Pages

28 February 2020

Zašto država prodaje banku?

Povodom prodaje Komercijalne banke, Marko Kon pita: "Ja u stvari ne razumem zašto bi prodavali nešto što dobro radi i zarađuje pare?"

1. Evo mog pitanja, samo naizgled apsurdnog: Zašto Mercedes prodaje svoje automobile kada odlično rade? 

Mercedes prodaje svoje automobile jer drugi vrednuju taj gotov automobil više nego što ga vrednuje sam Mercedes. Vrednuju ga više jer mogu da ga bolje iskoriste. Mercedesu jedan auto vredi cenu koštanja od 45 hiljada evra, kupcu vredi 55 hiljada, a nađu se na tržišnoj ceni od 50 hiljada. 

Dakle, i jako dobre stvari se prodaju. I Mercedesi i dijamanti i brzo rastući startapovi. Odluka o prodaji je nevezana za kvalitet stvari. To su dve različite dimenzije. 

2. To su dve različite dimenzije jer su razdvojene postojanjem cene. Dobre stvari se prodaju jednako kao i loše, firme koje zarađuju se prodaju baš kao i firme koje gube, jer postoji cena koja sve to ukalkuliše. Tesla gomila gubitke ali je tržišna cena firme visoka jer u nju ulazi i verovatnoća buduće profitabilnosti.  

Da li je Komercijalna banka prodata po pravoj ili po preniskoj ceni? Svaka cena je nagađanje, pipanje u mraku. Ne postoji prava, realna, cena nezavisna od percepcija i projekcija. U ovom slučaju znamo da je tržište imalo pristojnu šansu da razmisli. Znamo da je postojao javni tender, da se ponuđači nisu potukli, da je NLB ponudio najviše i da nema žalbi na proceduru. 

Samim tim, oni koji misle da je cena ipak preniska logički impliciraju da je celo finansijsko tržište omanulo u ovom procesu. Izgubila je ne samo država Srbija, već i sve ostale banke koji nisu učestvovale i nisu ponudile više od NLB-a. Šta mislite, da li se sada Unicredit, Intesa, Reiffeisen, OTP i na desetine ili možda stotine drugih banaka potencijalno zainteresovanih za ovo tržište udaraju u glavu što jer im je pred očima promakla jedna takva prilika? Ako tvrdite da je postignuta cena daleko niža od realne, onda otkaze treba da popiju mnogi šefovi mnogih banaka što su ostavile desetine ili stotine miliona evra na stolu.

3. Država prodaje banku - i ako mene pitate, država treba da proda svaku banku - zato što: 
  
  a) Država ne ume dobro da vodi banke. Komercijalna banka je bolja od prosečnog državnog preduzeća jer je dobar deo vremena imala mešovitu međunarodnu vlasničku strukturu i kontrolu, jer ima dobre pozicije na tržištu i naklonost države i povezanih preduzeća, i jer se bavi jednim rutinskim poslom koji sledi dosta uniformnu međunarodnu regulaciju. 

Ali je gotovo izvesno da se poslovanje KB može poboljšati. Neki govore o velikom višku kapitala koji KB ima, ali višak kapitala je upravo znak da se banka ne vodi na dobar način. Višak kapitala samo znači da sredstva u aktivi nisu dobro plasirana. To je oportunitetni trošak -- ekonomski gledano, gubitak -- za banku. Viškom kapitala se ne hvali.

  b) Država ima važnije stvari od vođenja banaka. Prevencija pandemije je jedna od njih. Brzo, glatko i kvalitetno sudstvo je druga. Renoviranje ulica je treća. Ima ih još dosta i ključan je opet koncept oportunitetnog troška -- država je loša u onome čime treba da se bavi, između ostalog i zato što se neprestano bavi stvarima u kojima nam nije potrebna. Bankarstvom, na primer.

  c) Državno vlasništvo u privredi priziva korupciju, ali to bi već trebalo da bude očigledno osim ako baš niste pripadnik verske grupacije koja čeka silazak profesionalnog menadžmenta na teritoriju Srbije godine 2024.

Hvala Marku za inspiraciju.

26 January 2020

Plate u Beogradu i Bonu

Nemanja Rujević postavlja dobro pitanje:

Ako kapućino u Bonu košta od 2,5 do 3,2 evra, a u BG od 1,8 do 2,5 evra, ako su i tamo i ovamo kafići puni, a poreske stope uporedive, zašto ljudi koji mi prave kafu u BG zarađuju tri puta manje bruto od onih u Bonu?

Evo kako ekonomisti razmišljaju o formiranju plata.

Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja -- da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama. Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama -- odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare -- može se odmah eliminisati.

Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama. 

Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda. 

Na pitanje koje glasi "zašto je bonski konobar tri puta skuplji od beogradskog", odgovor je: "zato što je bonski konobar tri puta produktivniji od beogradskog." Generiše tri puta više prihoda vlasniku.

Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.

Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.

Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.

Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara - i bilo koga - u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.