Pages

07 June 2015

Evrozona, Grčka i Target2

Kada izvoznik iz Srbije nešto izveze on dobije devize, koje onda njegova banka proda Narodnoj banci. NBS dobije devizne rezerve, a u njihovoj protivrednosti odštampa dinare koje dobije izvoznik.

Kada uvoznik hoće da nešto uveze u Srbiju, on proda dinare (svojoj banci koja ih onda proda) Narodnoj banci i za njih dobije devize.  Time NBS troši devizne rezerve, ali efektivno povlači dinare. Tako izgleda slika očišćena od detalja.

Kad uvozite više nego što izvozite, to znači da trošite više nego što proizvodite. To nije nužno loše, jer novac dolazi u zemlju po osnovu drugih priliva, ne samo izvoza. Na primer, Srbija stalno više uvozi nego što izvozi, ali to do sada uglavnom nije bilo finansirano trošenjem deviznih rezervi nego raznim drugim deviznim prilivom. Opet, ovaj priliv može da bude dobar (strane investicije) ili loš (državni krediti), ali sve se to računa. Poenta je da je moguće da stalno više uvozite nego što izvozite, dok god ste neto primalac kapitala. Zemlje koje imaju spoljnotrgovinski deficit (tačnije deficit tekućeg računa), imaju suficit na kapitalnom računu: primaju kapital.

To jest, osim ako ste u evrozoni. Evrozona je nedovršeni projekat, monetarna unija bez fiskalne. Zemlje evrozone i dalje imaju svoje nacionalne banke. One nemaju moć nezavisnih centralnih banaka i što se tiče monetarne politike kontroliše ih ECB. Ali analogni mehanizam uvoza, izvoza i rezervi funkcioniše i kod njih, unutar evrozone.

Ako Hans proda nešto Jorgosu, unutar-evrozonski platni promet, takozvani "Target2" sistem, funkcioniše tako što Hans dobije novac na svoj račun u banci koja ga dobije od Bundesbanke. Jorgosova banka oduzme novac sa Jorgosovog računa i zaduži svoj račun kod Centralne banke Grčke. Jorgos je platio, Hans je dobio novac, njihove banke su se poravnale sa svojim nacionalnim bankama, ali na kraju Banka Grčke duguje Bundesbanci.

Zanimljivo kod ovog sistema je što se dugovi uopšte ne prebijaju. Pošto su zemlje u evrozoni dele monetarnu politiku, ideja je bila da plaćanje nema smisla. I to je bilo tačno, sve do početka krize evrozone.

Onda se počelo dešavati nešto drastično. Grčka i povremeno druge krizne zemlje, su neto uvoznici. Kao što smo rekli, zemlje mogu biti neto uvoznici jer priliv kapitala pokriva taj uvoz. Ako ga ne bi pokrivao, mogle bi da uvoz finansiraju iz deviznih rezervi, što ne bi dugo trajalo.

Ali Grčka, posle izbijanja krize, uopšte nema neto priliv kapitala. Naprotiv, novac stalno odlazi iz zemlje, delom zbog isplate duga ali odlazi i privatni novac zbog rizika. Grčka je tako već nekoliko godina neto uvoznik robe i neto izvoznik kapitala -- što je moguće samo ako trošite devizne rezerve. Ali Grčka ne troši svoje rezerve jer je u evrozoni, već koristi upravo opisani Target2.

Jorgos uveze robu za 100 evra; Hans dobije 100 evra od Bundesbanke; ali Banka Grčke duguje Bundesbanci 100 evra. Dug je na neodređeno jer prebijanje računa nikad nije bilo planirano; na njega se plaća kamata na nivou osnovne kamate evrozone koja je proteklih godina blizu 0%.

I to je sve. Pošto je ovo moguće i pošto je Banka Grčke članica evrozone za koju važe jednaki uslovi kao za sve, ona odmah odštampa sveži novac. A pošto novac dolazi na taj način, onda ne samo da čini grčki uvoz opet moguć, nego i preko toga napušta Grčku i odlazi na račune u stabilnije zemlje evrozone. Zato je Grčka istovremeno neto uvoznik robe i neto izvoznik novca. I taj minus na oba računa, tekućem i kapitalnom, pokriven je ne trošenjem deviznih rezerervi (što bi bez evrozone bio jedini matematički mogući način), već "crticom" na Target2 računu.

