranu njegove slobodne prodaje? Ko je federalna vlada da se u pogledu opijuma "postavi izmedju doktora i pacijenata"?

Ništa nije moje, ništa nije tvoje - sve je naše

Meštani Parka prirode - Mokra Gora opet protestuju zbog proširenja parka. Нико од нас не мрзи Кустурицу, само га последњи пут молимо да не отима оно што није његово. Нико нас није питао, нити звао да нам саопшти да је донета таква одлука. Извређао нас је, по медијима нас назива „неуким сељацима" и „примитивним пијандурама"! Зашто? Замислите да вам сутра неко уђе у стан и саопшти да то више није ваше, хоће да нас продају као ситну стоку.

Uredba vlade od 4. septembra 2008. širi prostor parka na skoro 11.000 hektara od čega je samo oko 4.000 hektara u državnom vlasništvu dok je preko 6.000 hektara u privatnoj ili drugoj svojini (pretpostavljam društvenoj). Kusturica brani projekat i krivi lošu informisanost: Та структура је нешто хтела да ућари за себе, а уствари дигла је буку и довела мештане у заблуду, јер су једну најобичнију уредбу Владе поистоветили са експропријацијом земљишта. Побуна је настала због лоших информација, које су у медијима намерно погрешно интерпретиране.

Nažalost ja nisam mogao da nađem originalnu uredbu ili zakon koji su objavljeni u Službenom Glasniku 52/05 i 105/05, da bih mogao tačno da kažem kakve posledice proglašenje parka prirode ima na privatnu svojinu. Koliko mi je poznato pretpostavljam da se radi između ostalog o ograničenju gradnje, odnosno da svaka gradnja na teritoriji parka mora da bude odobrena od strane direktora parka. Drugim rečima, vlasnicima koji žive u tom kraju je ugroženo pravo raspolaganja svojom privatnom svojinom. Ako neko može da pogleda originalnu uredbu i ovo potvrdi ili demantuje bilo bi korisno.

Ovi problemi ne postoje samo kod nas. U Americi se vlasnici zemlje plaše da im se na njihovom posedu ne otkrije nešto od prirodnog značaja, tipa retka vrsta životinja ili ptica, koje bi sa sobom povuklo ograničenje razvoja prostora koje, verujem, izdaje federalna Agencija za zaštitu okoline. Beogradski primer sa ratnim ostrvom je takođe interesantan. Zbog ptica koje migriraju na jug ograničena je gradnja. U Kairu su upravo najskuplje nekretnine i hoteli na ostrvu koje je sličnih dimenzija kao ratno ostrvo. Ono je povezano sa jednim ili dva mosta sa obe obale gde su izgrađeni mnogi stambeno ugostiteljski kompleksi. Mislim da bi to moglo da bude i sjajno rešenje za Ratno ostrvo.

Kako je slučaj Mokra Gora sada pred vrhovnim sudom, nadam se da će sud proceniti da je raspolaganje privatnom imovinom od većeg značaja od očuvanja privatne svojine, što naravno ne znači propast Mokre Gore već samo ograničava bahatost izabranih predstavnika vlasti.