Bolje smrt nego trgovina

Verovatno ne postoji nijedna državna zabrana koja je ubila više ljudi i nanela više patnje bolesnima, od zabrane trgovine ljudskim organima.

Organima i krvlju je zabranjena trgovina iz jednog dobrog i jednog lošeg razloga. Loš razlog je "ako se dozvoli trgovina, ljudi koji su u bezizlaznoj situaciji će prodavati svoje organe". Dakle, nekome ko ima jednu jedinu opciju pomažemo tako što mu tu jedinu opciju oduzimamo? Potpuno besmisleno. Naravno, postoji i dobar argument koji kaže - "ako bi se dozvolila prodaja krvi i organa, dominirali bi organi i krv niskog kvaliteta".

Ali, postoji i jedan predlog koji zaobilazi oba ova problema - prodaja organa preminulih ljudi. Prvo treba shvatiti da se svakog dana sahranjuju ili spaljuju stotine i hiljade relativno zdravih organa, koji bi nekome mogli da spasu, ili značajno unaprede život. Umesto što se na ljude apeluje da zaveštaju svoje organe, mogla bi da se uradi jedna od dve stvari. Prva opcija je da se ljudima dozvoli da testamentom ostave prava naslednicima da prodaju njihove organe, tipa "zaveštavam srce i jetru ćerki, a bubrege i pankreas sinu, da ih prodaju ili poklone kome god žele". Druga opcija je da se omoguće ugovori tipa: "u slučaju moje smrti, sve svoje organe zaveštavam firmi XX, a ona mi za uzvrat odmah isplaćuje iznos od Y dinara". Cena bi u drugom slučaju bila znatno niža i to bi reflektovalo neizvesnost da li će jednog dana organi biti u prihvatljivom stanju.

Realnost je da ljudi umiru ili žive zaista jadne živote zato što nema dovoljno organa. Realnost je i da je efikasnost apelovanja na savest ljudi veoma ograničena. Zašto se ne bi dozvolila trgovina organima u slučajevima u kojima su jedine opcije "baciti organ" i "spasiti nekome život" meni zaista nije jasno.

Investiciona prilika

New York Times ima tekst o tome da su se u Brazilu pojavili investicioni fondovi koji otkupljuju ugovore mladih fudbalera i zarađuju na transferima. Mehanizam je da fond otkupi ugovore velikog broja mladih igrača, koje onda pozajmi brazilskim klubovima. Ako igrač postane dobar, pa ode u Evropu, fond uzme dobar deo para od transfera. Prinosi su, navodno, preko 30% godišnje.

Kod nas se slična pojava nazivala "fudbalskom mafijom".