Kad su baltičke zemlje 2009-2012 sprovodile svoje mere unutrašnje depresijacije i štednje, one su smanjile novčanu masu i povećavale kamate, usled čega je uvoz pao, plate pale, troškovi rada pali, zatim izvoz porastao i kapital se zbog većih kamata prilio u zemlje. Grčka ne mora to, jer nema taj monetarni pritisak ka prilagođavanju. Devizne rezerve ne opadaju, već raste minus na računu kvazi-duga sa nultom kamatom i bez ročnosti. Novac koji odlazi po osnovu uvoza i kapitalnih odliva Banka Grčke nadoknađuje štampanjem (legalnim, po uslovima ECB).

Na slici ispod je ukupan minus nekoliko zemalja koje su najveći dužnici i plus onih koji su najveći kreditori po ovom osnovu. Isprva nije bilo veće neravnoteže, ali se ona poveća sa svakom većom krizom: najviše 2011. a polako i sada sa ponovnom grčkom peripetijom.

Osim što znamo kako sistem funkcioniše, šta nam ovo govori o Grčkoj?

Prvo, podsećam da taj minus na Target2 ne spada u grčki dug. Ali on to de facto jeste i pošto je minus rastao to znači da je Grčka trošila još i dosta više nego što kretanje redovnog duga pokazuje.

Drugo, nemački ekonomista Hans-Werner Sinn koji je na ovo prvi skrenuo pažnju (bilo je zanemareno, pa i nepoznato, čak ni ECB nema centralizovanu evidenciju ko kome šta duguje), misli da ako Grčka napusti evrozonu ona taj dug neće ni vraćati. Pravni osnov je nejasan jer izlazak iz zone nikad nije bio planiran.


04 June 2015

Stranac u Odesi

Mihail Sakašvili, bivši predsednik Gruzije, imenovan je za guvernera Odese. Imenovanje bivšeg funkcionera druge države, naročito bivšeg predsenika, nema presedana u modernoj političkoj istoriji; što samo po sebi ne znači da je potez dobar ili loš. Ali potez jeste odraz jednog opštijeg trenda.

Prvo, kao što već neko vreme ovde tvrdim, značenje pro-zapadne orijentacije se vremenom dosta promenilo, možda i izokrenulo. Istorijski, glavni zapadni izvozni proizvodi bili su: 1) pravna država, 2) kapitalizam i 3) demokratija -- tim redom hronološki, a ako mene pitate, tim redom i po važnosti i vrednosti ovih institucija.

Kako zapadne zemlje sve više idu prema tehnokratiji -- što se najjače ogleda u briselskoj birokratiji u EU i jačanju federalnih agencija u SAD (FDA, Fed, SEC, EPA...) -- tako i ostatak sveta od njih prepisuje tehnokratiju, a da prethodno nije dovršio tranformaciju u bilo pravnu državu, kapitalizam ili demokratiju.

Sada vlada Ukrajine van uobičajenih pravnih procedura arbitrarno dodeljuje državljanstvo nekome i imenuje ga na poziciju za koju bi trebalo imati demokratski legitimitet. Ironija je što dok to radi, vlada Ukrajine misli da za ponaša prozapadno -- to je i cilj imenovanja. Još gore, mnogi na zapadu misle da se vlada Ukrajine ovim ponaša pro-zapadno. Ustvari, pro-zapadnost je ovde samo površinska: to što se postavlja ličnost koja je pro-zapadni tehnokrata ne znači ništa ako ste u postupku pregazili načela pravne države i demokratije.

Druga interesantna stvar kod ovoga je što se radi o Odesi. Da ne bih sve ponavljao pogledajte stari post o ovom gradu -- pisan, nažalost, na dan prošlogodišnjeg masakra, pre nego što sam saznao za dimezije nesreće. Odesa je istorijski spadala u red slobodnih, trgovačkih lučkih gradova. U gradu su živele sve moguće etničke grupe, jednako su se govorili italijanski, grački, jidiš, ukrajinski, ruski i turski i u trgovačkoj atmosferi nije bilo razmirica među grupama. I dan danas se u Odesi jedna pored druge nalaze sinagoge, crkve i džamije, a ulice nose razna etnička imena. I konačno -- za gubernere su ruski vladari često unajmljivali strance; jedan Španac i jedan Francuz su najpoznatiji među njima. Ovo imenovanje zato ima specifičnu lokalnu istorijsku dimenziju; ali je i pored toga odraz ovog tehnokratskog trenda i sve veće konfuzije oko toga šta "zapad" ustvari treba da predstavlja.

Evropa danas

Skoro sam pominjao razliku između američkog i evropskog kapitalizma, pa evo jednog strogo nenaučnog opažanja i još nešto iščuđavanja na tu temu. Negde prošle godine sam presedao na holandskom aerodromu Schiphol. Odličan aerodrom, jedan od najboljih i najprometnijih u Evropi, ali najveći utisak na mene je ostavio red koji sam video ispred Starbucksa. Trebalo je da uzmem telefon i da to slikam.

Kako je moguće da američki lanac kafe napravi takav uspeh u Evropi? Tehnologija na stranu, ovo nije ni Microsoft ni Apple. U pitanju je kafa, ne samo običan proizvod, nego i napitak koji je u SAD mnogo manje popularan nego u Evropi. Nešto tako (naizgled) trivijalno, od lanaca brze hrane do kafe, danas po pravilu mora da se izmisli u Americi, da bi se onda proširilo na svet, uključujući i ceo razvijeni svet.  Izuzeci su retki.

Mnoge američke inovacije, kako istorijski tako i danas, više su proizvod preduzetničke kreativnosti nego pristupa visokoj tehnologiji. Za gotovo sve društvene mreže, većinu aplikacija, za Uber i AirBnB, znanje i tehnologija postoje u EU i širom razvijenog sveta. Ali opet dolaze ogromnom većinom iz Amerike. Atmosfera dinamičnog, inovativnog kapitalizma, američki mentalitet individualne odgovornosti, abmicije, rizika, pokušaja i grešaka; nasuprot evropskoj atmosferi ustaljenosti, birokratske nadmoćnosti i intelektualnog elitizma, dovela je do toga da se u Holandiji, u kolevci kapitalizma, Evropljani guraju ispred američkog lanca kafe.

Evropljani su opasno uljuljkani u svom relativnom komfortu i to uopšte ne vide. Svake nedelje iz EU stižu apsurdne vesti: Milano i Pariz, zabranili Uber, pod pritiskom organizovanih taksista koji štite svoje pozicije. Evropska komisija za konkurenciju preispituje monopolističko ponašanje Googlea -- umesto da se pita zašto toliki obrazovani Evropljni nisu do sada smislili nešto, nalik makar Instagramu. Proporcionalno stanovništvu, BDP-u i obrazovanju, danas istočna Evropa izgleda preduzimljivije i dinamičnije od zapadne. Skype je došao iz Estonije, Rusija ima Kasperskog i svoje (makar i iskopirane) verzije Facebooka i Amazona.

Osnovni podaci su u skladu sa ovim što se anegdotski vidi. Zapadna Evropa je već neko vreme, od pre krize, ekonomski nasporije rastući region na svetu. Nezaposlenost među mladima (mlađim od 25 godina, definicija obuhvata samo one koji traže posao, ne studente) u nekim EU zemljama je 40-50%, ništa bolje nego u Srbiji. Infrastruktura je tu, pravna, ekonomska, finansijska, kulturološka, obrazovna, fizička, i zbog toga relativno visok standard i nekakav rast još uvek postoji, posebno na severu. Rast je najveći u istočnom delu EU.

Sa ovim u vidu je opsesija koju Srbija, Makedonija ili Crna Gora imaju sa pridruživanjem Evropskoj uniji -- zapanjujuće odsustvo bilo kakve substantivne rasprave, osim toga kako ispuniti zahteve i kriterijume -- još teže objašnjiva. Bukvalno smo uzeli ekonomski najsporiji i najletargičniji region na svetu i hoćemo da mu se pridružimo.